Ауторски текст Војводина Пољопривреда

Да тако ваља и Немци би тако радили

У циљу заштите оно мало здравог пословања у пољопривреди које нам је преостало након налета неразумних политика које се код нас у аграру воде већ више деценија, често пишемо текстове и снимамо видео материјале о пољопривреди у Србији. Аргумената нам никад не мањка, а ево и европских. Баш зато што се у Србији очекује долазак немачке компаније Тенис, којој премијер великодушно нуди огромне земљишне парцеле у државном власништву по повлашћеним условима вишедеценијског закупа, крећемо од поређења Србије баш са Немачком.

nemacka-poljoprivreda-germany-373969_1280

Како то пољопривреду развијају Немци?

Немачка је један од најважнијих произвођача хране у Европској Унији. Према подацима Светске трговинске организације, Немачка је трећа у свету по извозу пољопривредних производа. Доминантан удео у пољопривредној производњи у Немачкој имају приватни породични пољопривредни бизниси. 94% од укупног броја пољопривредних пословних субјеката су баш индивидуалне фарме. Број индивидуалних пољопривредних произвођача у Немачкој опада, али зато величина земљишта које просечна фарма обрађује расте (са 36,3ha у 1999.години на 45,3ha у 2007.години). Више од половине фарми не представљају основно занимање људи који су власници, већ власници то раде као додатни посао (part time).* 70% пољопривредних газдинстава у Немачкој поред своје обрађује и земљу узету у закуп. Што су фарме веће, све више земљишта у закуп и узимају. Уговори о закупу се доминантно праве на 6-12 година.**

Како пољопривреду „развијамо“ ми?

Аграрна политика у Србији се деценијама базирала на пароли „да комшији цркне крава“. Вероватно зато су се, сви они који нису претходно били имућни, доласком на власт најпре осветили онима који су се дрзнули да у Србији нешто стекну. Тако смо преживели неколико национализација земљишта и разних других отимања и прераспоређивања. Управо оваквом политиком створена су сићушна пољопривредна газдинства која нису могла да скупе снагу да се отргну из беде и постану поново онаква снажна и исплатива попут Немачких. Микро газдинства су протоком времена само дубље пропадала не могавши да се изборе за место на тржишту и сада смо ту где смо и, ма колико волели да за све окривимо стране силе, ни једна од њих нас није наговарала да извршимо ово аграрно самоубиство. Све екстремнијим отуђивањем од политике приватне својине и усвајањем државне и друштвене као доминантне, настали су огромни пољопривредни комбинати. Али, како се имовина која је општа, социјалистичко задружна, заједничка, државна, друштвена никад не чува као кад је приватна, ни ово се (логично!) није чувало, већ се развлачило, па су ти накарадни облици својине такође потонули и сад их се са тугом сећамо. Након што нам се читав овај наопак однос ка пољопривреди обрушио на главе, Србија је остала са огромним површинама земљишта у рукама државе и те површине су (логично, јер држава није добар управљач толиким капиталом!) делом исцуреле из државних руку у тајкунске, а делом су још увек у државним рукама и како би их негде утопила држава чека долазак немачког Тениса да их њему преда и поново удари шамар смисленој приватној пољопривредној производњи по моделу Немачке и других успешних држава. Не чека Влада само Тениса, има на списку по мало и Арапа, било је и неких Кинеза… Али, ми сада поредимо Србију и Немачку.

А, шта би са толиком државном земљом урадили Немци?

krava-upper-bavaria-1192044_1920

Хајде да покушамо да размишљамо као Немци и да претпоставимо шта би они радили да им толико државне земље стоји у рукама. Немци би је сигурно доминантно продали пољопривредним газдинствима и евентуалан остатак истим тим газдинствима издавали у закуп. Код њих је приватна породична и лична својина неприкосновена економска категорија и далеко су догурали негујући такав однос ка становништву и привредном развоју. Догурали су њоме далеко у просперитет, таман толико колико смо ми негујући супротне политике далеко догурали у пропаст. Као што већ сада имају закон који регулише продају земље, тако би и у овом случају одговорни Немци направили закон којим би се продаја извршила тако да нико не узме превише, да нико не стекне сувише лако, да нико не запусти земљиште до којег дође – да се оно распореди тако да се што боље газдује. Они већ сад имају закон којим се ограничава трговина земљиштем и који не дозвољава да власник земље прода више од 0,25 – 2 ха без одобрења надлежног органа. Строго воде рачуна о томе ко продаје, а још више ко купује. Остатак земљишта који би преостао после фазе продаје би вероватно давали у закуп до следећег огласа о продаји, као и што сада раде на рок закупа од 6-12 година. Немци би се вероватно потрудили да им села не постану празна и да њихово становништво ужива плодове уређене државе коју им ствара њихова влада. Немци тако размишљају од кад постоји писана историја и они у њој.

Ми ћемо, са друге стране, доживети нешто сасвим невероватно. Опет ћемо измишљати неке наше путеве у развоју пољопривреде, мимо света, мимо разума. Ако се овако настави наша ће обрадива земља стићи у руке постојећих домаћих, уз додатак још и страних великих агро компанија и грађанима ће преостати само да им буду јефтина најамна радна снага. Јефтина најамна радна снага не зна како да преживи ни са једним дететом у породици, тако да је питање наталитета и са овом недаћом, као и са многим другим недаћама директно повезано.

Поставља се питање шта ће нама уговор о вишедеценијском закупу 15.000 хектара пољопривредног земљишта са немачким Тенисом кад тако нешто ни Немачкој не треба. Да то ваља и Немци би тако радили. Али, овако како је то код нас замишљено то Немцима ваља, али не у њиховом, већ у нашем дворишту. А, ми знамо ко треба да „чисти“ наше двориште, или како народ каже „пред нашом кућом“.

Покрет Доста је било се залаже за развој домаћих пољопривредних газдинстава, јер она су носиоци перспективе српске пољопривреде и села и код нас и код Немаца, иако власт у Србији никад да прихвати то као чињеницу. 160 хектара пољопривредног земљишта датог великој агро компанији одбацује само једну плату за једног радника, јер је један радник великом газди потребан да обради баш толико. Исто толико хектара је довољно да 4 газдинства лепо живе, а четири газдинства су четири вишечлане породице – бар 12 људи! Будимо мудри. Земље има колико је има и не можемо створити другу земљу кад ову дамо тајкунима и странцима. Земља је ограничен природни ресурс. Немојмо се поново играти са њом. Деца нам то неће опростити. Доста је било.

Светлана Козић
председница посланичке групе
покрета Доста је било у
Скупштини АП Војводине
*Извор: German Agriculture Fact and Figures, Federal Ministary of food, agriculture, and Consumer Protection, Germany 2010.
**Извор: The Effects of EU Common Agricultural Policy and U.S. Farm Policy on Agricultural Land Markets, Harald von Witzke and Steffen Noleppa, Berlin, Germany, P.Lynn Kenedy Louisiana, U.S.

Повезани текстови:

Да ли нам треба још један агро монополиста у Србији

Пољопривреда у Србији – чупање бркова

Отимање земље

Земљу вам нећемо опростити

Закон о пољопривредном земљишту је параван за корупцију

Пољопривредници одлучни да спрече доношење новог Закона о пољопривредном земљишту

 

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Da li pisac ovih redova gleda malo ŠIRE, ajd poslušamo je, prodamo svu zemlju malim gazdinstvima i šta posle ? Umesto 3M kukuruza imamo 6M, kvalitet upitan, upotreba đubriva i dalje minimalna, pošto ne možemo sve da izvezemo cena pada, seljaci se opet bune i kukaju na državu. Apsolutno ništa ne bismo dobili kada bi prodali zemlju malim gazdinstvima, a razlog je jednostavan oni su navikli da od par dana posla u kukuruzu žive lagodno celu godinu, bilo nekad i nikad više. Dakle zemlja može, ali stočarima ili povrtarima, dugogodišnjim zasadima uz povoljne kredite, uz OBAVEZNU EDUKACIJU, dati zemlju ratarima bi uništilo i ovo malo poljoprivrede što nam je ostalo.

    • Pretpostavljas pogresno da su zemljoradnici neinteligentni i da ne umeju trzisno da se ponasaju. Uzrok dominantno ratarske proizvodnje je nedostatak povoljnih kredita kao i potreba za gotovinom u trenutku zetve kako bi se platili troskovi proizvodnje. Ranije se utvrdjivala otkupna cena unapred i postojale su zadruge koje su otkupljivale kako kukuruz i psenici tako i svinje i goveda. Individualni proizvodjaci su se oslanjali na to. Raspadom tog sistem podrske poljoprivrednicu su bili gurnuti u trzisnu utakmicu nespremni. Znaju oni sta treba da rade, ali nemaju jeftinog kapitala da se preorijentisu kao i da ukrupne posede kako bi diverzifikovali proizvodnju. Sto se tice upotrebe djubriva i treba da ga smanjuju. To je troskovna strana jednacine koja uvek treba da ide dole. To se postize: prestankom oranja – no-till, (razvija se mikrobioloski svet zemljista koji pomaze u borbi protiv stetocina), rotacijom useva, sejanjem pokrovke izmedju dve sukcesivne zetve na parceli (izbor pokrovke u skladu sa nutritivnim i fizickim zahtevima zemljista), integracijom stoke i njene ispase na parcelama koje su pod pokrovkom i cekaju da se u njih poseje ratarska kultura. Stari sistem intenzivne proizvodnje jedne kulture na parceli iz godine u godinu sa intenzivnom fizickom obradom (oranjem) i upotrebom gomile vestackog djubriva kao i pesticida i herbicida je prevazidjena. Sa obaveznom edukaciom se slazem ali ne klasicnom prethodnom pomenutom nego savremenom.

  • Pretpostavimomda se pisac ovih redova bavi poljoprivredom…… :-))))))
    Ne bavi se, bavi se politikom….nekad u drugoj stranci, sad u ovoj, sutra u trecoj…
    Spasa nam nema, propasti ne mozemo….

  • obrazovati zem. zadruge u koje bi se udruzili svi koji imaju zemlju i zele da rade, povezati sve parcele i organizovati sve koji hoce da rade, za rad bi dobijali platu a za ulozenu zemlju rentu, a ko ima zemlju a ne moze da radi ziveo bi od rente a ne od socijalne pomoci, ili pomoci clanova svoje porodice koji i sami jedva prezivljavaju a oni koji ne bi dali zemlju u zajednicki rad a ne obradjuju istu, oporezovati debelo, ali naravno to treba raditi sve organizovano i ne za interes pojedinaca vec za interes svih onih koji ulazu svoj kapital, a sav prihod opet preko zadruga prodavati a i uz to zaposliti one koji nemaju zemlju, pa bi tako svima bilo dobro, ne bi se praznio budzet bezveze i bez kontrole. tu bi posao imali i strucnjaci koji bi sve kontrolisali, a ko moze gajio bi stoku i tako obezbedjivao prirodno djubrivo. sve bi to bilo izvodljivo, samo da se odstrane pojedinci kojima je vazan samo licni interes.