Гледам неке слике од пре пар година. На њима неки малишани. Онда неке слике, у односу на прве, мало „свежије“. Тинејџери неки на њима. Онда све мање и мање слика. Не зато што више волимо да се сликамо, него зато што није било прилика за сликање. Није више било толико прилика да забележимо неке тренутке радости, среће.
Доста тих малишана и тинејџера са слика више није у Србији. Дођу на кратко. Забележи се по нека нова фотографија. И тако. Све ређе и ређе. Стегне ме нешто, не попушта.
Звони телефон. Друштво зове да се скупимо. Скупили се. Шала, дружење. И таман заборавим на оне слике и неки осећај очаја, а онда чујем другарица и друг почели да уче страни језик, желе да оду преко. Мука им је да остану у земљи где се њихово знање мери плусевима на политчким митинзима разних политичких странака.
Доста им је земље где се њихова будућност мери партијском послушношћу и бројем капиларних гласова. Доста им је оних људи који су на најважнија места у јавном сектору поставили чланове своје фамилије и партијске послушнике без икаквог основа. Разочарани су. Свега им је доста. И ту је кључ проблема.
Људима је свега преко главе. Овакво ненормално стање прихватају као нормално. Па онда, не желећи да живе у тако „нормалном“ стању одлазе из земље. Одлазе из земље јер мисле да такво ненормлано стање не може да се промени. А може! Може јер постоје људи којима је такође свега доста, али су решење проблема потражили на други, одговорнији начин. Ти људи неће запошљавати своје рођаке, пријатеље него увести конкурсе за сва радна места у јавном сектору. Ти људи неће неодговорно трошити новац грађана на фонтане, јарболе, јелке, већ ће свој деци у основним и средњим школама обезбедити бесплатне уџбенике. Ти људи неће делити своје грађане на оне првог и другог реда, већ ће обезбедити универзалну социјалну заштиту за све. Ти људи неће урушавати институције система, него увести ред, направити систем. Систем јачи од самовоље појединца у коме ће сви имати једнака права и шансе.
Не желим да гледам како ми пријатељи одлазе из земље. Доста ми је било тога! А теби?
Лазар Ристић
Студент економије
Na žalost odlasci iz države postali su naša svakodnevnica. Sa tempom gde oko 40 hiljada ljudi napusti državu godišnje dolazimo do toga da otprilike kroz period od pet godina nestane grad veličine Novog Sada. Osim što odu, mladi nemaju ni ambicije da se kasnije vrate pa ostaju u inostranstvu kako bi imali za svoje osnovne potrebe.
Pustili su korenje, ali još nije kasno da upotrebimo makaze i spasemo budućnost ove države. Dobar tekst, na žalost i realan… DOSTA JE BILO!
Sine, odlaze i matori… Evo, ja i žena skoro ćemo 50… Plus relativno sitna deca… Sve smo pokušali ovde, ali ne ide… Sad nam žao što nismo ranije… Pre ili kasnije, odavde će otići BAŠ SVI što iole nešto vrede… Živ bio pa video… I nemoj da ti je žao drugara… Njima je tamo bolje nego tebi ovde…