Доследно игнорисање води до трагедије

Из романсиране биографије новоизабраног Заштитника грађана, господина Зорана Пашалића, нисмо могли да видимо ниједну потребну квалификацију која би га препоручила за лидерско место у овој независној институцији. Свакако не поред најмање два кандидата који су квалификованији од овог којег је предложила владајућа већина. Препоручује га само то што је правник и што има више од десет година радног искуства, а не препоручује га то што нема никакав план рада, што има лош просек и тринаестогодишње студирање, не препоручују га ни курсеви које је похађао јер све то заједно није оно што би један кандидат морао да има пре доласка на чело овако важне институције.

Дакле, новоизабраног Омбудсмана и поред тога што нема потребне квалификације, препоручује владајућа већина која већ годинама уназад игнорише све препоруке ове, али и свих других независних институција.

Осврнућу се само на последња два Годишња извештаја Заштитника грађана и то на оне препоруке које да су биле усвојене и примењене можда не би довеле до трагичне смрти две жене и једног детета испред центара за социјални рад на Новом Београду и у Раковици.

У оба извештаја се говори о томе да су закони донети у мањкавој, пребрзој (хитној) процедури, да су међусобно неусклађени, да су решења недовољно јасна стручњацима, а камоли свима онима на које се норме односе, да је примена неуједначена, селективна, а судска пракса која проистекне из њихове примене непозната. Што све заједно доводи до тога да суштинска правна сигурност за грађане у Србији не постоји или да је скромна.

Издвојићу само неколико препорука из десетина оних које независна институција из године у годину понавља.

• Влади је препоручено да припреми нацрт Закона о забрани физичког кажњавања деце. Такође, препоручено је и да интензивира активности како би се процес заштите деце од насиља, злостављања и занемаривања учинио ефикасним и функционалним.

Да је овај предлог закона стигао у скупштинску процедуру, да се о њему расправљало и да је на крају усвојен, а касније примењен са неким другим законима можда оцу који је осуђен и који је био у затвору због тога што је једно од своје троје деце претукао, никад не би ни било дозвољено да децу виђа након изласка из затвора, чак ни у контролисаним условима.

• Министарство културе и информсања и РЕМ треба да предузимају мере у случајевима кршења медијских закона и права детета у медијима.

Да је Министарство прихватало препоруке независне институције по овом питању, а Регулаторно тело за електронске медије радило свој посао, не бисмо данима у ударним терминима на националним фреквенцијама добијали све информације у вези са свим детаљима злочина који су се догодили испред центара за социјални рад. Исто важи и за штампане медије у којима на насловним странама данима имамо фотографију убијеног детета, његово пуно име и презиме, интервјуе са блиским пријатељима и породицом убијених.

Медији се не баве одговорношћу појединаца, фокус је и даље гледаност и тиражу. Фокус је неговање културе насиља у медијима које се пресликава на све.

• Министарство правде мора да припреми нацрте Закона о бесплатној правној помоћи, чиме би се унапредио положај осетљивих група, а пре свега жртава насиља у породици, жена и деце.

У новембру 2016. године усвојен је Закон о спречавању насиља у породици у којем је, између осталог, препознато и економско насиље. Дакле, тим законом смо препознали жртве које немају довољно средстава за живот, које су због тога некада и читав живот трпеле (или још увек трпе) насиље и тортуру. Како Влада и Министраство правде замишљају да ће жртва уопште имати средства за адекватну правну помоћ, ако пре тога рецимо није имала средства за живот? Неусвајање овог Закона само говори у прилог чињеници да се поједини закони усвајају про форме и да се о њиховој примени ни не размишља.

• Влада да обезбеди поступање по препорукама о обукама за стицање знања и компетенција за превенцију, сузбијање и заштиту жена од насиља у породици и партнерским односима.

Ово је још један од пропуста који је направљен у недавно усвојеном Закону о спречавању насиља у породици, а на који смо безуспешно у процедури усвајања покушали да укажемо. Наиме, у Закону не постоји одредба у којој стоји да свака полицијска станица има обавезу да има најмање једног обученог полицијског службеника који је сензитивисан за случајеве породичног насиља – да препозна, да жртву охрабри, да јој помогне, да насилника склони од жртве. Полицијски службеници су најчешће први који имају контакт са жртвом/жртвама. Ако свака полицијска станица нема обавезу да има најмање једног оваквог професионалца, десиће се управо оно што се у пракси и дешава – жртве се преиспитују, насилници се не удаљавају, жртве су преплашене и често одустају од жалби, а злостављања се понављају, често чешће и горе него раније. Најчешћи изговор за то што нема довољно полицијских службеника је да нема новца. Питам ко је одредио приоритете и одлучио да је чување контејнера, изборних плаката, водовода, изградња јарбола и кич фонтана већи приоритет од тога да свака полицијска станица има најмање једног обученог полицијског службеника?

На крају, када између свих осталих пропуста – непримењивање закона, спорост правосуђа, недостатак превентиве, игноришете и конструктивне препоруке, деси се шта се деси. И хтели ми то да признамо или не – није за ово доследно непримењивање препорука крива независна институција, јер она свакако доследно исте ствари препоручује. Крива је Влада, тј. министарства која ове препоруке узимају здраво за готово. Грађани не верују у кандидата којег препоручују и изгласавају они који доследно игноришу све добронамерне препоруке.

Татјана Мацура
народна посланица Доста је било
чланица ГО Доста је било
чланица ОО Доста је било Земун

Прилог:

Повезани текстови:

Фокус – насиље над женама и децом, не министар
Политичко уништавање закона
Застрашивање Марије Мали