Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (тек сада) је уважио жалбу ДЈБ од 13. августа 2015. године и (никада није касно) наложио да ЈП Електромреже Србије доставе јавности на увид пословну биографију Николе Петровића, (сада већ бившег) директора Електромрежа Србије и кума председника Србије Александра Вучића. Доста је било је тражио информације о биографији Николе Петровића још 2014. године у оквиру акције “Биографије на сунце”, што је Влада одбила уз образложење да би објављивање биографије могло да нашкоди угледу Николе Петровића.
Не знам да ли само српски народ има потребу да мистификује, али знам да ми то радимо у свим могућим нијансама. Па тако, кумови постају “власници Србије”, “неко без кога ништа не може да се уради”, а на крају се све сведе на то да су, по кумовским или неким другим везама, имали приступ државној каси. Скоро да вас увреди чињеница да је неко ко “влада Србијом”, иил је дугогодишњи градоначелник града у Србији, или тајкун, заправо неко ко је по партијској линији имао приступ новцу у буџету и тако постао Неко. Чак и обичан лоповлук у себи носи више ризика и тражи више храбрости од чињенице да постанете директор државног предузећа. Зато и чуди та потреба да се неко такав почасти овако јаким титулама. А, међутим, портрет Николе Петровића не разликује се уопште од портрета многих ВласникаГрадоначелникаТајкуна који су нам прешли преко кичме. Све је ту. Појављивање ниоткуда, брзопотезне каријере, брзопотезне дипломе, брзопотезна богатства. И наше лагано издисање.
Дакле, прича о Николи Петровићу као прича о свим људима на власти у сиромашној земљи у којој је долазак близу државне благајне једини начин, ако нисте талентовани спортиста у профитабином спорту, да постанете нешто.
Дакле, као што смо већ раније писали, кум председника и човек који је управљао електро-енергетским системом Србије, запослен је 2012. године без конкурса на месту генералног директора Електромрежа Србије представљајући се као дипломирани економиста. Из штуре биографије на основу које га је Влада Србије именовала на одговорно место види се да је Петровић завршио за машинског техничара, вишу школу за маркетинг и факултет за менаџмент на непознатом универзитету. Влада га је именовала на предлог Министарства енергетике, а исто министарство је у одговору на захтев који му је упутио покрет Доста је било написало да не поседује биографију Николе Петровића.
Из копије документа коју је Генерални секретаријат Владе Србије доставио покрету Доста је било у пословној биографији Николе Петровића се видело се да је он у 37. години дипломирао на Факултету за предузетнички бизнис и вероватно добио звање менаџера, будући да је у владином документу наведена само одредница “Менаџмент”. Из документа се не види ком универзитету припада факултет који је Петровић тако позно завршио, али је претпоставка да је у питању Универзитет Унион Никола Тесла, будући да само овај универзитет има Факултет за предузетнички бизнис. Петровић је дипломирао само годину дана пре него што је постављен за генералног директора ЕМС.
Писали смо, током његовог седења на директорском месту, о могућим проневерама и закулисним радњама, али све без икаквог одговора и потеза судства у Србији. Једноставно, имаш леђа, имаш утишане медије, већину у скупштини и нико ти ништа не може. Чак ни снимљени тајни разговори, оптужбе опозиционих првака. Чак ни полиграфско испитивање пред тв камерама, када је јавност први пут и чула за овог човека кога су (тада председник ДС-а) Бојан Пајтић и Лидија, сестра министарке Кори Удовички, представили као човека који рекетира привреднике по Србији. Навикнути на ријалитије разних врста, српска јавност је и овај пренос доживела тако некако – навикли смо и на горе.
Ова отупелост јавности и јесте разлог зашто се инсистирање на закону доживљава као слабост. Разлог зашто се са подсмехом дочекују сви позиви на транспарентност, тражење диплома на увид. Покушаји да се уведе ред су ситничарење, немоћ. Зато је и могуће да власнике кључа државне касе доживљавамо као “власнике Србије”.
Из Владе смо, дакле, тада пре три године добили одговор да би објављивање биографије Николе Петровића штетила његовом угледу, али не, јер као што се види, такве биографије штете само угледу Србије. Јер, са оваквом биографијом нико не би прошао ни у шири круг кандидата за озбиљнију пословну позицију, ни у једној озбиљној земљи, али је могло у Србији.
Биографије јавних функционера, подаци о пословању и начину трошења новца морају бити доступни на сајтовима институција, јавних предузећа, фондова и агенција. Ми кажемо – интерес грађана је да нас воде најбољи, одговорни људи чији рад је подложан јавном оцењивању и контроли и позитивна селекција и конкуренција, а не партијски монопол над јавним предузећима. Али, овакве речи, јел да, видите као мртво слово на папиру и ситничарење?
Е, зато нам је тако како је.
Татјана Чанак
Чланица удружења “Доста је било – Рестарт”
Повезани текстови:
Премијеров кум потрошио 300.000 евра да обнови возни парк ЕМС-а
Добро сте описали мутам живот Вучићевог кума и како је Вучић поставио свог кума на место директора стратешки важног предузећа за живот у Србији.
Ово што сте написали нарочито ме је погодило: “Ова отупелост јавности и јесте разлог зашто се инсистирање на закону доживљава као слабост. Разлог зашто се са подсмехом дочекују сви позиви на транспарентност, тражење диплома на увид. Покушаји да се уведе ред су ситничарење…”
Надам се да ће на изборима за Народну скупштину, на тзв. парламентарним изборима следеће године, доћи до промене ове лоповске власти.
Voleo bih da znam kako to steti ugledu da bude objavljena biografija? Biografije su u danasnje vreme sirom dostupne. Linkedin je jedno od mesta na kome ogroman broj ljudi postavlja svoje biografije. Kako to njima ne steti ugledu? Mozda zato sto imaju sta napisati u njih ili imaju iskustva koja ih kvalifikuju za odredjene poslove. Doticni nije mogao da objavi svoju biografiju jer u njoj verovatno slabo sta pise, a mozda i pise nesto sto bi vise podrilo njegovu poziciju. Takvi kao on su samo poslusnici, nije on sedeo tamo da krade samo za sebe vec da interesnim stranama obezbedi sve sto je potrebno od nabavke spajalice pa do velikih tendera. Pare se moraju izmusti iz firme, a to je najlakse ako na poziciju postavis sebi poslusnog coveka koji ce sve izvrsiti i imati kez od uveta do uveta jer ce capnuti i za sebe deo kolaca.
Zanimljivo je da se autorski tekst fokusira, izmedju ostalog, i na dostupnost biografija ljudi na javnim i vladinim funkcija, a da pri tom (kratka) biografija autorke ne postoji ni na kraju teksta ni na sajtu DJB?!