Blog

O čemu smo pregovarali sa Živkovićem

U jučerašnjoj emisiji “Presing” na N1 televiziji, Zoran Živković je, očigledno zatečen pitanjem Jugoslava Ćosića, izneo nekoliko neistina o razgovorima koje je u julu 2013. godine vodio sa Sašom Radulovićem i Dušanom Pavlovićem. Prenosimo vam tekst Dušana Pavlovića u kojem se nalazi integralni tekst dokumenta pod nazivom “Zašto ne želim ponovo da budem predsednik vlade”. 

O čemu smo pregovarali sa Živkovićem

Saša Radulović i ja smo u julu 2013. godine pregovarali sa Zoranom Živkovićem oko našeg ulaska u Novu stranku. Ja sam već ranije imao saradnju sa NS. Napisao sam za stranku program reformi političkih institucija i okvir ekonomskog programa, ali nisam bio član. Ulazak je prvi predložio sam Živković. (Meni čak nekoliko puta pre toga, pre nego što smo obojica upoznali Sašu Radulovića.) Sastanak se održao 18. jula u prostorijama Nove stranke u Beogradu. Pre sastanka smo mu poslali dva dokumenta. Prvi pod nazivom “Zašto ne želim ponovo da budem predsednik vlade”, i drugi koji nije imao naslov, ali je najvećim delom bio o ekonomskoj i socijalnoj politici koju bi Nova stranka trebalo da usvoji. (Prvi smo napisali Radulović i ja; drugi samo Radulović.)

Predložili smo Živkoviću da postanemo potpredsednici stranke ako on zauzvrat prihvati ono što smo napisali u ta dva dokumenta. Živković je odbio skoro sve. Više nikada o tome nismo pričali posle 18. jula.

Otprilike mesec dana nakon toga, Saša Radulović je dobio poziv od Aleksandra Vučića da postane ministar privrede.

U ovom blogu prenosim integralni tekst dokumenta pod nazivom “Zašto ne želim ponovo da budem predsednik vlade”.

* * *

Nisam se vratio u politiku da bih ponovo bio predsednik vlade. Vratio sam se da pokažem da je moguće voditi drugačiju politiku od one koja se vodila u poslednjih 13 godina i čiji sam često i sam bio deo. To je politika borbe za politički plen, ne politika borbe za bolje društvo i bolji život građana. To je politika klovnova, kafane, dobacivanja iz ćoška, politika afera i nameštanja, kupljenih medija, i politika u kojoj ne postoji jasna ideja o tome čime bi trebalo da se bavi vlada i svako ministarstvo. To je politika partokratije gde se javna administracija vidi kao plen iz koga treba da se namire članovi stranke i njihovi sponzori. To je politika svemoćnih političara i nejakih institucija sistema. To je političko blato u koje su uvlačili i Zorana Đinđića i mene, i to je borba koju smo na žalost izgubili. Za osam godina odsustva iz politike takva cirkuzantska politika je pokazala svoje puno pravo ogoljeno ružno lice, svoju tragičnu jalovost. Ta i takva politika nas je velikim delom i dovela ovde gde smo sada. I moram priznati sa žaljenjem: kao društvo smo propustili veliku i istorijsku priliku da uredimo društvo. Izneverili smo očekivanja miliona građana.

Želim da pokažem da je moguće voditi drugačiju politiku. Želim da okupim ljude koji politiku shvataju na jedan drugačiji (usuđujem se da kažem jedan ozbiljniji) način — bez drame; bez kritike svega; bez dobacivanja i provaljivanja; bez spletkarenja. Konkretno; stručno; mirno; odlučno.

Nisam se vratio u politiku da bih ponovo bio predsednik vlade. Jer da sam se zbog toga vratio ne bih tražio ljude koji su stručni u svojim oblastima. Tražio bih nove cirkuzante, Miki Mause, kafanske dobacivače iz ćoška, papagaje, karijeriste, tajkune, partokrate, spletkaroše i agente državne bezbednosti. Jurio bih cenzus od 5% i deo političkog plena koji uz to ide. Umesto njih i umesto toga, pokušavam da u politiku dovedem stručne ljude, ljude od ugleda, koji nemaju iza sebe afere sa državnim novcem, koji su ugledni u svojim profesijama i onome što rade. Tražim ljude koji su već postigli nešto u svojim profesijama i životu i koji u politku ne ulaze da bi sebi i svojim porodicama obezbedili radno mesto do kraja života. Što je najvažnije, tražim ljude koji nisu poslušnici i klimoglavci. Ne pada mi na pamet da budem najpametniji, da dominiram Novom strankom i drugima govorim šta treba da rade. Želim da okupim ljude koji imaju moralni integritet, umeju da misle svojom glavom, i imaju snage da kažu ne. I priznajem, teško je. Ljudi su razočarani. Nikome i ničemu ne veruju. Kao da se boje da u nešto ponovo veruju.

Nisam se vratio u politiku da bih ponovo bio predsednik vlade. Spreman sam ne samo da se obavežem da nikada ponovo ne bih bio kandidat za to mesto, već da priznam da je deo politike koju su vodile Điniđeva i moja vlada bile pogrešna. Pravili smo prevelike kompromise. Naravno lako je sada biti general. Namere te vlade su bile iskrene, uverenja su bila istinita, ali nisu sva rešenja bila dobra. Mnogi ministri iz te vlade nisu dorasli svom poslu. Ideja i koncept privatizacije je bio dobar, ali Zakon o privatizaciji je bio loš. To priznajem, iako u periodu 2001-2003 nije bilo ni jedne loše privatizacije. Vreme je da se zakon o privatizaciji promeni.

Mnoge druge stvari koje su započete 2001. godine moraju da se promene, dorade ili dovrše. Poreski sistem koji je uspostavila Điniđićeva vlada je gotovo nepromenjen poreski sistem iz socijalizma, i jedan je od najvećih tegova današnje privrede Srbije. Od 2001. godine on nagrađuje trange-frange ekonomiju, a kažnjava one koji žele da rade. Nije čudo da nam je gotovo 40% privrede u sivoj zoni, da zapošljava na crno, da ne plaća PDV, porez na dohodak i doprinose. Ne postoji poreska administracija koja može da natera ljude da plaćaju porez ako ih sistem podstiče da ga ne plaćaju.

Arčenje novca poreskih obveznika mora da prestane. Fond za razvoj mora da se ukine, zajedno sa subvencijama privredi koje nemaju ekonomsko opravdanje. Pošto sam i sam bio korisnik jedne takve subvencije mislim da mogu kredibilno da kažem kada su subvencije opravdane, a kada nisu. Najveći deo današnjih subvencija nema ekonomsko, već samo političko opravdanje. Moramo da prestanemo da rasipamo javni novac i da ga, umesto toga, ostavimo privrednicima koji će sami najbolje znati kako da ga ulože. Političari treba da stvore okruženje za ulaganje. Od 2001. godine ni jedna vlada, uključujući i Đinđićevu i moju, nije imala dovoljno snage da radikalno ukloni administrativne prepreke za poslovanje. Srbiju mogu da spasu domaći preduzetnici i investitori, ali samo ako im pošaljemo poruku da kroz nerazumne poreze nećemo da proćerdamo sve što naprave. Kada oni počnu da ulažu i pokreću poslove, doći će i strani investitori i preduzetnici. Oni će biti šlag na torti. Tortu moramo da napravimo sami.

Nisam se vratio u politiku da bih ponovo bio predsednik vlade. Vratio sam se da okupim ljude koji sada žele da urade ono što je trebalo da počne da se radi 2001. godine, a što su sve vlade posle Đinđićeve i moje propuštale da urade – to su socijalne karte. Ne smemo da rasipamo resurse vodeći socijalnu politiku preko cena struje i gasa, subvencionisanih cena obdaništa… Ja jesam liberal. Ali liberalna ekonomska politika može da se efikasno vodi jedino ako postoji efikasna i pravedna socijalna politika, tj. sistem socijalnih karata u kojoj pomoć dobijaju samo oni koji su socijalno ugroženi.

Nisam se vratio u politiku da bih ponovo bio predsednik vlade. Ne morate da verujete meni kada vam to kažem. Verujte ljudima oko mene. Oni su mi poverovali kada su pristali da radimo zajedno.

Izvor: www.dusanpavlovic.in.rs

Dušan Pavlović

Dušan Pavlović

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu predaje savremenu političku ekonomiju sa teorijom javnog izbora, u zvanju vanrednog profesora, a na Univerzitetu u Gracu kao profesor po pozivu predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi.

Oblasti interesovanja: Teorija racionalnog izbora i politička ekonomija demokratskih ustanova.

Objavio više radova iz oblasti: "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine"(2007), "Spisi iz političke ekonomije" (2010), "Teorija igara. Osnovne igre i primena" (2015).

Knjigu „Mašina za rasipanje para“ napisao na osnovu iskustva stečenog tokom pet meseci u Ministarstvu privrede. To je insajderska priča iz kabineta ministra privrede Saše Radulovića 2013-2014. gde je bio savetnik ministra.

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Upravo sam saglasan sa ovakvim načinom vođenja politike. Mada i sam pripadam ljudima koji više ni u šta ne veruju ali mi se čini da sa Radulovićem ima neka svetlost na kraju tunela. Predlozi su krajnje korektni i realni posebno što se ukazuje na stručnost iznad politike, što je jedna od logičnih prepostavki iskoraka napred u bolju budućnost.

  • Pratim vas rad i ovo sto sam sada procitala…Hvala vam na javnosti.
    Ovakvo pismo Zivkovic, covek pri cistoj svesti i zdravoj pameti, siguran u sebe i hrabar, nikada ne bi prihvatio. Mogli ste mene da pitate, ja bih vam rekla. Pismo je totalno promasilo poentu, i coveka. Izvinjavam se, nije mi namera da nekoga od vas uvredim, cenim i vas pokusaj da se izrazite u iskrenosti i vas intelektualni napor u sastavljanju ovog i svakog slicnog pisamceta. Jer traganje za istinom je proces, bitno je tragati. Neko istinu otkrije odmah, neko kad tad, a neko jednosavno nikada. Nije to dovoljno dobro, gospodo moja. Ja iz ovog teksta samo mogu da vidim da vam je stalo da objasnite sebi 5. i svaki naredni oktobar, ali vidim da vi jos uvek to niste sebi objasnili. Vi ste oni koji dizete u oblake da bi sve uvaljali u blato. Peti oktobar je za mene bio nesto sasvim drugo od onoga kako ga vi sada vidite, kazem za mene vi promasili ste poentu 5.oktobra, a onda masite i adresu. Nekakvo slicno pismo je Radulovic, malo doradjeno, sad pretpostavljam, poneo i Vucicu prilikom odlucivanja da u udje u Vladu. Pismo vam nece pomoci i nista vam nece pomoci ako nemate osecaj. Nisam videla vas kako vodite drzavu od 6.oktobra, ne mora sa njih 16, eto sa Kostunicom i Covicem, da sa njima vodite drzavu u kojoj realno zive samo Legija, Ceca i Seselj, ne moraju i ostali, u kojoj sve funkcionise, al unatraske. Jok, Zivkovic se vratio u politiku da bi se vama koji pisete ovakve sastave izvinio za vasu zbunjenost, da biste vi bili predsednik Vlade. Reci cu vam, jos jasnije, sta tacno mislim o Djindjicu i o Zivkovicu. Zivkovic je, na zalost, u Srbiji danas najvestiji, najhrabriji i najposteniji politicar, a uz sve to je psihicki zdrav. Ako budete dosli do takve neke istine kad tad, tada srescemo se vi i ja na istoj strani. Ali za pocetak i najpre od vas, ucenih ljudi, ocekujem da Zivkovica makar postujete. Ovo pismo je mozda iskreno bilo u trenutku pisanja, ali nije dovoljno, na zalost. Pozdrav.

    • Mi mislimo drugačije i mislimo upravo onako kako piše u pismu. Njegovo vreme je prošlo. Sada može samo da pomogne, ne i da vodi.

  • Zasto niste u pravu gospodine Pavlovicu?
    Zbog sujete, jer to sto ste objavili mogli ste da kazete Zoranu Zivkovicu nasamo.
    Umesto da rusite vlast SNS /bez rezultata/ i premijera Vucica /sa glumatanjem/, vi /”Dosta je bilo”, Nova stranka a sutra ce to mozda da uradi i DS/ rusite jedni druge.
    Kako je mudri Zoran Djindjic uspeo da se dogovori sa dvadesetak stranaka i pokreta i da prihvati Kostunicu kao predsednika Srbije, ili sa savim drugim ciljem seljacki lukavi Tomislav Nikolic / uzeo je cak i Vulina kome samo bog moze da pomogne/, a vi demantujete /”brbljivog” Zorana Zivkovica/ nesto sto uopste nije vazno i za sta je narod /birace/ bas briga.
    Da li je vazno “pisanije” Zorana Zivkovica.Bivsi radikali su svasta govorili i pisali a evo ih imaju apsolutnu vlast i podrsku – iz celog sveta!
    Da li je Sasa Radulovic pogresio kada je isprovocirao izlazak iz Vlade.
    Naravno da jeste.
    Za politicare je potrebna strucnost, ali nije presudna.
    Sta mislite da li je Ivan Tasovac glup pa da veruje u SNS politiku.Naravno da nije – ali uradice nesto dobro za kulturu.
    Zoran Zivkovic je cestit covek, bio je odlican politicar u praksi dok je bio sa Zoranom Djindjicem, bice odlican i sa Vladimirom Pavicevicem.
    Samo sto je pocelo da se vidi neko svetlo u daljini, /Dosta je bilo, Nova stranka DS /Borko Stefanovic/ – vi svetlo gasite.
    Pravite “radovanje” politickim protivnicima.
    Ovo je samo /jedno/ dobronamerno misljenje, mozda je bolje da ga ne objavite.

    • I Dušan i Saša su to rekli Zoranu Živkoviću “nasamo”. On je odlučio da izađe u javnost i govori neistine o tome. Ovo je samo reakcija na to.

  • Na srecu, ima i pravih ljudi, ali na zalost ne i na pravim mestima! G-din Pavlovic je neko koga Srbija zaista zasluzuje, samo je steta sto se takvi ljudi ne nalaze na mestima na kojima se odlucuje!