Када год размишљам о политици у овој земљи и онима који су били њени креатори, у протеклих двадесет и пет година, то размишљање заврши се осећајима разочарења и огорчености.
Разочарења јер двадесет и пет година битишемо у окружењу и систему у којем марљивост, знање, умеће и таленат нису никакав гарант за успех. Али страначка припадност, непотизам и склоност корупцији нам могу бити одлична одскочна даска за напредовање. Разочарења, јер су поштење, хуманост и имање става, потпуно обезвређени и доведени скоро у исту раван са лоповлуком, себичношћу и полтронством.
А огорчен шта на све то постајемо равнодушни и склони мишљењу да је све то негде нормално и да се не треба тиме превише оптерећивати. Огорчен и на све оне којима смо поклањали своје поверење, верујућим им на реч да ће учинити нешто боље. А они су нас обманули, искористили су нас за остваривање својих личних интереса. А ми смо данас ту где смо, још дубље у блату из кога смо веровали да ће нас извући.
Данас нам државу води манипулатор, на чеку министарстава су људи који у иоле пристојном друштву не би ни пажњу завредили, на челу јавних предузећа преко којих се црпи још то мало новца што нам је преостало, послушници и полтрони.
Све ово сви ви већ знате, ништа ово није ново, сигурно сте небројено пута разговарали са пријатељима и са самима собом о овоме, баш као и ја. А онда сам запазио да постајем љут на самог себе што о томе само причам, што остајем разочаран и огорчен, а ништа не предузимам…већ чекам да се појави неко да реши проблеме. Јер шта ако ми у том чекању прође још двадесет и пет година?
Кап која је у мом случају прелила чашу, нешто што ме је као човека поразило и понизило, било је сазнање да су на једном оделењу клинике за инфективне болести, по налогу министарства, отпустили чистачицу, јер држава нема новца и мора да се штеди.
Немамо 24000 динара за чистачицу на инфективној клиници где је хигијена императив, а имамо скоро 2 милиона евра за музичку фонтану на само пар стотина метара од те исте клинике. Имамо чак и за плату музичком уреднику те преко потребне музичке фонтане.
Немамо 24000 динара за чистачицу али имамо за некакав јарбол, без кога не бисмо могли.
Немамо 24000 динара за чистачицу али имамо за отварање конзулата у Монте Карлу.
Толико смо богати да милионе евра поклањамо разним странцима кроз субвенције.
Толико смо богати да поклањамо пар стотина милиона вредно земљиште савског амфитеатра неко сумњивом арапину, за БГ на води.
Или можда ипак нисмо толико богати, али нас зајебавају, ваљда виде да ћутимо, мисле ћутаћемо и даље, па им се може.
Е па ја сам одлучио да више нећу да ћутим, да више нећу да чекам, већ да дам свој допринос борби да у овој земљи нешто променимо и учинимо је пристојнијом и уређенијом. А када сам ту одлуку донео избор ми није био тежак, лако сам изабрао „Доста је било“. Јер на политичкој сцени имао сам са једне стране оне који су у протеклих двадесет и пет година показали да су или неспособни или пак веома безобразни. Са друге стране имао сам неке који сем парола „ми желимо Србију у којој се лепо живи“, „ми желимо пристојну Србију“, „ми желимо Србију из које млади људи неће одлазити“…нису понудили ни једно решење како да до тога дођемо.
Једино је „Доста је било“ осим што је крајње директно укатао на суштинске проблеме овог друштва и лоцирао узроке истих, а то су поновићу, парократија, непотизам и корупција…дао и конкретна решења како да исте превазиђемо. Зато сам ја данас овде са вама и са овим људима овда, са којима ме је повезало пре свега убеђење да се вреди борити и да се можемо изборити за боље.
Свакако да бисмо ту борбу добили брже ако би нас било више, вођених истом жељом и циљем, и зато вас позивам да нам се придружите.
А ако када изађете из ове сале помислите „колико смо пута већ ово чули, па су на крају сви били исти“, поставите питање себи да ли сте ви исти као сви ти. Ако нисте, а чим сте данас овде очигледно је да нисте…значи да нас има и другачијих, па хајде онда да то и покажемо, да нисмо сви исти.
Коментариши