Ауторски текст Здравство Јужна Србија

Проблеми пацијената и лекара у малим срединама

Проблем пружања адекватне здравствене заштите ван већих градова одавно постоји. Лекари који раде у малим срединама то најбоље примећују.

Пре свега, постоје нелогичности и проблеми у спровођењу норматива, смерница и поштовања процедура, најчешће у збрињавању хитних случајева.

Примера ради – добијете хитан позив да је неком позлило или се неко повредио у шуми или на њиви.

Најбрже што можете да кренете на терен је 15-20мин, под условом да имате при руци санитетско возило за терен, сестру, возача санитета, сву опрему и да има ко да вас замени у амбуланти или ДЗ (по Закону о здравственој заштити не можете напустити радно место док не дође замена). При свему томе, морате да обавестите полицију ако је незгода у питању, све време треба да имате мобилни телефон и добар сигнал у случају да вам затреба помоћ (нпр. потребан је лежећи санитет што изискује ангажовање још једног возача). У најбољем случају, због лоше конфигурације терена и лоших путева, треба вам 30-60мин да стигнете до унесрећеног. Тада морате да адекватно збринете пацијента, проверите виталне функције, укључите инфузиону терапију, поставите Шанцову крагну, припремите пацијента за транспорт, умирите родбину итд. – све што је неопходно по правилима службе. Од места несреће потребно је да се вратите до Дома здравља – што је још 30-60мин, а затим најбржом возњом до најближе болнице транспортујете пацијента – значи још 60мин. У старту је изгубљено 2-2,5ч, а у том интервалу је могуће спасити некоме живот адекватном хируршком интервенцијом. Због тога смо и ми и наши пацијенти стављени на милост и немилост свих структура – од појединаца до медија, јер у случају да дође до смртног исхода и до тужби, на суду се ти елементи тешко доказују.

При свему овоме, суочавамо се са проблемима који се тичу организације служби:

  • забрана запошљавања у здравству,
  • недостатка финансијских средстава,
  • смањење броја становника због чега имамо проблем вишка запослених,
  • све већи број старијих и болесних људи што изискује повећан обим здравствених услуга.

При процењивању нашег рада, наши радни учинци стављени су у исти ранг као и они који важе за лекаре запослене у домовима здравља у већим местима, што није праведно. Све моје колеге раде и као изабрани лекари, с тим што у великим домовима здравља изабрани лекари не примају хитне позиве, не излазе на терен по позиву, не обављају кућне посете и палијативно збрињавање најтежих болесника.

Службе опште медицине су пале на 7-10 извршиоца од којих се очекује све и свашта, а пре свега квалитет медицинских услуга као у Београду. Напомињем да само великим личним ангажовањем свих запослених успевамо да одржимо квалитет и ниво у пружању здравствене заштите у мањим местима.

Мере за решавање проблема

  1. Омогућити већи број здравствених радника и сарадника без обзира на нормативе о броју становника и забрану запошљавања у здравству, јер ће се на тај начин многи млади људи одлучити да раде у мањим местима, а не да по сваку цену да чекају посао у Београду или иду у иностранство.
  2. Боља организација службе (на пример, свим домовима здравља који су удаљени 40-50км од најближе болнице омогућити формирање службе хитне медицинске помоћи, без обзира на број становника).
  3. Најмање 3 пута годишње обавезна обука и обнављање вештина из пружања хитне медицинске помоћи за све здравствене раднике.
  4. С обзиром на то да поједина села имају организован превоз једном недељно, омогућити да се истог дана када ради сеоска амбуланта у теренски рад укључи и апотекарска установа – тако да грађани у истом дану могу да посете лекара и подигну неопходне лекове. Тиме се шаље сигнал тим људима да се мисли на њих и њихово здравље. На сличан начин је могуће спровести превентивне прегледе и скрининге.
  5. Да Министарство здравља више вреднује људе који раде на терену и одређеном надокнадом у виду додатка на плату омогући стимуланс како би они остали на својим радним местима.
  6. Јасно ставити до знања да је људски живот подједнако важан и битан у свим срединама, као што је важан и сваки глас приликом избора. Апелујем на све у политици да се сете да ти људи постоје и након избора и да им треба омогућиту достојанствен живот.

др Босиљка Цакић
спец. опште медицине у Дому здравља Медвеђа
чланица ОО ДЈБ Лесковац и чланица програмског савета за здравство