Autorski tekst Ekologija Finansije

Zaštita životne sredine u Beogradu – izazovi i rešenja

Proces pridruživanja Evropskoj uniji, usvajanje pravnih tekovina EU, a posebno njihova primena, ima značajan uticaj na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou. Poglavlje 27, koje sadrži politiku EU na polju životne sredine, ne samo da je najteže u procesu pregovora, već je i finansijski najzahtevnije.

Finansiranje izgradnje infrastrukture za zaštitu životne sredine jedan je od najvećih izazova za Republiku Srbiju u procesu pristupanja EU. Srbija je još 2011. godine usvojila „Nacionalnu strategiju za aproksimaciju u oblasti životne sredine za Republiku Srbiju“ prema kojoj će ukupni troškovi za ispunjavanje svih pravnih tekovina EU (acquis communitaire – pravna tekovina EU koja sadrži više od 20.000 propisa iz sekundarnog zakonodavstva i 4.000 sudskih presuda) u oblasti životne sredine do 2030. godine biti oko 10,6 milijardi evra.

Najzahtevniji su sektor voda (5,6 milijardi evra), otpad (2,8 milijardi evra) i sektor industrijskog zagađenja (1,3 milijardi evra). Po najnovijim procenama (Post-screening dokument, septembar 2015.) ova ulaganja biće i značajno veća. Kako se radi o komunalnim delatnostima, veliki finansijski teret podneće lokalne samouprave.

Odluka o osnivanju samostalne organizacione jedinice u okviru Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijata za zaštitu životne sredine, doneta je davnog 1. aprila 1990. godine. Da li zbog simboličnog datuma, ili zbog nečeg drugog, rezultati rada ovog organa su potpuno nevidljivi. Prestonica se i danas, posle punih 26 godina postojanja organa nadležnog za poslove zaštite životne sredine, suočava sa velikim problemima u ovoj oblasti:

a) Beograd je jedina prestonica u Evropi koja nema postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, a neki delovi grada uopšte nemaju kanalizaciju. Međutim, Beograd ima(će) nešto što bi se moglo nazvati „Beograd na OTPADNOJ vodi“.

b) Beograd nema sistem upravljanja otpadom ni sanitarnu deponiju.

v) Po zagađenju vazduha, Beograd se može porediti sa najzagađenijim gradovima u regionu. Beograd ima sistem monitoringa za kontrolu kvaliteta vazduha. Ipak, taj sistem nije bio u mogućnosti da pruži odgovore na ključna pitanja o opasnostima kojima su građani bili izloženi tokom akcidentnog zagađenja prouzrokovanog požarom na gradskom smetlištu u Vinči. Razlog tome je što ne postoje uređaji za merenje svih potrebnih zagađujućih materija u takvim situacijama.

g) Beograd, kao svaki veliki grad, ima velike probleme i sa bukom, saobraćajem…

Za rešavanje navedenih, i niza drugih problema, potrebna su ulaganja od više stotina miliona evra, koje Beograd, naravno nema. Zbog toga je od suštinske važnosti da se ono što se ima, ne troši neracionalno i protivzakonito. Pre nego što se zatraže EU donacije ili strani krediti, neophodno je da se uredi sistem finansiranja. Donošenje i implementacija propisa u oblasti zaštite životne sredine je od izuzetnog značaja za proces pristupanja Srbije EU jer od ukupnog broja odredbi pravnih tekovina EU koje moraju biti unete u pravni sistem Srbije, najmanje 30% čine propisi o zaštiti životne sredine. Među najznačajnije propise svakako spadaju oni koji se odnose na finansiranje zaštite životne sredine.

Trenutni sistem finansiranja zaštite životne sredine čine namenske naknade i fondovi. Postoje republičke naknade koje su 100% prihod republičkog budžeta ili se dele sa opštinama i gradovima u odnosu 60:40. Postoje i lokalne naknade (100% prihod lokalnih budžeta). Zbir prihoda ovih naknada je iznos koji lokalna samouprava namenski mora da utroši preko budžetskog fonda za zaštitu životne sredine, na osnovu godišnjeg programa, na koji se pribavlja saglasnost Ministarstva. Ukoliko se u tekućoj godini ne izvrše sve aktivnosti i ne potroše sva sredstva, neiskorišćeni iznos i neizvršene aktivnosti se, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, prenose u narednu godinu.

Iako su jasni, zakoni se ne poštuju. Prema istraživanju Ekološkog centra „Stanište“ u više od 80% opština i gradova rashodi budžetskih fondova za zaštitu životne sredine su manji od namenskih prihoda od naknada. To se stanje ponavlja godinama unazad, a ukupna razlika između iznosa naplaćenog i potrošenog novca je više od 6,5 milijardi dinara, za sve opštine i gradove, u periodu 2010-2016. godine.

Grad Beograd kao najveća lokalna samouprava značajno doprinosi ovom problemu. Problem je posebno izražen u poslednje tri godine (2014, 2015. i 2016.) kada je gradski Sekretarijat za zaštitu životne sredine ostvario prihod od naknada koje su namenski naplaćene od privrede i građana za zaštitu životne sredine od skoro četiri milijarde dinara, dok je izvršenje (rashodi) bilo oko tri milijarde dinara. Dakle, nešto manje od milijardu dinara neiskorišćenih sredstava bi trebalo da se prenese u narednu godinu i da se potroši namenski. Naglašavam – „trebalo“, zato što je partokratija taj novac odavno nenamenski potrošila kroz druge korisnike, za aktivnosti koje nemaju veze sa životnom sredinom.

Čak i to što se kroz fondove potroši i beleži kao ulaganje u životnu sredinu, vrlo često se čini nenamenski, za programe koji ne pripadaju životnoj sredini (npr. asfaltiranje ulica, izgradnja vodovoda i toplovoda, zoohigijena), kao i za subvencije komunalnim preduzećima za pokrivanje minusa, što po Zakonu o budžetskom sistemu nije bilo dozvoljeno. Umesto da uvođenjem reda spreči masovnu pojavu nenamenskog trošenja, Narodna skupština Republike Srbije (NSRS) je krajem 2015. godine usvojila izmene Zakona o budžetskom sistemu, ukidajući namenski karakter sredstvima od „ekoloških“ naknada. Od tada opštine i gradovi mogu po zakonu da rade isto ono što su do tada bez ikakvih posledica radile nezakonito. Građani Srbije cenu partokratije i sumanute „fiskalne konsolidacije“ plaćaju manjim platama i penzijama, većim porezima, ali i slabijim kvalitetom životne sredine.

Grad Beograd doneo je 30. avgusta 2017. godine odluku da ugovor o javno-privatnom partnerstvu u pružanju usluge tretmana i odlaganja komunalnog otpada na deponiji Vinča dodeli grupi ponuđača, konzorcijumu „The Consortium of SUEZ Groupe SAS & I-Environment Investments limited” sa ponuđenom cenom koja predstavlja godišnja projektna plaćanja u iznosu od 38.278.900 evra sa PDV-om. Ugovor o javno-privatnom partnerstvu biće zaključen na 25 godina što znači da će građani Beograda morati da plate 956.972.500 miliona evra! Bezmalo milijardu evra! Gotovo je sigurno da će ovaj trošak biti prevaljen na leđa građana Beograda uvođenjem „takse za Vinču“ (o čemu i mediji pišu: http://www.blic.rs/vesti/beograd/grad-uvodi-taksu-za-vincu-beogradani-ce-placati-sredivanje-deponije-i-novu-uslugu/tt2e1mk), koju će Beograđani plaćati za uređenje deponije. Biće to apsurdna situacija, u kojoj se sredstva od postojećih naknada troše nenamenski, a uvodi se nova. Ovakav sistem ne može sprečiti rasipanje i tako nedovoljnih sredstava, niti može zadovoljiti potrebe građana.

Većina ovih problema se rešava izmenama zakona, za šta republička vlast nema sposobnosti ni volje. Dok se vlast ne promeni na tom nivou, postoji prostor da se deluje lokalno. Kada Dosta je bilo preuzme vlast u Beogradu, uvešće red kroz konkretne mere:

a) Preispitaće sporni ugovor o javno-privatnom partnerstvu u pružanju usluge tretmana i odlaganja komunalnog otpada na deponiji Vinča. DJB neće dozvoliti da zbog „brže, jače i bolje“ zarade privatnih investitora budu ugroženi interesi građana i narušeni osnovni principi upravljanja otpadom.
b) Počeće sa uspostavljanje sistemskog upravljanja otpadom u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom. To znači minimizaciju količine otpada koja se mora odložiti na deponiju stavljanjem akcenta na smanjenje nastajanja otpada, ponovnu upotrebu, reciklažu i kompostiranje. Za postizanje ovih ciljeva potrebno je uspostaviti sistem primarne separacije otpada kao i izgraditi odgovarajuću infrastrukturu, reciklažna ostrva i dvorišta, postrojenja za sekundarnu separaciju komunalnog otpada…v) Rešiće problem divljih deponija. Potpuno je neprihvatljivo da se svake godine troši desetine miliona dinara na uklanjanje divljih deponija koje se ponovo pojavljuju.

g) Zabraniće upotrebu nerazgradivih plastičnih kesa.

d) Gradski Sekretarijat za zaštitu životne sredine raspolaže značajnim namenskim godišnjim budžetom. Uprkos tome u poslednjih devet godina ništa konkretno nije urađeno na uspostavljanju preko potrebne infrastrukture za zaštitu životne sredine. Jedino su rađene strategije i planovi koji su uglavnom mrtvo slovo na papiru jer se ne poštuju i ne primenjuju (Strategija pošumljavanja grada Beograda, Lokalni plan upravljanja otpadom, Program zaštite životne sredine grada Beograda i Akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene). Zbog toga možemo samo da nagađamo zašto se vlast opredeljuje za sprovođenje nekog projekta, a ne nekog drugog, ili zašto je za njegovo sprovođenje utrošeno toliko novca. Prvi zadatak nove DJB vlasti u Beogradu biće da se to promeni revizijom postojećih dokumenata i uspostavljanjem jasnih kriterijuma za finansiranje projekata.

đ) Sredstvima budžetskog fonda za zaštitu životne sredine upravljaćemo kao da su i dalje namenska, bez obzira što je sadašnja vlast ukinula njihov namenski karakter. Finansiraćemo samo aktivnosti kojima se unapređuje upravljanje otpadom, prečišćavanje otpadnih voda, smanjuje zagađenost vazduha i zemljišta i unapređuje zaštita biljnog i životinjskog sveta. Nećemo iz fonda finansirati aktivnosti koje nisu u vezi sa ovim oblastima. Vodićemo strogo računa o uravnoteženosti i pravičnosti naknada za sve obveznike.

e) Transparentnost i učešće javnosti: Građane vidimo kao partnere, a ne kao podanike vlasti. Otvorićemo za javnost odlučivanje o životnoj sredini – od strateškog planiranja, preko sadržaja programa fonda, do ocene postignutih rezultata. To je uostalom i obaveza pošto je NSRS usvojila Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu žaštitu u pitanjima životne sredine (ratifikovana Arhuska konvencija 12. maja 2009. godine).

Dr Dragoslav Budimirović, dipl. inž. tehnologije

Dosta je bilo Savski venac