Преносимо

Добровољачка

Бивши министар у Влади Србије први пут у јавности говори о дану када му је, у Добровољачкој улици у Сарајеву, убијен отац, лекар и пуковник ЈНА.

Двадесет година после завршетка сукоба на просторима бивше Југославије, рат је и даље тема на Балкану. Овог јула, као да је и даље 1995. година, као да није било Дејтона, мира, плавих шлемова, свих оних заклињања о помирењу; као да је време стало, о рату се прича, о жртвама се гласно говори или још гласније ћути, злочини служе за поткусуривање, а о људима нико и не мисли.

Ово је прича једног човека, Саше Радуловића, бившег министра у Влади Србије и лидера покрета “Доста је било”, који за Недељник први пут у јавности говори о дану када му је, у Добровољачкој улици у Сарајеву, убијен отац, лекар и пуковник ЈНА, начелник санитета Друге – Сарајевске армијске области.

Радуловић у потресној исповести у новом броју Недељника, као човек који је из прве руке доживео оно најгоре, говори о значају помирења на Балкану и одговорности политичара, бивших и садашњих, што и даље живимо у деведесетим…

Мој отац Будимир био је лекар. Био је пуковник ЈНА. Начелник санитета Друге – или како смо ми то звали – Сарајевске армијске области. Рођен је на Косову, у општини Дечани. Школовао се у Нишу, касније је отишао за Београд где је завршио Медицински факултет. Мајка ми је из Крајине, из околине Плитвица. Она је завршила Економски факултет у Београду. Родио сам се у Бихаћу, стицајем околности, јер ми је ту живела баба. Очев пут, односно војна каријера га је довела до Сарајева. Рат је ту затекао моју породицу.

Одрастао сам у Сарајеву. Стан је гледао на Добровољачку улицу. Преко те улице сам прелазио готово сваки дан бар два пута. Често и небројено пута. Ту ми је била основна школа, трафика, ишао сам ту до самопослуге, до реке, у град.

Дружили смо се с комшијама Муслиманима, живели заједно. Било је важно шта знаш, а не одакле си и ко си. Нисмо се делили по било ком основу. Поштовали смо једни друге. И обичаје – они наше, ми њихове. Политика нас није интересовала. Интересовао нас је живот. Слушали смо Азру и ЕКВ, Булдожер и Казалиште, Clash и Heads-e.

ПРВЕ БАРИКАДЕ ИЗГЛЕДАЛЕ СУ НАМ СМЕШНЕ

– Догађаји су почели у тешком правцу да се крећу крајем осамдесетих, почетком деведесетих. Пре тога се ништа није осећало. Или бар ја нисам осећао. Онда је почело то туробно време. Завршио сам факултет и напустио земљу 1989. године, тако да нисам био у Сарајеву у том турбулентном периоду.

Људи нису веровали да ће рат да стигне и у Сарајево. Нико заправо није очекивао да људи у тако кратком времену толико могу да се поделе. Десило се све изузетно брзо. У неколико месеци дошло је до потпуног распада. Кад су почеле да се подижу барикаде у Сарајеву, људима из моје генерације је све то изгледало смешно. Сећате се Топ листе надреалиста?

Отац је био оптимиста да Сарајево неће експлодирати, али како је пролазило време – све мање и мање. Борио се да помогне сваком војнику, сваком човеку. Ескалирало је, нажалост, до краја. Одговорност за то сносе тадашњи политичари са свих страна. Ниједна држава настала из бивше СФРЈ до данас још није исправно приступила злочинима и њиховим последицама.

НАПАД НА КОЛОНУ

– Те 1992. сам био у Немачкој, радио сам у Сименсу као инжењер. Чуо сам преко радија да се нешто десило у Добровољачкој улици у Сарајеву. Одмах сам звао маму, али нисам могао да је добијем. Била је читава психоза, која је трајала данима. Био је то напад на команду у центру града, а потом напад на колону која је излазила из града. У тој колони био је и мој отац. Убијен је у тој колони 3. маја 1992. Погинуло је још неколико људи. Тата је био у санитетском возилу на предњем седишту. Био је то пуцањ у главу са кратког растојања. И то на месту где сам пре тога прошао хиљаду пута.

Након тога одвезли су га у Војну болницу у Сарајеву, која је, такође, била под опсадом. Мама ништа није знала шта се десило. Ујутру би се кришом од ње причало о томе, али њој нико није говорио праве информације. Слутила је да се нешто лоше догодило. Комшије су знале, али нико није смео да јој каже. Сви су од ње скретали поглед и гледали у земљу.

ОБДУКЦИЈА

– Мајка је из страха изашла из стана и након тога се више није враћала. У стану су остале све наше личне ствари – 25 година година наших живота. Детињство. Документи. Све породичне фотографије. Код рођака и пријатеља скупљам фотографије – једва сам успео да пронађем једну очеву. Узели су нам филмове са летовања. Они који су се касније уселили – све су изнели. Комплетан намештај. Однели су део наших живота. Ништа није остало.

После неколико дана трагања, мајка је очево тело пронашла у Војној болници. Нису јој дали да га преузме. Нису нам дали ни да превеземо убијеног оца до Београда. Били су то мучни преговори, који су трајали осам до десет дана. Успели смо некако.

У Београду нас је сачекао професор Зоран Станковић са ВМА, који је урадио обдукцију. Сећам се да мајци нисам дао да види очево лице. Био је то страшан призор. Држала га је само за руку.

И САКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ЈЕ ЗЛОЧИН

– Верујем да из тог рата у Босни можете да нађете хиљаде оваквих или сличних породичних трагедија. Оно што ме у свему томе највише боли јесте када било која страна покушава један злочин да оправда неким другим злочином. И онда каже: “Овај злочин се јесте десио, али то је зато што је био други злочин”. То није људски. Сваки злочин је индивидуалан. Сваки злочин захтева да се пронађе и казни кривац. И то не само због породица жртава, него и због самог друштва. Да бисте се уопште звали друштво, морате да процесуирате злочине, иначе нисте друштво. Уколико сакривате злочин, онда нисте човек. Ако сакривате злочин и то је злочин. А ако то не знате, онда нисте човек.

Кад препознам злочине које су починили људи који су се представљали као српска страна, ја у том тренутку нећу да говорим о злочинима који су почињени према нама. Ако то радимо, онда релативизујемо злочине.

Марчело је послао изетно важну поруку: кад дођете у Сребреницу, пред тим жртвама изгубите националну припадност. То је једини начин како једино људски може да се гледа тај злочин.

Не могу да разумем како некоме ко има жртве у својој породици, може да умањи бол ако је тамо неком другом човеку учињен исти злочин. Могу само да разумем да они који су убили мог оца и друге недужне људе одговарају пред законом. Исто тако желим да сви који су починили злочин у Сребреници, одговарају пред законом.
Лако нам је да препознамо када БиХ неће да процесуира злочин у Добровољачкој, али нам је јако тешко да препознамо када држава Србија неће да процесуира неки злочин над припадницима других националности. Мањи број људи, углавном из културе, уметници изгледа брже препознају злочине, политичари ће изгледа стићи на репу. А требало би да буде обрнуто.

СУОЧАВАЊЕ С ПРОШЛОШЋУ

– Кад говоримо о свим злочинима који су се десили на територији бивше Југославије, морамо увек појединачно да говоримо о томе: шта се десило, ко су жртве, ко су убице. Очигледно ниједно друштво у региону није спремно да се суочи са прошлошћу, него сви мисле да бране неке узвишене циљеве тиме што сакривају и величају своје злочинце. Мисле – ако би се све то открило и казало тачно шта се десило, то би некако умањило тај неки њихов циљ. Каква грешка.

За народ у Србији, чини ми се, сви ти злочини су још јако далеко, осим за оне чија је родбина прошла неку моју судбину. Све док се није појавио онај снимак са “Шкорпионима” који пуцају у недужне људе, јавност није веровала да се у БиХ нешто тако дешавало. Народ у Србији није веровао да је и српска страна чинила злочине. Увек се говорило о злочинима над Србима, који су неспорни, али ретко о злочинима Срба. За то је крива држава.

Кад штитите злочинце у сопственим редовима, кад имате злочинце унутар своје армије, или својих служби безбедности, односно читавог државног система, онда ти злочинци преко својих веза, својих пријатеља утичу на државну политику у покушају да заштите себе. А онда политичка елита падне под тај притисак и сматра да је то сакривање злочина или њихова минимилизација – решење за Србију. А решење је потпуно супротно. Има једна англосаксонска изрека коју ја често користим у економији – кад се нађеш у проблему, односно у рупи, онда прва ствар коју мораш да урадиш јесте да престанеш да копаш. Решење није дубље у рупи, него је решење да се издигните из проблема.

Држава, дакле, мора да препозна да постоје жртве, да је у њеном интересу да се то процесуира како за њихове породице, тако и за само друштво. Политичари у Србији и региону, међутим, то нису схватили, него стално нешто калкулишу. А када би изашли са јасним ставом о злочинима, грађани би то прихватили.

Истина је и да српске жртве нису препознате. Мислим да је то делом због погрешне државне политике. Велики број Срба је страдао, и огроман број људи остао без имовине, и на простору БиХ и на простору Хрватске или на Косову. А то је последица тога када имате неразуман политички став – када покушавате да мешате жртве и стално глумите Калимера и вичете: “Ово је неправда, па то ти је”, онда практично дођете у ситуацију да се неспорне жртве српског народа не препознају. Потребна нам је озбиљнија и паметнија политика.

КО ЈЕ КРИВ АКО НИКО НИЈЕ КРИВ?

– Те наше жртве се, дакле, не препознају довољно још ни у Србији, а у Сарајеву се тек сигурно не препознају. Насер Орић је одличан пример. Претпоставимо да Насер Орић није крив за злочине. Срби су неспорно страдали, ради се о огромном броју људи који су убијени. Ко је онда крив? Не може друштво или држава, као што је БиХ да каже – Орић није крив. Ако то већ тврде, онда БиХ мора јасно да каже ко је крив уместо Орића. Ко? БиХ мора да открије ко је то учинио.

Не може Сарајево да тврди да нико није крив за злочин у Добровољачкој. Претпоставимо да Ејуп Ганић није крив, а јесте. Сумња се да је Ганић тим злочином намеравао да добије поверење муслимана и смени Алију Изетбеговића. Тузланска колона, такође. Не може бити да нико није крив за те почињене злочине. Сарајево то мора да утврди.

Исто је и са злочинима које су починили Срби. Неко је крив за злочин у Сребреници. То мора да се открије. И због жртава, и због Србије и због наше будућности.

Ко год је покушавао из злочина да извуче јефтине политичке поене, довео је цео регион у потпуну апсурдну ситуацију – да се слави повратак Насера Орића у Сарајево, Анте Готовине у Загреб или сутра Ратка Младића у Београд. А злочини? Мора се утврдити шта се тачно десило. Ником не треба ни товарити ни одузимати жртве. Док се то не уради, не можемо напред.

Слично је рецимо и са рехабилитацијом Драже Михаиловића. У тој ситуацији се морало тачно утврдити шта се десило. Шта су му комунисти натоварили, а шта је заиста Дража и његов покрет урадио у Другом светском рату. Нема никог ко за један четнички злочин може да каже да је у реду. Али те ствари треба раздвојити. Ако то не урадите као што не ради Република Српска – ако заправо покушавате да прикријете своје злочине, онда вас у свету представе не као легитимну институцију, него као неког ко је проблем, ко не препознаје основне цивилизацијске вредности и кога треба елиминисати. А политика треба да буде управо супротно.

Србија је потписник и гарант Дејтонског споразума. Сви односи у БиХ се могу мењати само сагласношћу свих страна које су гарант споразума. Зато подржавам свако решење до кога се дође договором свих страна. Подржавам РС и све њене грађане у одбрани својих интереса онако како их виде унутар БиХ.

ВУЧИЋЕВ ОДЛАЗАК У СРЕБРЕНИЦУ

– Још су свеже ране од деведесетих, али очигледно још се нису појавили ни политичари на челу држава у региону који би били спремни да се отворено суоче са злочинима и злочинцима. Свуда је исто. Ништа боље него у Београду није ни у Сарајеву, нити у Загребу, а о Косову да не говорим. Нама заиста треба помирење у региону, а помирење ће доћи само тако што ће све државе установити прецизно шта се десило и одати поштовање жртвама на свим странама.

Не разумем зашто се води дебата око тога да ли Вучић треба да иде у Сребреницу. Озбиљни државници о томе не расправљају. Сва та извињења председника држава била су изнуђена, неискрена, под неким притиском међунардоне заједнице, која узгред буди речено није недужна у свему овоме. У рату деведесетих њена одговорност је огромна.

Још један проблем ме ужасно иритира – морамо да утврдимо колико је људи страдало и где су убијени. Некако никако да стигнемо до тог питања. Код нас се не прича много о томе, али у Хрватској је то велика тема – Блајбуршки масакр. То је злочин без преседана у тако кратком временском периду побити толике људе. Страшно ме боли што су ме у школи учили да је у Јасеновцу убијено 700.000 људи. Зашто је неком требала та толика бројка? Као да 100.000 или 150.000 није било довољно жртава. Ко је искарикирао ту целу причу? Морамо људски, цивилизацијски, светосавски, како год хоћете одредимо према злочинима, жртвама и злочинцима.

ПОРОДИЧНЕ ТРАГЕДИЈЕ

– Мени су и деде убијене у рату. Оба 1941. Татин отац ми је убијен на Косову. Кад је почео рат, враћао се из Војске Краљевине с пушком, тамо су га сачекали локални балисти и убили. И њега и његовог рођеног брата. Другог деду, маминог оца, су ми убиле усташе. Имам, дакле, једно породично лудило које траје генерацијама.

Данас понекад одем у Сарајево. Већина мојих пријатеља га је напустила и Срби и Муслимани и Хрвати. Сви су они више расути по свету, него што их је остало у Сарајеву.

Извор: Недељник

Ознаке

Саша Радуловић

Рођен 1965. године. Одрастао у Сарајеву где завршио основну и средњу школу и Електротехнички факултет 1989. године, смер аутоматика и електроника. Након дипломирања добио је посао у Сименсу у Немачкој где је радио на нуклеарним електранама. Каријеру је 1993. наставио у Канади и САД где је био је активни учесник бума Силицијумске долине. У Србију се вратио 2005. године.

Са Верицом Бараћ и Мирославом Миленовић борио се против корупције и радио на случајевима 24 пљачкашке приватизације. Био је финансијски експерт тужилаштва за стечај и берзу, држао тренинге за тужиоце и полицијске инспекторе за привредни криминал. Пет месеци био је министар привреде у Влади Србије и за то време спречио пљачку браћеВучић, Синише Малог, Млађана Динкића, који су наставили тамо где је Тадићева власт стала.

Уверио се да је Александар Вучић центар корупције, изашао из Владе и са сарадницима основао покрет “Доста је било” чији је циљ да победи и уведе систем, правну државу јаких институција и слободних медија, заустави партијско запошљавање, уведе транспарентност и чисте рачуне.

Саша Радуловић је доказано највећи борац против режима Александра Вучића и партократије која убија Србију. Ако Александар Вучић некога не сме да погледа у очи, онда је то Саша Радуловић. Спречио га је у пљачки тада, спречиће га у пљачки и сада.

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Rođena sam i živela u Sarajevu do 1992. godine i tačno znam o čemu g. Radulović priča. Generacije koje su cenile prave vrednosti, živele i žive još uvek u skladu sa tim principima. Podrška g.Raduloviću, jer DOSTA JE BILO!

    • slazem se sa vasim komentarom,

      mislim da prave sarajlije jos uvijek pate za tim mirnodopskim (Titinim) vremenom neovisno o vjeri. Postovanje, obraz i postenje su bili nacela jedne kulture cemu su nas ucili. Nazalost, toga danas vise nema. Pljacka, laz, presing i obmana su normativi koji vladaju. Zao mi je sto su apoliticni i nevini ljudi stradali u onom nesretnom ratu (kazem ” onom nesretnom ratu” iz cinjenice da je proslo 20 godina od tada), a politicari se jos uvijek sluze i podjarcavaju narod umjesto da razvijaju ekonomiju. Takode podrska Sasi za bolju buducnost

  • Zelim samo da kazem da mi je jako zao sto je gospodin Radulovic izgubio oca na takav nacin.
    Komentara nema,jer je tesko i progovoriti koliko je to bolno,znaju to ljudi, i zato vas jos vise cene

  • Ostaje nejasno o cemu misle i kakvi su interesi onih koji su nas doveli u ovakvo stanje (gde ce im dusa?). Kako mala grupa ljudi decenijama uspeva da manipulise narodima na ovim prostorima? A nama obicnima zivot prolazi u iscekivanju boljih dana. Oni ne dolaze,al nada ne vene. Dosta je bilo! Podrska!

  • Veoma su mi dobro poznati dogadjaji od 02. i 03.05.1992. godine u Sarajevu. I kako je, i zašto je, i zbog čega je počelo, i kako je teklo i kako se završilo. Brutalno streljanje nenaoružanog oficira, lekara u sanitetskom vozilu i ostalih ljudi za mnoge je tamo još uvek samo jedan incident. i naravno niko nije kriv, eto desilo se…. U svakom slučaju, dobro je da za ovu priču, u ovom medijskom mraku i blatu, sazna što više ljudi. Da vide malo ko je i od koga potiče Saša Radulović,. Saša nije lekar, ali je postavio savršenu dijagnozu naše stvarnosti i predložio delotvornu terapiju, za ekonomiju, pre svega. Slučaj njegove lične tragedije i njegov stav u vezi sa tim, nedvosmisleno ukazuje da i na planu pomirenja sa muslimanima i ostalima imamo pravog čoveka ,mnogo boljeg nego onog koji je zdušno sledio promotere klanja “zardjalim kašičicama”. U svakom slučaju treba birati Sašu, a oni svoga Sašu neka tražei neka biraju.

  • I dok nisam sve ovo znala, dubokou dusi sam osecala da je ovo pravi i iskren covek,samo onaj ko ociju nema ili je zadojen nekom mrznjom samo njemu znanom nemoze da voli ovog coveka i da ceni njegove ideje, Toliko vidljivo da se bori za sistem pravednog- jednakog za sve sto mi vec nemamo decenijama a izgubilo se od 90 godina 100 %.Zato DOSTA JE BILO, SASA JE PRAVI IZBOR!!!

  • Nema čoveka na Balkanu čiji život rat nije uzburkao. Nas 99 odsto smo stradali, osiromašeni, bez posla, s bednim penzijama, velikom porezima, prognani, ostali bez zdravlja i delova tele, bez članova porodice( neki otišli pod zemlju, neki van zemlje) ,, a onaj 1 posto su političari i njihovi pomagači tajkuni, koji nama vladaju podgrevajući strah i mržnju za druge i drugačije. Mnogo puta me prevarili, pre svega oni u koje sam verovala. Sad brižno pratim Dosta je bilo i Radulovića.Glasaću za program koji jednostavno, jasno, a čini mi se ispravno obrazlaže tim okupljen oko Radulovića. DOSTA JE BILO.

  • .Треба пуно речи да би се оставио прави коментар.Мој деда по мајци са два рођена брата погинуше у Првом,мој рођени брат са 19 година заврши као као један од вођа илегале у Београду,заврши у Матхаузену,рођени братанац на срећу није страдао као тенкиста.Овај народ треба 24. да ДОБРО размисли дали ће да гласа за оне који су директно,или индиректно учествовали у задњим јадима.У ратовима је народ физички страдао.За те своје најмилије се сетимо с времена на време.Већ 25 година ови нас убијају психички и материјано СВАКИ ДАН.Па зар исти ти треба опет да владају.Дуго пратим шта говоре људи из Доста је било.Само Саша говори шта треба урадити да би Србија била нормална земља.Први пут у животу идем на Изборе,не на гласање, са сазнањем да ТАЧНО знам шта сам,а не кога заокружио.Мени не треба лидер,треба ми уређена ДРЖАВА.!!!

    • Pokojni pukovnik Budimir Radulović je bio vojnik, lekar, koji je, nenaoružan, brutalno streljan u sanitetskom vozilu, u koloni vojnih vozila, koja se mirno povlačila iz Sarajeva, po sporazumu za čije su sprovodjenje garantovali UNPROFOR i Alija IZetbegović, Streljani su i drugi vojnici i civili u toj koloni, uz sugestije komandanata muslimanskih paravojnih formacija i njihovih nadredjenih. Ako Vam nije jasno da je to zločin (za koji niko nije odgovarao), onda Vi mnogo toga ne znate ili se pravite da ne znate.

  • Психопате на власти врше психопатизацију друштва – по дефиницији је тако , тако и сад имамо психопте властодршце: ИМАМО ми њих или они нас? Зло….

  • Sasu sam upoznao pre nekoliko godina.Divan i posten covek.Setice se kad mu kazem u vezi MEDIFARMA,Steta nismo se vise videli.Voleo bih da mi se javi.Ja i moja porodica glasacemo za DOSTA JE BILO.Pozdrav.

  • Uz duzno postovanje gospodinu radulovicu koga podrzavam, osim.u delu oko priatupanja EU. Stavio bih komentar na deo teksta da zrtve koje su pocinili.srbi nisu dovoljno.prepoznate!!’ ne postoji nijedna emija na tv a ne dovedu placenike (koji od toga zive) ljude ka sto je kandicka, biserko, ceda, micic jelena, liht sonja, koje pljuju sve sto je srpsko. Srbi su za svaki zlocin odgovarali na.nivou komandne odgovornosti s obzirom da smo izrucili ceo politicki i vojni vrh (na osnovu protivustavnog zakona!!!!).
    Ono sto je realno.jeste procesuiranje svih vodja vojnih i politickih sto je srbija uradila, i to od strane suda koji u pravnon.smislu nije sud, jer nijedan.sud u svetu, ne bi mogao primenjujuci pravila anglosaksonskog ili kontinetalnog prava da osudi izrucene ljude jer se radi o ogromnim propustima. Dakle.srbija je trebala saa ta lica ta procesuira ili da ih izruci legalnom.i legitimnom Krivicnom sudu u rimu, koji vazi za sve drzave osim.za velike sile, sad, rusija, kina, britanija, francuska.
    takodje, mi nije jasno spominjanje jasenovca i smetnja sto je u skoli ucio da je ubijeno 700.000 Srba i dr, jer navodno nema dokaza da je toliko stradalo. Srbi.konstatno stradaju a mi bi stalno da se bavimo tudjim.zrtvama, da ucio si tu brojku jer je tolilo poginulo ali je titov rezim.to skrivao i dolazi su ili unisteni il sakriveni.

    Podrzavam ga samo jer au ovi gamd ali ovo je ozbiljna zamerka

    Advokat iz beograda

  • Ja glasam za Radulovica! Za to sam se odlucio jos pre nego sto su raspisani izbori. Iz prica sam cuo da je navodno Radulovicev otac privatizovao “C market”, u to nisam verovao. Da bi se danas u to i skroz uverio da je to obicna izmisljotina. Jedina slicnost je ta sto se i osoba koja je privatizovala “C market” prezivala Radulovic. Sasa podrska za pokret “Dosta je bilo” i idemo na 10%!

  • Iskreno mi je žao zbog pogibije oca, skoro ceo tekst je skroz na mestu, ali mi je jako zasmetalo smanjivanje broja žrtava Jasenovca. Na osnovu kog podatka se negira da je bilo 700 000 žrtava u NDH logorima, pre svega Jasenovcu?
    Već dugo pratim rad pokreta Dosta je bilo, bio sam spreman da glasam za vas ali posle ovog teksta nisam više tako siguran.

  • Postovani Sasa, oko broja stradalih u Jasenovcu ne bi trebalo da se uopste igramo zmurke. Zrtve su prebrojali savremenici, nemacki komandanti balkanskog ratista, kao i pedantni Jevreji kod kojih se takve stvari ne prepustaju improvizacijama. Njihove cifre se uglavnom i uzimaju kao tacne, a one se krecu izmedju 700 hiljada (ili tisuca kome to lepse zvuci) i ceo milion. Ako je cela prica o stradalom ocu sluzila da bi se podmetnulo kukavicje jaje o broju zrtava u Jasenovcu, uludo ste utrosili dzebanu.

  • Ja otkad sam sasvim slucajno naleteo na you tube na Sasu odlucio sam da svoj glas dam njemu.Zbog politicara koji se od devedesetih smenjuju na vlasti u krug , sam pobegao u Norvesku ne bi li normalbo ziveo i radio.Ovaj covek i njegove ideje mi daju nadu da cu se vratiti u svoju zemlju.
    Ovaj clanak govori o velicini duse i zdravog razuma ovog coveka. On pored svoje licne tragedije pravilno i trezveno razmislja i ne potpaljuje nacionalizam. Drugo covek prica o ekonomiji ne o nekim nebeskim Srbijama …ma vidi se da je ziveo na zapadu i da je tamo pokupio dobre stvari. U svakom slucaju glas moje zene i mene ide Sasi 🙂

  • Ovo je u najmanju ruku sramno sto ste provukli u tekstu iako vecim delom govori o vasim licnim osecanjima i dogadjajima vezanim za vasu porodicu koji su neosporno stravicni. Medjutim zeleo bih da objasnite par teza koje ste provukli kroz ovaj tekst. A to je da smanjujete broj zrtava Jasenovca (“Страшно ме боли што су ме у школи учили да је у Јасеновцу убијено 700.000 људи. Зашто је неком требала та толика бројка”) iako mnogi autori smatraju da je u celoj NDH zrtava bilo vise od 700 000. Da li znate da je to HRVATSKA PROPAGANDA i skorasnji trud oko revizije istorije? Odakle vam podaci da nema 700 000 zrtava? navedite reference. Drugo, poistovecujete Blajburg sa Jasenovcem (“у Хрватској је то велика тема – Блајбуршки масакр. То је злочин без преседана у тако кратком временском периду побити толике људе”),sto je takodje hrvatska propaganda radi relativizacije samog ustaskog pokolja u NDH. Iako je pravno mozda ubijanje neduznih civila (u stotinama hiljada) i dokazanih zlocinaca u Blajburgu, koji su i vrsili te zlocine nad civilima isti nivo zlocina (mada sumnjam, nisam pravnik) moralno to sigurno nije. Uostalom njih je partizanima izrucila u vecem delu “demokratska” Evropa. Trece, provukli ste nekako i Drazu Mihailovica i R. Srpsku kao nekog ko prikriva zlocine iz 2. sv. rata (“Ако то не урадите као што не ради Република Српска – ако заправо покушавате да прикријете своје злочине, онда вас у свету представе не као легитимну институцију, него као неког ко је проблем”) sto je mantra Bakira Izetbegovica, sina autora “Islamske deklaracije”. I samim tim kolektivizovali krivicu R. Srpske iako uporno u tekstu govorite o individualnim zlocinima i samim tim sebi skacete u usta. Meni je neverovatno da niste znali sve ove stvari i da ponavljate neke tudje propagande. Da li se to vi nekom preporucujete ovim izjavama? Koji su vasi stavovi po pitanju gradjanskog rata u SFRJ? i agresije na SRJ 1999? I ponovo pricate o nekom suocavanju sa prosloscu nekom vecnom izvinjavanju i odlasku u Srebrenicu svih premijera do kraja vremena…Kao da Srbija nije jedina i po komandnoj odgovornosti i puke izvrsioce vec osudila sto sama sto uz “pomoc” Haskog tribunala. Dok sa svih suprotnih strana toga nema cak ih slave kao heroje. Dok su kada se sve presabere jedino Srbi proterani, osudjeni, opljackani… Mislim da covek kome je otac stradao u jedom takvom zlocinu nad Srbima bi i sami trebali da vrsite pritisak u svakoj prilici na susedne drzave da to ucine, makar u nivou u kom je Srbija, a ne da idete linijom manjeg otpora, politicke korektnosti i da kalkulisete. To bi bila vasa duznost i kao Sina i kao Coveka i kao Srbina.

  • На жалост неким одговорима у овом тексту Саша је доста унизио моје опште мишљење о њему лично и неким ставовима.
    Лука је горе углавном навео то на шта и ја имам примедбе па нећу да их понављам већ упућујем на његов коментар.
    Надам се да овакав став није повезан са неким скривеним мотивима и обавезама које је евентуално преузео да га западни (и) Вучићеви медији не би расчерупали. То би онда било један јако трули компропис.
    У сваком случају мој став према Радуловићу је више позитиван мада ми не би био први избор (Двери су ми најближе поред све килавости).