Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије“ (НОС) послује са губицима који се надокнађују из буџета, води га добро плаћен, нестручан директор, који се хвали некаквим “специјалним” везама са премијером, запослени страхују од његове одмазде, Србија се брука пред светом у међународним форумима, а надлежни из министарстава се праве „мртви“.
ЈП НОС основано је пре седам година, а чак пет година (од 12.11.2011) је у „в.д. стању“. Ово предузеће је од посебног значаја за државу, јер брине о радијационој сигурности и нуклеарној безбедности становништва и здрављу лица професионално изложених јонизујућим зрачењима.
Проблеми у раду постали су изражени кад је дипломирани инжењер машинства Далибор Арбутина дошао на функцију првог човека предузећа. Парадоксално, постављен је након конкурса на који се није ни пријавио јер није имао потребне квалификације.
Мистерија конкурса
Влада је 23.07.2013. расписала конкурс за избор и именовање директора ЈП НОС, а затим решењем од 28. фебруара 2014, без јасне основе, именовала за в.д. директора Арбутину, који не испуњава ниједан законом прописани услов: није стручњак ни за једну област за чије је обављање предузеће основано, није имао најмање пет година радног искуства, није био најмање три године на руководећим положајима, није испунио ниједан додатни услов прописан Законом о заштити од јонизујућих зрачења и о нуклеарној сигурности.
На конкурс Владе за директора ЈП НОС јавило се више кандидата који су испуњавали конкурсне услове, а међу њима др сц Миљенко Мартић, др сц Милан Орлић, др сц Јагош Раичевић, др сц Драгана Николић, др сц Славко Димовић, др сц Ацо Јанићијевић, Драган Кркљуш, Јадранка Ђуричић). Арбутина се није пријавио на конкурс, јер нема ни један објављени стручни или научни рад из те области, а академско звање машинског инжењера стекао са веома ниском оценом и након око десет година студирања.
Није јасно зашто је Влада на место в.д. директора именовала потпуног анонимуса у стручном, професионалном и менаџерском погледу.
Агенција за привредне регистре у први мах је одбила да Арбутину упише као законског заступника ЈП НОС јер је већ његов претходник прекорачио законски рок у в.д. стању. Уследило је још једно решење Владе 21. августа 2014, кад је поново Арбутина постављен за в.д. директора са платом од 144.000 динара. Пошто није склопио нови Уговор о раду са Надзорним одбором ЈП НОС, запослени оспоравају његово право да буде законски заступник ЈП НОС.
Арбутина је у име Владе 26. априла 2015. потписао више милиона евра вредан међународни ИПА пројекат, чија је реализација не тече према плану.
Инспектор рада је у јануару 2016. утврдио озбиљне недостатке у вези са безбедним и здравим радом у ЈП НОС где запослени раде под повећаним ризиком од јонизујућих зрачења. Ради се у кругу у којем су смештена два нуклеарна реактора, три одлагалишта радиоактивног отпада, постоји „радијумска рупа“, неуклоњени „жути колач“. Због нестручног пресељења појединих канцеларија у ЈП НОС не функциоонише систем ране најаве радијационих несрећа.
Мобинг запослених
Три запослена покренула су пред надлежним судом поступак за заштиту од злостављања на раду: једно од њих је и руководилац општих, правних и кадровских послова, која је тужбу подигла због „синдрома празног стола”.
Најтежи вид злостављања истрпела је прим мр сц др мед Желмира Илић, руководилац сектора Поликлиничка служба, лекар специјалиста медицине рада, субспецијалиста радиолошке заштите, примаријус и магистар биомедицинског инжењерства са 33 године радног стажа. Њој је, како се наводи, због тога „што није испоштовала усмену наредбу в.д. директора“ 28. јула 2016. уручен отказ. Лекарки, која је у Институту Винча и у ЈП НОС радила око двадесет година, по наредби в.д. директора забрањен је улаз, а по личне ствари дошла је у пратњи приватног обезбеђења које чува капије ЈП НОС и Института Винча.
Третирана је као најгори лопов и криминалац, а две године до остваривања права на пензију, због начина на који јој је Арбутина отказао уговор о раду, нема право ни на надокнаду Националне службе за запошљавање. Др Илић је једини незапослени примаријус у Србији.
Међународна срамота
Арбутина и у међународним институцијама наноси штету јер је нестручан и не зна стране језике. Да ствар буде још гора, и актуелни директор регулаторног тела Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења Слађан Велинов, економиста са у позним годинама стеченом дипломом Алфа универзитета, има функцију националног официра за везу са Међународном агенцијом за атомску енергију- МААЕ (ИАЕА). Ефекат који њих двојица изазивају представљајући Србију на међународним скуповима може се најблаже сматрати срамотним. Стручна јавност Србије то сматра крајњом небригом државе.
Пословање ЈП НОС је већ трећу годину заредом лоше, а Влада сваке године интервентном помоћи обезбеђује просечно по три месечне зараде запосленима. Последња интервенција из децембра 2015, била је тешка 118 милиона динара, из ребаланса буџета Србије.
Избором и именовањем новог, компетентног директора у складу са законом, из повеће групе пријављених кандидата, Влада би ЈП „Нуклеарни објекти Србије“ омогућила да се бави делатношћу за које је основано, на стручан и законит начин.
Press служба покрета
“Доста је било”, Војводина
Zalosno kolike su dubine sunovrata. Hvala DJB na otvaranju ociju i kod ovako pojedinih a visoko strucnih slucajeva za koje mnogi od nas nemaju priliku ni da cuju. Cekamo predsednicke i dostizanje kriticke tacke. Istorijski krug mora da se zatvori. DJB
Ovo je logična posledica partokratije. Ovaj tekst je samo konstatacija postojećeg stanja. Treba se dobro pripremiti za predsedničke izbore. Ako je moguće ujediniti opoziciju, kao DOS 2000. godine. To je teško ostvariti, jer će mnogi lideri malih stranaka istaknuti svoju kandidaturu. Kandidat za predsednika treba da bude ličnost koja može dobiti izbore. Ja predlažem Sašu Radulovića. U predizbornoj kampanji kontrolisani mediji moraju odvojiti vreme i za njega. Predsednik države može dosta da uradi, iako su mu ustavna ovlašćenja mala.
Radulovic je buduci premijer, ima verovatno i drugih dobrih nestranackih kandidata za Predsednika Srbije.
DJB na osnovu argumenta potkrepljenih činjenicama dokazuje vrlo lošu stranu sistema partokratije i njene glavne odbranbene poluge partijskog zapošljavanja.
Na osnovu ovog, a treba analizirati i ostlala vladina tela – pre svega agencije, DJB treba da pokaže da li je partijsko zapošljavanje na važnim mestima izuzetak ili pravilo.
Ako je izuzetak treba ga iskritikovati i predložiti rešenje.
Ako je pravilo treba strateški prići problemu. Ovde jedan taktički potez nikako nije dovoljan. Potrebna je dublja analiza i saglasno sa tim i strateški odgovor.
Mišljenja sam da je u Srbiji partijsko zapošljavanje u vladinim telima, javnim institucijama i javnim stručnim organizacijama pravilo a ne izuzetak. Kao pravilo ovo sistemski urušava socio-ekonomsko, političko i ekološko ustrojstvo društva i treba ga lečiti sistemskim merama.
Negativna selekcija je pojava koja označava sistematsko svesno biranje i pomaganje lošeg ili lošijeg kandidata na štetu dobrog ili boljeg. Drugim rečima, postupak oprečan selekciji koja teži za odabirom najboljega i najboljih; biranje gorih ili najgorih (goreg ili najgoreg).
Korupcija tj. moralna pokvarenost se u pravilu temelji upravo na negativnoj selekciji, bez koje se ne bi mogla održati.
Pa zašto mislite da skupština ne radi, da odbori ne zasedaju, da …… pa zato što je od ovakvih kapi sazdano mrtvo more zvano Srbija. Podignite koji hoćete kamen, mislim bacite svetlo na bilo koje javno preduzeće u Srbiji, slika je ovo ili nešto još gore. Recimo kamen ispod koga se skriva “Srbijagas” i onaj zadrigli Bajatović!
У ванредно добром тексту против система нађу се понека схватања која нису одржива. Наиме, често се потенцира, како у вербалном наступу тако и у писаној речи овог покрета, нечији просек на студијама. Студирати значи одговорити на тачно усвојен план и програм одговарајућег универзитета, то јест факултета, притом ако се узме у обзир степен аутономије коју има сваки од професора на свом предмету, онда се неминовно долази до различитих схватања и интерпретација педагошког рада, што често имплицира латентни (или пак отворени) сукоб професор-студент (или сукоб инертног са активним). Велики број доцената, ванредних професора и на крају редовних, након именовања у наведена звања, престану да активно раде на себи и у научном пољу коме припадају (код многих је и начин избора ствар за расправу услед политизовања институција), не маре за објављивање научних радова, нити се дрзну за остале активности (количина цитираности наших професора и научника-истраживача на пример једна је од важнијих мерила) које све заједно улазе у оцену и вредност универзитета на Шангајској и другим листама. Београдског универзитета тамо није било до пре неколико година (након ратова 90-их, санкција, избачен је са те листе, а главни критеријум је био политичке природе, а никако организационо-квалитативне), а недавно се налази на месту 201-300 свих светских универзитета, тиме поправивши претходни пласман за 100 места. Новосадског и осталих нема ни у најоптимистичнијим очекивањима.
Дакле, некад се може наићи на професора из истог предмета који има нижи праг толеранције спрам (не)знања, а некада испит може подразумевати Сизифов посао (полагање рецимо статике – важност статике у архитектури и грађевинарству, уопште у механици као делу физике јесте немерљива – би досегло бројку од 15-20 пута, што значи да је реч о исто толико рокова). Поготово је депласирано поредити данашње стање лаке болоњске шетње и степен пролазности студената у блиској и мало даљој прошлости код професора класичне оријентације, од којих су први по своје знање ишли у Беч, Париз, Праг итд., да би се враћали и код нас оснивали катедре, институте и слично. Када је реч о факултетима чији позив није егзактан, већ напротив, апстрактан, ту се долази до још веће дикрепанције између оцене (просека) и стварног квалитета студента, односно дипломаца. Довољно је узети у обзир разлике између апстрактне уметности Казимира Маљевича, Кандинског, ван Дезбурга, једног Мондријана, са једне стране, и са друге реализма, романтизма, неокласицизма рецимо Гистава Курбеа, Рјепина, Ајвазовског, Жак Луј Давида, Жерикоа и тако даље. Ту ситуација зависи искључиво од тенденције самог професора, чији је циљ да своје виђење и схватање наметне и студентима, јер се у уско одређеном правцу креће и њега једино разуме. Други пример били би квазиуметници у служби (тоталитарних) идеологија, какви су били комунистичка архитектура, вајарство, сликарство, позориште, књижевност у Југославији и Савезу Совјетских Социјалистичких република, сва у знаку мастодонских димензија, стигматизовања свега онога што прети по његов поредак и опстанак, тематике која директно произилази из ње (идеологије) славећи до крајњих граница уобразиље разних врста.
Суштина би била да је веома, веома тешко довести у везу нечији просек са његовим квалитетом у каснијем животном активизму. Пример par excellence и без такмаца јесте Александар Вучић. Његов просек на студијама је био 10, што указује да је реч о неспорном таленту (интелигенцији) који прати воља за рад јер је често и поништавао испите како би задовољио своју таштину, а истовремено се ради о никаквом правнику и аморалисти (али највећем демагогу!!! мора се бити поштен и казати истина). Други пример јесте један од највећих полимата у историји васколиког човечанства – Никола Тесла. Ни његове оцене нису у току школовања биле највише, а он сам промени ток људске мисли и еволуције.
Даље, постоје људи који схвате илузорност академског образовања, па се у току њега више посвећују аутодидактици (која је уједно најважнији човеков ПРИНЦИП од античких времена), тежећи што већем степену синтезе свих феномена историје и друштва, а на уштрб просека и мршавог знања које нуде многи факултети (постоје факултети у Београду, што се не сме игнорисати, који су организовани беспрекорно и пружају највиши степен ерудиције и елоквенције – пример је Математички, са којим сарађују ученици Математичке гимназије, а који сваке године освајају највише светске награде на разним такмичењима – ЊИМА НИКО НИЈЕ ИСПЛАТИО 30 000 ЕВРА – што је уједно и образац за углед!!!). Тај принцип је заправо детерминишући фактор у појављивању ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА на светској или националној позорници.
Језик јесте јако битан, али није пресудан. Заправо зависи о којем језику је реч. После старогрчког и латинског, који су у фундаменту (више или мање) свих језика европе, а и шире, немачки је узео улогу потупуног језика, ту су још и руски, француски и нескромно српски језик, који га прате (можда и надилазе у неким сегментима), на коме игра речи захваљујући архаизмима, лексици која сеже у антику, синтакси, широкој лепези глаголских облика – уопште целој филологији, постаје уметност по себи и за себе. Ко сме да каже да Шекспир не звучи лепше, дубље, мелодичније, хармоничније на српском него ли на енглеском. И ко би то превео Горски вјенац и Лучу микрокозму на енгелски а да се суштински не изгуби смисао и квалитет дела – НИКО. А нашим преводиоцима никада није био већи проблем да са најдревнијих језика донесу и послуже пред читалачку јавност дела непролазна и у својој валоризацији непроцењива. А недавна посета кинеског председника показује управо да језик не може бити баријера, јер постоје изузетне катедре на филолошком факултету и наше колеге постају веома вешти беседници арапског (и других, рецимо хебрејског – оријенталистика), кинеског, старогрчког, латинског, јапанског…
Ваља поменути страх и бригу, како Шопенхауера, тако и Ничеа, о сумраку, страдању, упадању у декаденцу немачког језика, који своје нове облике и форму добија у новинама и дугује новинским ПИСКАРАЛИМА. Сликовито казано, неносиво тло се користи за грађење, тако да се све урушава, тоне и нестаје, односећи у заборав претходно. Обојица су била изврсни познаваоци немачког језика, на које се упућује свако ко тежи чистоћи њиховог језика. Ово је речено из разлог што српски језик већ одавно тоне у живи песак помодног говора, боље рећи уличног шаргона са примесама шатровачког (шатровци су уствари скитнице и уличари – како то објашњавају Клајн и Шипка), са све више англицизама; да не помињемо смрт уметности лепог писања.
Оно што је сигурно најважније, а на шта се ретко ко обазире, јесте један процес, то јест инволуција етике и духа у самом човеку. Не ограничава нас ништа споља да чинимо ужасне и неправедне ствари, што јесте по себи страшно и трагично, али дубока запитаности била би шта се десило са оним унутар нас. Засигурно постоје добра деца и добри људи који и када би имали прилику да приме мито то не би учинили, када би могли да се окористе ни то не би учинили, који не би прихватили непотистичко, буразерско запошљавање, који не би запосели посао за који нису квалификовани нити дорасли за њега, који би поштено вратили новчаник нађен на улици (баз разлике колико се у њему нечега налазило), који пажљиво комшијама и суграђанима уступе првенство пролаза или место за седење (било где, јавни превоз, чекаоница дома здравља, бонице, у парку), на крају који показују обзир и бригу за друге. Такви људи, хуманисти, жртвовани су, маргинализовани, зарад нечега, људској историји, страног, а то је високо изражен анимализам у времену без вредности и правих идеала – обожавање златног телета, манија за чисто опипљивим, материјалним.
Imam odbojnost prema dugim tekstovima. Vaš sam pročitao sa pažnjom do kraja. Moram se, na žalost složiti sa napisanim. Nestao je čovek. To je suština vremena u kome živimo. Edukacija je, da se kreira um koji će misliti onako kao drugi žele da misli. Uništeno je kreativno mišljenje a čovek je sveden na biće sistema. Sistema kome treba da služi a ne sistema kojim se služi. Današnji čovek je biće opljačkane duše. I najveći umovi, ,,slobodni mislioci,, su u stvari robovi sistema. Ograničeni ne samo u rasuđivanju nego i u delovanju. Najveća tragedije je da ne primećuju tu milenijumsku podvalu. Žive i rade u korist svoje štete uklapajući se u sistem koji im je oteo dušu (čitaj čovečnost).
Poštovani Lazo,
Delimičnono ali vrlo delimično se slažem sa vama.
Prosek jeste dobar pokazatelj kao ulaznica za većinu svršenih studenata. U trenutku kada završavaju svoje studije mi o njima znamo samo ono što piše u njihovim indeksima i ono što oni pokažu na intervjuu. Retki ali vrlo retki su takvi talenti da njima studije i nisu potrebne ili se kroz njih samo prošetaju.
Nas kao društvo interesuju i jedni i drugi. Međutim dnos nije 1:1. Onih uobičajenih je 95-98% a onih vrlo talentovanih ostatak. Ako vrlo talentovanima damo nešto više šanse da eazviju svoj talenat to je recimo samo duplo više od uobičajenog. Znači oni tada troše 10-4%.
Nama trebaju i onih 95%. Uložimo nešto i u njih. Omogućimo im sticanje znanja kod dobrih profesora (uzgred budi rečeno dobar naučnik nije znak jednakosti za dobar profesor) u dobrom okruženju i dobrim socio-ekonomskim, političkim i ekološkim prilikama kako bi mogli da se razviju u odgovorne ličnosti.
Ovaj pokret za koji se zalažem upravo je krenuo u tom pravcu i zato mu pomažem da uspe.
Sasvim je u redu da se gleda prosek kod ljudi koji još nisu profesionalno afirmisani. Kod onih koji to jesu, to naravno da više uopšte nije važno. Čudim se, takođe, odakle vam to da mislite da profesori na likovnoj akademiji ocenjuju studente na osnovu ličnog afiniteta. To je daleko od istine – svi su oni kvalifikovani da krajnje objektivno sagledaju učinak svakog studenta, ma koliko se njegov rad razlikovao od pravca kom sami pripadaju. I nemojte, molim vas, nikada, ali nikada više da kažete da Šekspir bolje zvuči na srpskom nego na engleskom. To nikada ne bi bilo moguće jer bi značilo da je prevodilac veći genije od Šekspira pa je na svom jeziku uspeo bolje da izrazi ono što je Šekspir mislio.
Koji ste vi carevi. Sve je tačno od prvog do poslednjeg slova.
Čekam godinama da neko ovo napiše. Maltretiranje, šikaniranje i razjurivanje stručnih kadrova od strane korumpiranih neobrazovanih kvazi stručnjaka i partijskih nameštenike u ovim institucijama je za Danila Harmsa.
Zvučaću kao Clarkson, ali zaista sam zgranut činjenocom da je ovaj čovek tako malo plaćen!
Zar je moguće da je dotle došlo da prvi čovek važne ustanove, sa vezom kod premijera lično ima platu od jadnih 1200e?!
Zar je to vrhunac vrhunca u Srbiji…
Zaboravih u komentaru da kažem da je ovo izuzetno važan tekst i da to na ovaj način niko pre DJB nije radio. Puna podrška i molim vas samo nastavite da otvarate oči onima koje “politika ne zanima”, za koje su “svi isti” itd. Pretpostavljam da su to potencijalni glasači DJB-a na nekim sledećim izborima, zajedno sa šačicom onih koji su do sada glasali za ostale sada opozicione stranke.
Поштованој Ани,
Слободан сам закључити да је дотичној суштина прилично промакла и савет јој је да убудуће пажљиво прочита нечији текст, да не би био опет бржи језик од памети… Читав текст подразумева урушавање образовног система и повлађивање “изабранима”. Пођимо редом, иако не уобичавам да уопште остављам коментаре, поготово не да одговарам на опаске, јер то онда води у поздрав-отпоздрав и тако унедоглед.
1. Овде је реч о сведочењу из непосредног искуства у које спада и прилично велики узорак другара, колега, познаника. Нису дакле по среди имагинације и прејудицирања. Реч је о одбрани свих напаћених који су вредно у мучно учили, од којих су неки морали и да раде и сами сносе трошкове студија (шта ћемо имао просек само 7.90), спавајући под влажним плафоном од трске, о некима који су имали здравствене проблеме па се успешно вратили (али нагомилале се године студина на седам), о онима који су изгубили једног или оба родитеља, некоме је луксуз понављање добро припремљених испита на којима се десио пех (ето десио се. лоше спавао)… Такви људи махом постају одлични у свом послу. Узмите некога са грађевинског факултета и просеком 7 и некога са Географије, одсек демографија просек 10. Двосемстрални испит 8-9 препричаних страница А4. Узмите астрофизику, електротехнику, физику, економију, право, машински, музичаре итд. Узмите Н. Стефановића који се вукао по медицини и праву, не положивши нити један испит, да би на Мегатренду добио диплому и за годину дана урадио докторат, а све то док је министровао и радио свакоднвно. Он је сада у светским круговима Др. Стефаовић. Ви и ја то нисмо (можда ви јесте)!!! Узмимо Ј. Табаковић која је волшебно докторирала на неком факултету у Сремским Карловцима. Поред њеног имена такође стоји Др. Ко ће у свету да поштује такав систем, а од професора већина почиње и они су директно одговорни. У томе је суштина, меритум ствари претходнох текста – о наопакости. Продају душу ђаволу за пар хиљада евра. Мени је јасно шта је хтео неко да покаже тим текстом о партијском запошљавању, али аргументи којима обара тако нешто су погрешни, јер дужина студија и просек нису активни, нити пресудни чиниоци за било шта, поготово на државним факултетима. Могу бити, али никако као правило.
2. “Sasvim je u redu da se gleda prosek kod ljudi koji još nisu profesionalno afirmisani.” Овде сте показали тотално одсуство логике. Нигде експлицитно у тексту не стоји тако нешто. Покушај је био апострофирања неке врсте студентске маније јурњаве просека и потпуне подређености академском образовању у коме се запостављају и испаштају друге сфере, па добијете студента који има просек преко 9, а да ни једну једину књигу (поезија, проза, филозофија, езотерија, уметност, филм…) није прочитао за време студија и који идолопоклонички наступа пред професорима које доживљава врховним ауторитетима, подражавајући до бесвести њиховом осећању света. Нестаје интегритет. Филозофија јесте начин живота и хтело се рећи да једним алтернативним приступом може се постићи много више на пољу духовности, тиме што смо време између просека 7.5-9.5 искористили бавећи се осталим комплемантарним наукама. Дакле, један вид свесне жртве. Лично, када ми се гледао филм Ингмара Бергмана радио сам то свесно науштрб сопствени, без обзира на обавезе на факултету. Исто тако ако ако ми се чита Лајош Зилахи, чинићу то и имаћи оцену 6 или 7 из бубачког предмета, али ћу доживети ванредно искуство и путовање кроз уметност. Ту се уосталом генерише дистинкције између интелектуалца и стручњака. Друго, како то каже А. Шопенхауер, све што прочитамо и научимо заборавићемо. Вратите се уважена Ана на неки предмет који је био чисто теоријски па упоредите ваше знање у време полагања и након само пола године. Дакле, просек није пресудан, а често дефинише једнан сервилан статус унутар образовног система. Најједноставније, неко научи 1/5 књиге и задесе га баш та три питања, а некоме професор постави онако реда ради потпитање, па га сјури са 10 на 7. Неко има анксиозност. Неко има флуентност. Тадао Андо, велики јапански самоуки архитекта заступао је став да факултети апстрактног карактера убијају индивидуалност код студената. То га је навело на транссибирску железницу и пут у Европу, по којој је правио скице и вршио опсервације од профаних до сакралних грађевина. Наравно да професор неће предавати оно што не зна, већ управо своје схватање уметности. А уметност је за 2500 година, превалила мноштво путева, да би у модерном време стигла до дефиниције која гласи: СВЕ ЈЕ УМЕТНОСТ. Треће, овде није реч да ви приступате парцијално проблематици, већ супротно, да узмете у обзир целокупност студената и професора. Да има у Србији образованих људи то је чињеница, али да већина не чита ништа или чита само шунд, то је чињеница. О тв програму да не говорим. О друштвеним мрежама да не говорим. Сајбер култура доминира, људи постају анестезирану за физичку лепоту, стварни живот одричу зарад фотографија (која је успела из 100 пута) на којима су испали најлепши, реалан живот не постоји, постоји само живот НА МРЕЖИ. А да је уметност демолирана доказ су галерије по Београду по којима висе нашкрабана платна, скулптуре без пропорције и лепоте, архитектура која не мари за класичност и академизам тамо где је он неминован. Физиогномија града Београда посредством инвесторске квазиархитектуре унезверила је и онако оскудне и осакаћене ведуте.
За ствари афирмације постоји пробни рад или рад по уговору. Нико жив не прима само по просеку. Просек вазда тражи потврђивање.
По болоњи студенти преко два колоквијума положе испит, који обухвата само 1/5 укупности, на коме добију најлакша питања. Други науче цео испит, добију ужасна питања и ето.
3. Чудите се одакле ми то да професори оцењују… Навео сам пример комунистичке уметности која је директно била подређена њеним догмама па је тако на бази социјалне правде саграђена гомила мегаломанских облакодера у брутализму, чија просторна организација је сведена на минимуме ондашњег ЈУС-а. Све то по теорији и перцепцији уметности, у ужем смислу урбанизам и архитектура, Ле Корбизје, који у својој књизи даје дефиниције да су зграде “машине за становање”, или такозване “кутије шибица”. Ни трага о хуаманости. Шведски градови, додуше мањи, немају спратност преко П+2-П+3. Италијански такође. Све има МЕРУ. Е сад, треба дакле упоредити београдску авангарду сликара и архитеката и вајара, у које спадају Руси који беже након Октобарске револуције 1917., а који су пројектовали по београду најмонументалније грађевине и велелепне виле, помпезне пилоне Бранковог моста (ономад Мост краља Александра). Сви су они школовани негде, ови први диљем Европе, а ови други под заставом тоталитаризма. О сликарству да не говоримо. Код нас су били такозвани режимски сликари. Па сам Тито је наш највећи архитекта. Сакупи се у Урб. заводу 50 еминентних арх. режима и онда сви њему износе идеје на које он даје опаске. Упоредите Арх. факултет пре 10, 20 година и сада. Нема предмета из физике и математике. Не тражи се чак ни познавање арх. азбуке, арх. језика. То је најсигнификантније пример јер модерни архитекта не уме да адекватно одговори на genius loci, односно “дух места”. Он исти модернстички приступ користи свуда по Срији, Европи. Једноставно, уско је образован и усмерен. Микеланђело би месецима живео у каменоломима и пратио камене блокове који су се извлачили, чекајући баш онај прави, са карактером, да би тек потом почео са клесањем. Ко данас осећа уметност на тим висинама!? Узмите још један идеалан пример, пример поменутог Курбеа. Њега су потпуно маргинализовали, забрањивали му да излаже платна на великом париском сајму. Сам је морао да закупи простор и излаже у њему. О француским импресионистима да не говорим. Како то да њих није разумео сликарски дух сублимне Француске, келтске душе. Србија јесте ауметнича средина. Сваки уметник тражи тржиште на западу. Не слуша се џез, класика још мање. Али зато трешти електрошунд (не мислим на метал који је узвишен, рок) већ музика која долази са река.
4. “I nemojte, molim vas, nikada, ali nikada više da kažete da Šekspir bolje zvuči na srpskom nego na engleskom”. Сада се понашате као А. Вучић, јер ме цензуришете. То је моје мишљење са којим се можете сложити или не, али га не смете забрањивати. Опет дубоко не разумевање. Неки језици су престали да постоје јер нису показивали јаке темеље за напредак, еволуцију. Просто, као плодно тле – маслина успева негде, негде не. Французи неће да говоре енглески јер сматрају француски за светски језик, коме је то нерпаведно ускраћено. И немачки би требао бити испред, и руски. Али комонвелт је прича за себе. Наш велики песник Бранко Миљковић је успешно преводио многе песнике и био је дефинитивно већи ерудита и геније од њих. Српски језик, који припада групи словенских језика, за разлику од енглеског који је германски језик, и далеко далеко симплификованији од свих германских језика, нуди мноштво већих могућности. Пластично ћу вам то дочарати: на фарским острвима скоро да не постоји дрвеће, док са друге стране постоје прашуме бразила са невероватном фауном, од које нека досеже облаке. Преведимо Лучу Микрокозму на енглески, пробајмо. Немогуће је а да се не изгуби све оно што га чини узвишеним. “…bi značilo da je prevodilac veći genije od Šekspira…” па аутентитчни американци – индијанци – и аутентични аустралијанци – абориџини – су изгубили своју постојбину само зато што нису били на степену цивилизацијског развитка као њихови освајачи. Били су инфериорнији у сваком погледу. Али то не негира да је боље јести кашиком него ли руком.
То нема никакве везе са генијалношћу. Богатство лексике, присуство синонима, игре речи, пренесена значења, глаголски облици, поредак речи у реченици… то су ствари које нуде напросто већи избор могућности за експресију.
Ево експеримент – поставите питање вашим другарицама (факултетски образованим) ко је Ксенија Атанасијевић и кажите ми колико је њих знало!
Срдачно вас поздрављам. Ништа лично немојте да схватите. Само не нападајте онога ко је на страни хуманог, поготово не исхитрено.
I dodatak mom donjem komentaru: nisam imala nikakvu želju da vas napadnem, verujte, samo da zaštitim vrhunske i nesporne vrednosti od relativizacije i proizvoljnog tumačenja. Vi naravno imate pravo na svoje mišljenje, to vam niko ne može oduzeti.
Naravno da treba da se gleda prosek, osim ako taj genije nije napravio neko apsolutno čudo. I da, dužina studiranja i prosek govore nešto o odgovornosti te osobe. Kad smo kod ličnik primera, završio u roku PMF sa 9+, zaposlio se, izdoktorirao u roku, dobio grantove, napredovao dalje, stekao iskustvo…
I sutra treba da vidim nekog od svojih kolega koji i dalje studiraju posle 10 godina, kako su zapravo genijalni? Ili stranački podobni?
Ispita ima preko 30, ako nekoga mrzi profesor smanjiće mu prosek za 0,1 , a ako ga mrzi trećina profesora, e onda je već malo čudno…
Da li je neko teško živeo – nije relevantno ni za jedan posao. Hajde da stavimo za centarfora čoveka koji je voleo loptu, nije bio nešto, na nivou je kadeta, ne daje golova, al ono, mrze ga igraci i sudije…
Поштовани Alex,
Када смо код личних примера, а говорили сте о себи, показујете највиши могући цинизам, јер апсолутно нисте схватили, нити пажљиво опсервирали оба моја коментара. Тиме губите кредибилитет и потирете сваку реч који сте написали о себи (под условом да нисте блефирали). Ако сте били ревносан студент, а дрзнули сте се да нападнете некога, урадили сте то на начин како је Ф. Кафка објаснио у свом култом роману. Реч је била о односу егзактних наука спрам апстрактних. Више пута сам подвукао управо ваш факултет као пример тога што сте писали и још неколико њих на које се не може применити поменути вредносни приступ или принцип. Ту степен прегнућа далеко надилази многе друге факултете. Сама наука налази се практично у свакој пори, па су умни људи налазили на пример у музици, пре свега класичној, математику, и обрнуто, у уметности да не говорим. Свака наука има своје место у универзуму, али нису науке комунизам, па да постоји једнообразности, односно да не постоји диференцијација. Математичка гимназије тесно сарађује са Математичким факултетом и зато су резултати такви какви јесу. Те две образовне установе су парадигма позитивног образовног систем који функционише беспрекорно. И Електротехнички факултет је некад био четврти у свету (ако се добро сећам; како год био је у врху). Али то није био Београдских универзитет у целини. Наши професори су ленштине, јер није било активности код њих и зато нас није било 20-ак година на Шангајској листи. Наравно, већина њих. Или хоћете да кажете да су по правилу увек најбољи добијали предност и да се никад није заобишао конкурс!? Највише функције у друштву су окупирали лошији и најгори!
Факултет је политизован и на њему се рефлектује систем у малом. И тамо постоје политичке струје, па је њих 10 још увек за Слобу, део чува сећање на Ђинђића, део за ДС, део за ове, део за оне. Какве ингеренције има, сада смо прешли на организациони систем, ректорат на факултет. Факултети су узели на себе превелику аутономију и они који га воде имају потпуну контролу. Како не могу да се договоре политичари око елементарних ствари, колики је степен трвења међу њима, тако је исто на већини факултета. Колико политичара, посланика, предаје на приватним универзитетима!? Успоставила се ера маније докторирања која за циљ има само то фамозно ДР испред имена и наравно повећање плате.
Дужина студија, опет кажем, може да говори нешто, али никакао (било би лудачки тврдити тако нешто) се не може извући из тога општеважећи закон као на пример: сила маси даје убразање. Узмите за пример особу са вашег факултета, или узмите себе за пример, која је у једном тренутку била на трагу нечега новог, па све подредила томе бавећи се научно-истаживачким радом и померајући дотадашње границе. Свако квалитативно скретање са трасираних академских путева може само дипринети вишем степену умности, али то потрошено време може значити у крајњем сумирању и коју годину студија преко рока (једна, три, није важно). Многи талентовани људи, услед ширине духовног ока, занемарују рокове и друштвени конвенционализам. Колико је само врхунских филозофа остало иза нас који су показивали интересовање за историју, математику, физику, уметност… и у свему томе показали највиши степен схватања. И сад је важно да ли је поломио ногу и студирао годину више. Колико девојака се породе и заврше факултет, држећи у једној руци дете, а у другој књигу и оловку.
Страначка подобност се мери на скали сервилности. Бити страначки подобан апсолутно нема никакве везе са образовањем (академским или образовањем као таквим). У идеално-утопијском поретку да, али ваљда вам је доказ макар ових 26 година вишепартијског система да су ствари обрнутог поретка. Овде треба поменути и све оне људе који нису високообразовани, а којих је највише. Они би, сликовито речено, били пешаци на шаховсој табли. А по вама они немају право да се баве политиком јер нису никада ни студирали!? Ви бисте да монополизујете бављење политиком на високобразоване!? Консултујте шта је поводом пога учио велики Аристотел – zoon politikon.
“Da li je neko teško živeo – nije relevantno ni za jedan posao. Hajde da stavimo za centarfora čoveka koji je voleo loptu, nije bio nešto, na nivou je kadeta, ne daje golova, al ono, mrze ga igraci i sudije…” Постоји једна ванредно добра и поучна максима која гласи – ЛЕКОВИТОСТ ПАТЊЕ (наравно духовна и физичка). Зашто Пива има највише доктора наука у овом региону!? Управо начин живота, који километар више изнад нас, а на супротној страни београдски сладак живот анестезира од рада (интелектуалног, физичког). И зашто показујете гнев према вашим (нашим) колегама који су студирали дуже од вас. То је веома арогантно, а тиме се, свесно или пак несвесно, позиционирати изнад њих – тиме говорите ЈА ВИШЕ ВРЕДИМ. Озбиљан човек то не сме себи да дозволи. Притом писали сте о себи, а могли сте да све то ставити у треће лице. Овде се не ради о нама!!!
“Ispita ima preko 30, ako nekoga mrzi profesor smanjiće mu prosek za 0,1 , a ako ga mrzi trećina profesora, e onda je već malo čudno…” Опет извучено из контекста. То нико није тврдио…
“I sutra treba da vidim nekog od svojih kolega koji i dalje studiraju posle 10 godina, kako su zapravo genijalni”? Овде је заправо питање да ли бисте ви преживели да то видите!? Ја мисли да не бисте, пукли бисте као мехур од сапунице! У томе је ваш проблем.
Све ово написано, већ беше написао али…
Срдачан поздрав
Relativizacija svih vrednosti je jedan od razloga zašto smo u ovoj crnoj rupi u kojoj jesmo. Ona je opasna kao vid manipulacije i služi da pomeša vrednosti, zamuti kriterijume i ostavi utisak da je svejedno da li je neko, recimo, stručan za svoju poziciju ili to nije, da li je završio studije sa visokom prosečnom ocenom ili niskom, da li je završio državni fakultet ili Megatrend (ili kako se več sada zove). Na taj način se stavljaju u istu ravan vrhunski profesionalci i nestručni partijski kadrovi, ozbiljni pisci i voditeljke koji pišu kič “romane”, naši vrhunski slikari i amateri poput Tapija, Šekspir u originalu i njegov prevod na bilo koji jezik ovog sveta. Relativizacija i pomešane vrednosti stvaraju jedan mutljag u kom sve postaje moguće pa tako, recimo, i da dotični gospodin iz teksta bude na mestu na kom nipošto ne bi smeo da bude.
Engleski jezik je leksički neuporedivo bogatiji od srpskog, to zna svako ko je ikada pokušao da prevede i najbeznačajnije književno delo sa engleskog na srpski. Gospodine Lazo, po tome kako pišete vidim da niste filolog, ima nas ovde koji to jesmo… uz dužno poštovanje.
Ja sam studirao 9 godina (cetvorogodisnje studije). Prosek mi je zlatna sredina. Razlog? Radio dva posla u toku studija da bi preziveo. Nikada nisam radio u struci i na kraju otisao iz Srbije. Krenuo od nule, kada se ukazala prilika konkurisao na posao koji ima dodirnih tacaka sa strukom. Na intervjuu gledaju u prevod moje diplome i na kraju postave konkretna pitanja koja su vezana za odredjene probleme koji su cesti za moje radno mesto i kako bi ja te probleme resio. Zadovoljni mojim odgovorima daju mi radno mesto probno na sest meseci. Posle sest meseci dobijem stalni posao kao rukovodilac sektora u kojem radi uskoro preko 100 radnika, a kada sam poceo bilo manje od 50. Stoji da prosek i duzina studiranja mogu pokazati visok kvalitet buduceg radnika, ali u Srbiji je tesko raditi takve procene. Obrazovanje je srozano, mnogo je politike i korupcije, nemastina je i jos mnogo stvari koje dovedu do toga da tesko mozes napraviti realnu procenu samo na osnovu proseka i godina studija. Priznajem da su sa mog fakulteta medju najuspesnijima oni koji su zavrsili u roku i sa visokim prosekom, ali je problem sto su oni uspesni negde napolju, a ne u Srbiji!
Ovaj direktor je klasican primer politike i njene umesanosti u sve! Ja cak ne dovodim ovde u pitanje njegovu duzinu studija i prosek vec nedostatak kompetencija da vodi takvo preduzece! Mogao je imati prosek 10 i studije zavrsene u roku, ali to ne znaci da je pravi kandidat za to radno mesto. Veci problem je nedostatak ostalih osnova zbog kojeg bi bas njega angazovali na to radno mesto. Ako je istina da slabo zna strane jezike (pretpostavljam engleski) onda dolazimo u jos veci problem jer to je osnova svega u naucnom i strucnom radu danas. Tekst pokazuje da se opet pare prosipaju. Iako jesmo siromasna drzava to dodatno pogorsavamo upravo ovakvim situacijama gde nam i to malo para sto imamo bude baceno u vetar.
Scholar.Google, upit: “S Velinov” nuclear
Broj pogodaka – 0
Čovek sa tačno 0 naučnih radova, radi na mestu direktora naučne ustanove.
Broj dobijenih projekata/grantova – posledično 0, bez gledanja
Znanje materije bez Engleskog – ispod 0, jer sve sto vredi je na Engleskom
Zadivljujuće jadno