Ауторски текст Источна Србија Људска права

Мостови међу генерацијама

„Градимо мостове међу генерацијама, на радост сваког детета“ мото је овогодишње дечије недеље. Леп, заиста леп мото, али нажалост само декларативан. Децом се истински у нашој земљи баве само родитељи и особе у чијем је то домену професије. Добро, да не будем престрога, нађе се ту и понеко удружење. Дечија недеља се, иначе, обележава да би се скренула пажња на дечија права утврђена Конвенцијом о правима детета још давне 1989. на заседању Генералне скупштине УН. Од тада широм целог света Владе улажу напор да се обезбеде услови за децу која су им Конвенцијом прописана. Код нас је некако чудан тренд. Криза је. Штеди се, а често ми се чини највише на деци.

Члан 1. ове Конвенције каже“Имам право да будем дете до осамнаесте године.“ Запитајте се само колико деце живи у социјално угроженим породицама. Уместо да им социјална помоћ и дечији додатак обезбеди услове за остварење тог права, она су принуђена да превремено одрасту делећи бригу о голој егзистенцији са својим родитељима.

Члан 9. који каже „Имам право да будем са својим родитељима“ повређује се тиме што понеки од родитеља гладне деце у трци за хлебом напуштају дом и одлазе на привремени рад у иностранство, или раде по неколико послова.Држава не чини ништа да би их растеретила и дозволила им да саграде заједно са својом децом „мостове међу генерацијама“ о којима ових дана гласно говоре. Постоје и ситуације када се деца због неадекватних услова за живот узимају родитељима, а потом дају хранитељским породицама. Оне за то примају и плату и све што је деци потребно.

Осврнимо се сада на члан 11. „Право да живим у својој земљи“. Родитељи који одлазе често са собом поведу и децу. Деца временом постају Немци, Аустријанци, Швеђани… српског порекла. Није их нико отерао! Није!? Рецимо ако купимо прибор за школу патике ће морати да чекају, а старе су већ поцепане. Примера има много. Кажите опет „није их нико отерао“.

Постоји и члан 19. „Право да будем заштићен од насиља“. Довољно је да поменем једно име: Алекса Јанковић. Он је нажалост само једно незаштићено дете у низу. Он је нажалост, трагично окончао своје муке. Одговорних нема. Вероватно је одговорна његова мајка што није „знала“ никога у школи, министарствима, инспекцији!? Можда је одговоран он што је био преосетљив. Забога, па био је само дете!

Опет се подсетимо лајт мотива дечије недеље “ Градимо мостове међу генерацијама, на радост сваког детета“. Радост!? Да ли болестан може бити радостан? Колико је болесне деце у нас? Како их лечимо? Па СМС-овима. „Закони, протоколи, прописи, приоритети… Постоји ваљда неки ред!? „- рећи ће неки. Претпоставимо да постоји (често је реалност показала супротно). Постоји и члан 24. Конвенције о правима детета који каже „Имам право да будем лечен ако сам болестан“.

Члан 28. „Право да идем у школу и да се образујем“ , једно је од актуелних тема данас. У току је разматрање и усвајање новог Закона о васпитању и образовању у нашој Народној скупштини. У закону стоји да је основно образовање обавезно и бесплатно за све. Бесплатно, не би се рекло. Књиге нису бесплатне, ужина такође, прибор и свеске купују родитељи сами… Да не говоримо о инклузији. Инклузија је укључивање деце која имају тешкоће у развоју, деце из осетљивих група, надарене деце у образовни систем. Укључују се, али без обезбеђивања адекватних услова. Недостају рампе, недостају сензорне собе, недостају техничка помагала, недостају стручњаци, недостаје воље да се све то обезбеди.

Док не схватимо да су наш највећи ресурс деца нема градње мостова. Да би се градило мора стварно да се воли. Потом да се поштује. Да се поштује дете и његова права.

Татијана Стојадиновић,

Председник ОО ДЈБ у Пожаревцу

Ознаке