Ауторски текст Политика Финансије

Здрав разум узвраћа ударац

Арчење новца и свих јавних ресурса је у Србији веома стара пракса и на жалост доминантан образац вођења политике још од 19. века па на овамо. То нису измислиле ни садашња политичка гарнитура, ни она пре ње. Историјски гледано је такво кривотворење политичких правила и злоупотребе позиција устоличила Народна радикална странка Николе Пашића.

А предуслови за то су створени још раније, далеких 30-тих година 19. века, када је кнез Милош стекао право да донесе прве законе. Они су, на жалост, били такви да су трајно цементирали сиромаштво и блокирали убрзани развој заосталог српског друштва. Сви каснији покушаји модернизације су или у потпуности пропали или су као исход имали јако скромне резултате, јер су се увек разбијали о тврду подлогу лоших системских решења и немаштине.

Тако далеко уназад сеже и наш до данас проблематичан однос према приватној својини, привреди и предузетништву, али и према политичким партијама и новцу пореских обвезника. Држава уместо да буде оквир и уређени систем који непристрасно и квалитетно обезбеђује основна права и услуге попут безбедности, лечења, образовања и разноразне инфраструктуре, али и која се вредносно базира на етици хуманости и одговорности, је постала како објекат тако и инструмент за брутално пљачкање.

У међувремену нам се практично десило све што се у животу једне нације може десити. Дизале су се буне, вођени су ратови, и регионални и светски, дошло је до револуција, смењиване су власти, мењане су границе, уређења и имена државе, али све се то опет суштински одвијало на површини. Мењала се длака, а остајала је ћуд.

У сиромашном друштву без ефикасне поделе власти и независних институција, без праведне расподеле ресурса, фер тржишног такмичења и капитала акумулираног у раслојеним друштвеним групама, без солидне средње класе и привредника који као утицајни актери парирају инхерентној тежњи државе да се уплиће у све, друштвена имовина бива плен оних који се докопају власти.

Таква власт нити уме, нити жели домаћински да управља земљом, већ освојени положај схвата извором живота и као таквог га немилосрдно брани. Јер, част изузецима, у биографији коју је има иза себе обично и нема богзна чему да се врати. У таквом миљеу такође не постоји политички противник, вец се он доживљава као непријатељ којег ваља истребити. Политика тако постаје бојно поље, а грађани топовско месо и маневарска маса у игри на све или ништа.

Уз све то, та сурова и дубоко укорењена парадигма има тенденцију да све што се чини добрим и вредним повуче на доле. Дезавуише се знање и промовише бахатост и простаклук, пристојност се схвата као слабост, слави се разбојништво а афирмишу се ниски пориви, покварена машта и прљаве страсти.

Пошто је држава централизована и фигурира као главни утеривач и арбитар у расподели ресурса, странке постају кључ и за социјалну мобилност и за лично богаћење. И кад такве интересне групе “заскоче” државу са слабим контролним механизмима, онда нема више стајања. Замислите брод кога је споља пробила санта леда, а у трупу недостају коморе и зидови који ће негде зауставити воду.

И СНС у том смислу није нов феномен, већ испуњава улогу оног партијског мастодонта популистичке провенијенције, лишеног искрене идеологије и система вредности, странку хегемона која усисава све ресурсе државе и настоји да се и у својој и у перцепцији грађана изједначи са њом. Узурпира се систем до те мере да на његовом ткиву настаје гангрена која се неумољиво шири. А на крају тог процеса само може да остане једна беживотна љуштура, без перспективе опоравка. И онда земља у којој живите није више ни минско поље, неко тепих испод кога је све труло.

Међутим, поред тог доминантног и у већини популистичко-народњачког мејнстрима, паразитског естаблишмента, у политчком животу Србије је увек постојао и онај други, танак слој политичко-друштвених актера дијаметрално супротног типа. Они који су се упињали да закону и Уставу, правилима и владавини права заиста удахну живот.

Они су званичне политике влада, законска и подзаконса акта, прокламације краљева и других владара и власти, који себе никад нису сматрали пуком администрацијом, схватали буквално. Кроз квантитет су се пробијали квалитетом, помагали су покушаје да се јавна ствар регулише у складу са потребама живих људи и оним што рацинално резоновање налаже, а то је овде увек значило пливање узводно.

Чување друштвеног интереса је за те и такве људе увек био императив који иде руку под руку са личним интегритетом, који је питање људског достојанства, чистине карактера и истинског патриотизма као склопа система вредности наспрам празног бусања у страначке или идеологијом напумпане груди. И не, то нису никакви свеци, нису ни Мајке Терезе ни Војска спаса, нити су морал посркали с мајчиним млеком. Просто имају неку врсту здравог нагона самоодржавања, јер присетимо се: ми тонемо!

Вредност тих људи је, иако су по правилу били на маргини и у мањини, та што су из позадине, најчешће оспоравани, чинили разлику и вукли напред. Они су обично били у својој струци остварени, када би се укључили у политику, живели би за њу а не од ње и држали су у животу идеју о санирању и дубинском ремонту Србије, као пројекту чије остварење је до сад остало недостижно.

Поред тога што наше друштво већ деценијама није у стању да произведе квалитетну алтернативу, идеја о уређености се показала јако жилавом, јер борба за државу по мери њених грађана није хир, него представља једини начин превазилажења парадигме сиромаштва и пропадања.

Оснивањем покрета Доста је било 2014. је та идеја поново формулисана у великом стилу и артикулише се од тада на савремен, јасан и доследан начин. Препозната је потреба да се начини биланс, да се сведу рачуни, направи пресек стања, да се прецизно утврде и дугови и потраживања. Да се прогледа и коначно крене са поспремањем. Опет узводно, уз сва могућа оспоравања и отпоре, успоне и падове.

Иронија, али данас у земљи у којој је цивилизацијски крах 90-их друштвену пирамиду преврнуо наглавачке, инсистирање на поштовању правила и вођење здравим разумом представља највећи могући бунт у функцији једине револуције која се овде није десила. А у ствари је реч о оном највишем и најузвишенијем историјском задатку увођења реда у Србији, ликвидацијом својеврсног генерацијског дуга према нама самима и онима који долазе. Јер у питању је дуг који не нестаје, не застарева и не отписује се, већ се само гомила и притиска све силније и јаче.

За људе који су то схватили и укључили се у политику са циљем да ствари заиста поставе са главе на ноге, није неопходно да познају целу генезу наших проблема. Неопходно је да поседују здрав когнитивно-емотивни систем, да препознају воду када им стоји до врата, да разликују чисто од прљавог, исправно од погрешног, морално од неморалног и прихватљиво од неприватљивог.

Међутим, није на одмет и сазнање да су се прихватили можда најплеменитијег задатка који су нам наши преци оставили у аманет, да се баве истински пионирским послом и да је част која иде уз њега сразмерна изазову, који је огроман. Треба да буду свесни да ће, буду ли успели, њихов рад представљати подвиг раван пркошењу гравитацији и слетању на Марс, победу која Србију води тамо где никада до сада није била. У ред уређених и успешних земаља.

Игор Гајић

Доста је било Вождовац

 

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

5 Коментарa на "Здрав разум узвраћа ударац"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Милан
Гост
Милан

Одлична текст. Одличан приказ како Срби настављају кулук против себе самих још од одласка Турака пре 200 година. Имам утисак да се у свакој генерацији појављују људи који препознају особину Срба да трпе „турке“ на власти, па зато користе прилику за себе, а пред својом фамилијом се показују како су се „снашли у животу“. Они су довољно интелигентни, довољно спремни на ангажовање, а изнад свега су покварени и манипулативни. То су наши рођаци, наши вршњаци из одељења, наши узори из детињства и младости. Проблем Срба је што не умеју да одрасту, већ остају или у периоду пубертета или у периоду адолесценције. Зато паметне и поштене људеи мирну већину која очекује поштен однос од других, заводи покварена мањина. То нема везе са класним поделом, већ има везе са моралом.

miša
Гост
miša

Bravo Igore,fantastičan tekst.

Marko M
Гост
Marko M

Jako dobar tekst. Dosta je bilo 🙂

Marko M
Гост
Marko M

Jako dobar tekst.

Cuca mrsa
Гост
Cuca mrsa

Svaka cast za tekst! Nadam se da ce te ga objaviti u novom Nedeljniku? Mislim da zasluzuje to apsolutno.