Како да остваримо хумано и социјално одговорно друштво? Одакле ће доћи новац за социјалну помоћ, бесплатно основно и средње образовање, универзалну здравствену заштиту, гарантоване пензије? Он долази из пореза, а порезе плаћају људи који привређују. Није могуће имати јаку социјалну државу, ако не постоји јака привреда. Кључни елемент у остварењу богаћења целог друштва уз одговорну социјалну политику је привредни систем који кроз конкуренцију подстиче све грађане да се труде да буду што богатији, уместо да чекају да им држава обезбеди благостање.
Привредни систем мора бити заснован на принципима ефикасности, конкуренције и приватног власништва. Социјализам је показао да државна привреда, свачије и ничије, не функционише. Политичар који хоће да привређује и мисли да зна где треба уложити новац, треба да иде у привреду. Не може новцем пореских обвезника. Најбоље ће привредним ресурсима управљати онај ко их поседује. Постоји само један разлог због кога су приватна предузећа ефикаснија од државних – у њима за немар и неодговорност постоји озбиљна санкција. Када на конкурентском тржишту приватно предузеће направи лош производ, купци га казне одласком код конкуренције. Ако жели да преживи на тржишту, произвођач мора да се више потруди; ако се не труди, мора да затвори предузеће. То је основни механизам који ствара привредни раст, квалитет и одговорност. Такав механизам је неизбежан ако желимо да имамо јаку привреду која ће омогућити бесплатно школство, здравство, гарантоване пензије и социјалну помоћ. За разлику од тога, доминантно државно власништво и државна привреда, и политика субвенција одабраних приватних предузећа, како смо видели у последњих неколико деценија, ствара сиромаштво и несрећу.
Пореска реформа
Желимо порески систем који обезбеђује држави приходе, подстиче привредни раст и омогућава праведнију расподелу дохотка. Порези који гуше привредну активност треба да се смање или укину. Порези који омогућују богаћење богатијих на штету сиромашнијих треба да се промене. Централна институција која то мора да обезбеди јесте министар финансија. Министар финансија није рачуновођа, већ особа која зна који су порези више, а који мање штетни за привредни раст.
Желимо да смањимо сиву економију, црно тржиште и рад на црно. Сива економија износи 30% БДП-а. Сви послодавци морају да плаћају све порезе и доприносе. Али порези најпре морају да буду разумни. Не постоји пореска администрација која ће утерати неразумне порезе. Залажемо се за смањење пореза и намета на рад до оног нивоа до којег ће сваком послодавцу бити прихватљиво да пријави сваког радника и плати му пензионо и здравствено.
Где су запослени грађани Србије?
- 1.600.000 – мали породични бизнис, од тога:
– 500.000 – ради код предузетника и у микро породичним предузећима (мање од 10 запослених). Значајан део на сиво.
– 200.000 – ради у малим породичним предузећима (од 10 до 50 запослених) ради око 200.000 људи. Значајан део на сиво.
– 400.000 – породична пољопривредна газдинства
– 500.000 – ради на црно - 300.000 – ради у средњим и великим приватним предузећима
- 700.000 – ради у ширем појму јавног сектора, од тога:
– 450.000 – ради у ужем јавном сектору
– 250.000 – јавним предузећима, друштвеним фирмама - 700.000 – званично незапослених
Далеко највећи послодавац у Србији су домаће породичне фирме. Породични бизнис је кичма сваке економије.
Фокус економске политике мора бити домаћа привреда, предузетници и породичне фирме и газдинства. Страни инвеститори, велике фирме и банке су добродошли, али се око њих не гради економска политика. Они имају ресурсе и снаћи ће се у сваком систему. Систем мора да буде окренут ка породичном бизнису.
Домаћу привреду гуше огромни намети на рад. Доприносе на терет послодавца треба смањити са 17.9% на 10%. Доприносе на терет запослених са 19.9% у два корака, прво на 10%, а затим на 0%. И увести прогресивно синтетичко опорезивање дохотка грађана са стопама од 0%, 20%, 30% и 40%. Овакав порески систем би довео до раста нето плата за преко 95% грађана, јер би држава смањила свој део колача. Са смањењем сиве економије и растом броја запослених, доприноси на терет запосленог би се смањили на 0%.
Пошто нема бесплатног ручка, колико би то коштало? Први корак пореске реформе би значио 700 милиона евра мање прихода за буџет. Други корак још толико. Са друге стране то такође значи да би било 700 милиона евра више новца у џеповима грађана.
Како би се надоместио овај губитак прихода? Држава годишње на субвенције баца преко милијарду и по евра. Ако издвојимо субвенције у пољопривреди, то је и даље преко милијарду евра годишње. Више недо довољно да укидањем субвенција које углавном иду на партијски јавашлук у јавном сектору, политички подобнима и страним инвеститорима платимо први корак смањења пореза и доприноса.
Желимо регулаторну реформу и гиљотину прописа. Администрација је сервис грађана и привредника. Ови први су је основали да би уштедели време; ови други стварају нову вредност која свима омогућава да живимо боље. Желимо смањење бирократије. Смањење процедура и броја докумената које су неопходне да бисте регистровали предузеће, платили порезе, пријавили радника, добили прикључке за воду или струју, породиље да добију породиљску надокнаду, или пријавили тек рођено дете. Свачије време је драгоцено. Грађани не постоје због бирократије, и не смеју да губе време сакупљајући документацију, уверења, дозволе, потврде, чекајући у редовима или чекајући на неки документ по неколико месеци. Администрација мора да комуницира међу собом и буде заснована на електронској управи. Ако сте један документ предали на једном месту, не треба да га предајете на још десет места.
Смањење јавне потрошње. На свим нивоима. Можемо трошити само оно што зарадимо. Неумерено и неодговорно задуживање мора да се прекине, јер ће те дугове враћати наша деца. Немамо право да их оптерећујемо каматама и кредитима у чијем дизању они нису учествовали. Желимо да укинемо дискрециону потрошњу министара. Грађани знају много боље како да потроше и распореде новац него држава и неименовани државни службеници. Не желимо да јавне приходе трошимо на партијско запошљавање, субвенције предузећима која не раде, инвеститоре који траже повластице. Резултати овакве политике су свуда око нас.
Сви монополи су лоши. Неки мање, неки више. И државни монополи су лоши. Приватни монополи су много гори од државних. Природни монополи треба да буду у државним рукама. Здрава и јака конкуренција је основ слободне тржишне економије. Без ње имамо експлоатацију целог друштва од стране малог броја људи.
Решење наших економских проблема нису ни индустријализација, ни субвенционисање, ни помоћ државе, ни страни инвеститори. Решење су грађани, иноватори и предузетници, њихове идеје и напори у једном уређеном, правно сигурном друштву. Када систем буде добар за наше грађане, страни инвеститори ће сами доћи. А која делатност и индустрија су будућност Србије, показаће нам сами привредници кад им створимо услове.
