Хумана и ефикасна контрола популације паса је један од великих изазова са којима се тренутно суочавају општине и градови у Србији. Постоји више разлога зашто је важно решавати ово питање, а најважнији су здравље људи, затим здравље, заштита и добробит животиња, комунална уређеност и хигијена, заштита животне средине, такође социјални и економски разлози. За проблем су заинтересоване јавне службе, али и велики број грађана и удружења. Међу овим странама често је неразумевање како и на који начин приступити решавању.
Зоохигијена је комунална делатност у надлежности локалне самоуправе. Општине и градови дужни су да на својој територији организују зоохигијенску службу(1) која обавља хватање, збрињавање, ветеринарску негу и смештај напуштених и изгубљених животиња, контролу, као и смањење популације напуштених паса.(2) У том циљу, дужни су да сачине и спроводе програм контроле и смањења популације напуштених паса и мачака.(3)
Као и у многим другим областима, примена закона није заживела на потребном нивоу. Изостало је „увођење реда“, а последица је повећање броја напуштених паса на улицама наших градова, са пратећим ризицима и проблемима.
Постоје различите дефиниције и препоруке о категоријама паса, али се све, на крају, своде на две – пси познатих власника и пси без власника. Зато је први и најважнији корак у контроли популације паса – препознати власништво!
Власништво се препознаје трајним обележавањем и регистрацијом, што је основна и кључна мера. Обележавају се и региструју сви новорођени пси и мачке најкасније 90 дана од рођења(4) и то микрочипом.(5) Сваки микрочип има јединствен број који прати животињу до угинућа, а који се очитава помоћу електронског читача. Преко овог броја, могу се у централној бази добити подаци о животињи и њеном власнику. Трошкове обележавања и регистровања сноси власник животиње.(6) Трошкови на терет власника, недовољна државна контрола,(7) неразвијена свест, неки су од разлога зашто је у Србији број нерегистрованих паса значајно већи од регистрованих.
Након препознавања власништва, подстицање одговорног власништва је други важан корак. Главни разлог појаве паса на улицама су необележени пси које власници напусте, или пуштају да се слободно и без надзора крећу. Грађанин кога повреди напуштен или необележен пас без надзора, може тужити општину/град за накнаду штете.(8) Последњих година расте број судских поступака и вансудских поравнања, што буџет просечне општине годишње кошта више милиона динара,(9) а веће градове и десетине милиона динара.
Трећи неопходан корак је – развој свести власника паса и најшире јавности о важности свих корака и мера.
Општине и градови не чине довољно на решавању проблема, или чешће то чине погрешно. Немају обележене животиње, не унапређују свест грађана, немају азиле, или граде превелике објекте.
У општинама и градовима у којима власт буду водили или чинили чланови Покрета „Доста је било“, одлучно ће се увести ред и успоставити трајно, системско решење хумане контроле популације паса, кроз ове конкретне мере:
1) Дотирано обележавање и регистрација паса – Обележавање паса је обавеза власника, али када власници то недовољно чине, или избегавају да чине, а надлежни органи то не кажњавају, разумна је свака мера која подстиче препознавање власништва. Рационална општина пре ће помоћи власницима да обележе псе, него што ће плаћати одштете за уједе и градити велике азиле. Треба спровести брзу и општу акцију обележавања у целој општини/граду, “од куће до куће“, истовремено са вакцинацијом против беснила, у којој локална самоуправа преузима 70–80% трошкова, а власници 20–30%.(10) Акција би се наставила једном годишње, чиповањем и регистрацијом у међувремену рођених паса. Општине/градови не треба да преузму све трошкове, јер се тако не подстиче одговорност власника.
2) Дотирана стерилизација паса познатих власника – То је најефикаснија мера контроле популације, којом се смањује прилив новорођених паса на улице и подстиче одговорно власништво. Упркос тој чињеници, власници немају свести, али ни информације, ни воље, тако да су веома ретки они који се одлучују на ову меру. Зато је важно подстаћи власнике да стерилишу псе, уколико не желе њихово потомство. Један од начина је дотирање, где би 75–90% трошкова било на терету локалне самоуправе, а 10–25% обавеза власника.(11) Стерилизацију као меру и разлоге њеног спровођења треба јавно промовисати у свакој прилици.
3) Унапређење комуналне делатности и службе зоохигијене – Служба зоохигијене биће опремљена за хумано хватање паса. Искуства указују да већину на улицама чине пси познатих, а неодговорних власника, а не пси без власника. Ухваћени обележени пси биће враћени власницима уз наплату накнаде за трошкове хватања, превоза и смештаја, што је мера одвраћања од непрописног понашања. Повећаће се ниво комуналне хигијене и ефикасност управљања отпадом, како би се уклонили могући извори хране за животиње без надзора (редовно одношење смећа, чишћење дивљих сметлишта, уређење и ограђивање депоније). Напуштене животиње храниће се на уређен начин.
4) Образовање и информисање – Велика већина људи прихвата обавезе и мере кад им се разумно објасне разлози за њихово увођење. Тако се од грађана стварају савезници, а не противници који се опиру решењу. Грађани могу помоћи на много начина – волонтирањем, неговањем, удомљавањем, донирањем хране и лекова. Мудра општина отвориће се за сарадњу. У циљу информисања и повећања свести, користиће се медијски и други приступи, за различите циљне групе.
5) Изградња прихватилишта (азила) – Тек када се спроведу све наведене мере, очекивано је да ће се зауставити прилив нових паса на улице. Тада има смисла изградња прихватилишта за псе без власника. Препорука је да се на сваких 80 регистрованих паса обезбеди једно место у азилу.(12) Општине које су изградиле азиле без ових мерa, суочавају се са сталним приливом нових паса, претрпаношћу и неуспехом других програма.(13) Тада граде још веће прихватилиште и троше све већа буџетска средства.(14) Азил треба отворити за заинтересовану јавност, како по питању контроле законитости рада и посвећености добробити животиња, тако и за занимљиве садржаје и посете.
Напомене:
- Закон о ветеринарству („Службени гласник РС“ број 91/2005 и 30/2010), члан 46.
- Закон о комуналним делатностима („Службени гласник РС“ 88/2011), члан 3, тачка 14.
- Закон о добробити животиња (41/2009), члан 54.
- Правилник о начину обележавања и регистрације паса и мачака (23/2012), члан 2.
- Исто као под 4, члан 9.
- Закон о ветеринарству (30/2010), члан 92.
- Члан 160. и 158, тачка 3, Закона о ветеринарству – власник плаћа казну 5.000 до 50.000 динара ако не обележи пса. У пракси, кажњавање се не примењује.
- Закон о облигационим односима (31/93), члан 184.
- Општина Вршац је на име обештећења исплатила грађанима 22 милиона динара у периоду 2012 – 2015.
- Чиповање и вакцинација са урачунатим свим трошковима, стају око 1.500 динара.
- Стерилизација женки најчешће кошта око 5.000 динара, а мужјака око 4.000 динара.
- „Пси луталице – хумана и ефикасна контрола“, ORCA, Београд, 2005. године, стр. 49
- Нпр. програм „Ухвати, стерилиши, пусти“ (CNR)
- Општина Вршац од 2009. г. има азил за 50 паса, а 2015. г. изградила је нови азил за 600 паса.
Poštovani,
da li postoje razrađeni mehanizmi u drugim zemljama za praćenje mladunaca? Ukoliko čipovanje bude do 90 dana, šta se u tom slučaju dešava sa mladuncima koje često ostave u kutiji na ulici, pored reke, u šumi ili nekom drugom mestu?
Главни циљ истовременог спровођења мера број 1, 2 и 4, управо је смањење броја нежењених младунаца, који се остављају на начин како сте описали. Уколико се те мере спроведу доследно и како треба, престаће прилив нежељених младунаца.
Jedno konkretno pitanje. Kada je DS bio na vlasti u Beogradu uveli su takozvanu “taksu za opasne pse” koja je nalagala vlasnicima staforda i pit bulova da plaćaju 30000 rsd godišnje. Kakav je stav pokreta Dosta je bilo po ovom pitanju?
Сматрам да сваки пас може постати опасан, уколико га власник таквим направи. Пас није за сваког, а такође, постоје расе паса које нису за сваког. Вероватно је мера плаћања таксе уведена како би се од држања одвратили они који би “опасне” расе држали из погрешних побуда. Мој лични став је да наведена такса треба да се укине, а информисањем и освешћивањем власника да се утиче на одговорније држање свих паса, па и тих “опасних”.
Zastose nesprovede cipovanje kao ranije isli od kuce do kuce pasu vrsili popis zivotinja.
Pohvaljujem ozbiljan i studiozan pristup rešavanju ovog zaista velikog problema, posebno velikih urbanih sredina.
Mislim da je pogođena suština problema, prepoznavanje vlasništva i odgovornost.!
Ono sa čim se ne slažem je finansiranje svih predloženih mera. Sve mere moraju biti isključivo na teret države, opštine ili republike, svejedno. Ne sme se ostaviti mogućnost, nesavesnim ili siromašnim vlasnicima, da imaju opravdanje u nemanju finansijskih sredstava za sprovođenje svih ovih mera. Država mora sve da plati, ali zato zaista mora da ima i nultu toleranciju prema onima koji se ogluše o propisane mere. Kazne moraju biti rigorozne za sve prekršioce i moraju se neizostavno izricati, a naplaćena sredstva treba da se slivaju u poseban namenski fond za popularisanje i sprovođenje svih ovih mera. Takođe, mislim da je rok za prijavljivanje od 90 dana predug, jer za to vreme štenci već mogu da se nađu na ulici ili kod novog vlasnika.
Онај ко не може да испуњава обавезе које доноси власништво животиња, ко нема могућности да држи животиње, укључујући ту и материјалне услове, не би требало ни да их држи. У одговорним друштвима са развијеном свешћу, свако плаћа и испуњава своје обавезе. Ми нисмо такво друштво, али тежимо да то постанемо. Зато је пожељно код нас да све стране поделе одговорности, укључујући и трошкове. Због тога није добро да било која страна преузме 100% обавеза и трошкова. Постоји за то још један разлог, а тиче се, нажалост, моралног стања друштва и (не)способности наше државе. Ево шта се дешава када држава све плати уместо власника – http://www.ikragujevac.com/vesti/3892-virtuelne-ovce-u-kragujevcu-ojadile-drzavu-za-milion-evra.html
Slažem se sa Vama, da ne bi trebalo da drže životinje oni koji nemaju materijalne uslove za potpunu negu i zaštitu, jer je to tako u ogovornim društvima sa razvijenom svešću. Ja lično držim 2 lovačka psa i četiri ovčarska pulina. Svi su vakcinisani, tretirani protiv svih i spoljašnjih i unutrašnjih parazita, primereno zbrinuti. To sve dosta košta. A šta ćemo sa svim onim vlasnicima koji ni sami tačno ne znaju koliko “čuvaju” pasa, koji su više gladni nego siti, a o nekoj drugoj negi nema ni govora. Nema tog propisa koji će ih naterati da o njihovom trošku još i čipuju, sterilišu ili sprovode još neke druge mere za svoje pse. Naše društvo je još jako daleko od nekog odgovornog društvima sa razvijeno svešću. Stoga se moramo pomiriti sa realnošću i početi polako “korak po korak”. Sve što država uloži u ove mere, vratiće se kroz naplate propisanih kazni, odnosno kroz smanjenje odštetnih zahteva ozleđenih građana od pasa lutalica. Isto tako, veliki protivnik sam pomodarstva, koje je na žalost i ozvaničeno pod pritiskom “dušebrižnih ljubitelja životinja”, a to je da se psi bez vlasnika (narodskim jezikom psi-lutalice), posle vakcinacije i sterilizacije, ponovo vraćaju na ulice gde, opet bez nadzora, plaše a vrlo često i napadaju građane i ruže okolinu. O psima se treba istinski i lično brinuti, a ne samo deklarativno, a da to neko drugi radi i snosi odgovornost za eventualne posledice.
Sedam godina sam radio u azilu za pse,i po meni velika odgovornost pada i na uzgajivace,ozbiljne i neozbiljne,i na lovce.Imali smo veci broj pasa rase namenjen za lov,bez cipa!Mlade i matore jedinke…kako moze lovac da nosi psa u lov bez vakcine protiv besnila???Jer ako pas nema cip,nema ni vakcinu,jer to se daje zajedno,ili ako je pas mlad,prvo cip,pa malo kasnije(posle kombi vakcine) se daje vakcina-bar kod nas su veterinari tako radili.Koliko ima ljudi,koji su uzeli rasnog psa samo da bi zaradili prodajuci njihove potomke? I kad shvati da ne moze prodati,poklanja stence,koji su umiljati…dok malo ne porastu,i posle idu na ulicu. Pored mera napisanih u tekstu,ja bi uveo i taksu na pse koji nisu sterilisani,jer su potencionalni psi “lutalice” usled nagona za produzetka vrste.U vreme kad sam predlozio ovu meru “nadleznima”,imali smo podrsku iz inonstransta u vidu besplatne sterilizacije. Pravom odgajivacu nije problem da izdvoji za taksu,jer zaradjuje na psima,i sad imam pitanje-kakve obaveze imaju prijavljeni,registrovani odgajivaci prema drzavi?
Prosto mi nije jasno ako je CNR strategija koja ima za cilj da se zivotinja uhvati, sterilise i vrati na staniste odakle je uzeta kako je to moguce kada je zakon o dobrobiti clan7 stav 2 jasno kaze da je napustanje zabranjeno a da je lokalna samouprava duzna da izgradi prihvatiliste i zbrine napustene zivotinje. Tako da po zakonu ni lokalna vlast kao i svaka zoo-higijena ne bi smela da napusta zivotinje vec o njima brine i pruza im medicinsku pomoc.
Po meni bi trebalo da vlast koja trosi ogromna sredstva na angazovanje raznih zoo-higijena kao i na isplatu sudskih i vansudskih poravnanja od tog novca krene u besplatnu kastraciju i sterilizaciju,kao i besplatnu vakcinaciju protiv besnila jer je ova bolest prenosiva sa smrtnim ishodom za sve toplokrvne zivotinje pa i nas ljude. Takodje bih gradjanima pruzio besplatno obelezavanje jer samo besplatnim akcijama mozemo uvesti gradjane u red a da oni prihvate da im zivotinje uvedete u registar kao i da ih stavimo po kontrolom.
Naravno treba sprovesti i edukaciju jer bez edukacije razultati bi bili veoma loseg uspeha jer gradjani ne zele da budu odgovorni ali ih neko mora uvesti u red.
Na kraju krajeva mozda je i resenje da se u strategiji lokalne vlasti donese stav da svi psi koji su mesanci moraju da budu kastrirani ili sterilisani u koliko je u pitanju zenka a ukoliko ne zele da prihvate besplatnu sterilizaciju i kastraciju da se obavezu da placaju porez na nesterilisanu zivotinju. Inace ovde ima jos jedan problem a to su rasni psi koji idu na takmicenja i predsrtavljaju nasu zemlju u svetu, kada su oni u pitanju oni bi trebali da se vladaju po pravilniku koji bi bio uredjen po modelu Ceske, Finske jer su oni to uredili u skladu sa zakonima EU.
Ada li radnici zoohigijene imaju pravo da pokupe cipovanog psa i odvedu ga? Zasto oni nemaju obavezu da nose elektronske citace i da na licu mesta ocitaju ime vlasnika. U vecini slucajeva na tednerima dobijaju posao one firme koje su po sto i cak 400 kilometara udaljene od opstine u kojoj skupljaju pse. Prikolice su male i neadekvatne za prevoz, a tzv azili najcesci izvor zaraze gde se psi razbole. Zar zakon iz 2005 ne obavezuje svaku opstinu da formira svoju sluzbu za hvatanje pasa i azil?
Dosta je bilo