Пљачка преко сателита

Пише Миле Исаков – бивши амбасадор Србије у Израелу

Пљачка државе од 20 милиона евра, која се види чак из сателита, невидљива на радару нашег правосуђа. Лично сам убеђен да су тај новац поделили Динкић, који је све преузео од Давинића и Борис Тадић који је дао логистичку подршку. Не могу да докажем да су узели тај новац, али имам доказе да су бар за толико оштетили државу, јер су и после судске пресуде од 37 милиона имали понуду за нагодбу у пола цене. То је довољан разлог за политичку и кривичну одговорност.

У прошлом броју сам навео неколико примера Динкићевих, у најмању руку, сумњивих послова, са новцима са Кипра, у банци “Национална штедионица” и Фонду за развој, а напоменуо сам и случај Сателит, о којем ћу овог пута опширније јер о томе највише знам. У тој афери коју је лично произвео, сасвим неоправдано се подцењује Динкићева штеточинска улога. Наиме, када се говори о томе, обично се мисли на штетан уговор који је потписао Давинић у присуству тадашњег председника СЦГ, Светозара Маровића, у којем је предвиђена скоро дупло већа цена за израелски сателит од реалне. Али тај уговор никад није реализован, па се може говорити само о њиховој намери да узму тај вишак од неких 20 милиона евра, а заборавља се да је целокупна уговорена сума на крају ипак исплаћена, после изгубљеног судског спора, по мојим сазнањима намерно, када више није било ни СЦГ, ни Давинића, ни Маровића. Узгред, моје је уверење да је у све био упућен и Мирољуб Лабус, јер просто је невероватно да би се Давинић усудио да то ради без свог двоструког шефа, и по партијској линији и по функцији потпредседника те владе СЦГ. Његов највећи проблем је очигледно био што није укључио и Млађана Динкића, који им је због тога запржио чорбу, а онда и преузео посао.

Целу ствар о закупу сателита, открио је Борис Тадић, приликом посете Израелу, као председник Србије, који је још као министар одбране и сам нешто радио на томе. Пошто је одмах уочио велику разлику у цени сателита, уместо да алармира истражне органе, Тадић је обавестио Динкића, знајући да ће овај полудети кад сазна да су га његови стални партнери изоставили из тако уносног посла. А и да је вешт у тим стварима, па ће обавити прљав посао и за њега. Тако је и било, због јавне афере, сателит се није више могао закупити, али могло се изгубити на суду, нешто што су иначе други забрљали и тако ипак створити могућност да се вишак од 20 милиона подели. Немам доказе да су тај новац узели, али имам доказе да је судски спор намерно изгубљен, чиме је нанета огромна штета држави.,

Када је подигао велику буку због уговора који је министар СЦГ Првослав Давинић, почетком 2005. године, потписао са израелском фирмом „ИмагеСат“, о куповини сателитских услуга за суму од 42 милиона евра, српски министар финасија Млађан Динкић је то прогласио пљачком века, а ангажовање сателита, беспотребном глупошћу. А кад је посмењивао Давинића и Лабуса, лично је покушао да настави тамо где су они стали, због чега тада није тражио истрагу и њихово гоњење, јер су му у страху од тога пренели садржај тајног договора са израелцима и “овлашћења”.

Међутим, у међувремену је дошло до промене директора у фирми “ИмагеСат”, па је Динкић започео преговоре са новим директором, који будући да није учествовао у првобитним диловима, очигледно, није желео да учествује у прању новца. Директор Шимон Ечхаус, му је крајем 2005, предложио да Србија плати услуге сателита 17 милиона евра, а за разлику до уговорене суме од 42 милиона, купи у Израелу нешто друго, било шта што јој је потребно, само да тај новац потроши у Израелу. Рачунао је да ће тако ипак завршити добар посао за своју фирму, а на посредовању са другим израелским компанијама, од којих би нешто било купљено, зарадити још који миллион више, тако да му власници ништа не могу замерити. Наравно, тако би избегао могућност, да он буде тај који би вишак новца пребацивао на неке тајне рачуне. У питању је, као што се види, велика сума, а он није хтео да после мора правда уплате неким оф шор компанијама 20 милиона евра, дакле дупло више него што кошта његова услуга. У Израелу је то веома опасна работа, ако те ухвате. Динкић је рекао да ће размислити и више му се није јављао. Претпостављам да је тада притиснуо Давинића, да му открије контакте са људима са којима је све договорено, а онда наставио да тајно преговара са истим, вероватно неким од власника. На основу сазнања која имам и развоја догађаја у које сам лично био укључен, као нови амбассадор Србије у Израелу, закључујем да је нови договор био да Србија дозволи да изгуби судски спор, како би ипак платила предвиђену суму, а вишак био пребачен на тајне рачуне, само не тамо где су Давинић и Маровић планирали, него тамо где он каже. Ако загусти, за кривце, увек може да прогласи оне који су тако штетан уговор склопили, што је и урадио. Да му савест није чиста, сведочи податак, да је, када је цео случај поново отворен, 2010, најпре лагао да никад није имао контакте са израелцима.

У међувремену, ствари су се за њега компликовале, превасходно због упорности новог директора израелске фирме, да по сваку цену избегне незаконите обавезе у чијем договарању није учествовао. Када је сазнао да је Србија поставила новог амбасадора у Тел Авиву, господин Ечхаус је одлучио да преко њега покуша да обнови преговоре о вансусдској нагодби, истичући отвореност за све могућности, како би посао ипак био закључен. Испричао ми је све о разговорима са Динкићем и нагласио да је спреман да са њиме или неким другим, настави разговоре и постигне договор, мимо суда, што сам ја уредно пренео редовним каналима. Пошто нико није одговарао на ту понуду, на његово инсистирање, поновио сам то неколико пута током 2006. и 2007, године, а та преписка постоји у архиву Министарству спољних послова. Када је завршено и последње рочиште у Лондону 2008, Ечхаус је поново дошао код мене, са све записницима из суда и тврдњом да ћемо сигурно изгубити спор, тако да ћемо морати да платимо одштету око 40 милиона, а да ништа од сателита не добијемо. Тврдећи да је њему више стало да направи посао, тада је понудио нагодбу да за 22 милиона, ипак добијемо сателитске услуге. На моје директно питање откуд толика разлика у цени и да ли се неко са наше стране уградио, одговорио је да он то не зна јер тада није био у фирми, али да по његовим сазнањима не може доћи до било какве провизије док паре не буду уплаћене. Одмах сам о свему обавестио власт у Србији, али овога пута обраћајући се директно председнику Тадићу и премијеру Цветковићу, обавештавајући их о целокупној хронологији случаја, са предлогом да неко хитно разговара са Ечхаусом и бар извиди све могућности, да се не би изгубило 40 милиона за ништа. Напоменуо сам и то да је износ од 22 милиона, тек прва понуда, која би се можда могла смањити, имајући на уму ранији предлог од 17 милиона. Уместо њиховог одговора, убрзо сам добио упозорење МСП, да се у то не мешам јер то није у мојој надлежности, него да је то проблем војске. Проверио сам то код управо пристиглог војног аташеа у нашој амбасади, али он ми је објаснио да је њему пред полазак речено да то није војна, него државна ствар и да он нема никаквих овлашћења у том случају.

Неколико недеља касније, коначно је дошло до пресуде којом се Србија обавезује да плати 37 милиона на име одштете, плус затезне камате. И о томе ме је обавестио директор Ечхаус, наглашавајући да његова понуда од 22 милиона и даље стоји, јер наводно више воли да новац заради, а не тако добије и при том изгуби озбиљног партнера, као што је једна држава. Тада сам, већ са озбиљним сумњама, упутио још једно писмо Тадићу и Цветковићу, у којем сам затражио истрагу о томе зашто годинама нико не реагује на понуде за нагодбу са израелске стране и не прихвата разговоре са фирмом “ИмагеСат”, зашто се амбасадору и војном аташеу забрањује да се тиме баве, са очигледно лажним изговором да је то посао оног другог, зашто је и како изгубљен судски спор. На крају, захтевао сам да бар сад, када они и даље нуде нагодбу у пола цене, то буде и прихваћено. Уместо одговора, десетак дана касније, добио сам наредбу МСП да се спакујем и вратим у земљу, годину дана пре рока. Нисам од тога желео одмах да правим случај, да не било протумачено као моја освета, него сам, као што је ред, затражио пријем код председника Тадића, како ме је примио и кад сам одлазио на ту дужност. Уз то Тадић ми је био дугогодишњи сарадник и пријатељ, па сам хтео најпре са њиме све да разјасним, желећи да верујем да неке ствари ипак није знао. Пошто ми се никад није јавио, све је било јасно и почео сам о томе јавно да говорим, али су моје изјаве уредно цензурисане, када се дође до имена. За НИН сам тада, 2010, дао и опширан интервју тим поводом, који никад није објављен, због чега ми се аутор Драган Јовановић, извињавао тврдећи да је био изложен великим притисцима. Био сам прихватио и Давинићеву молбу да сведочим на његовом суђењу, али ме суд није позвао, вероватно зато што су се он и Динкић нагодили, да се не уништавају међусобно.

Исход случаја, потпуна је непознаница. Наводно су Хомен и Борко Стефановић, преговорима испословали да платимо нешто мање него што је суд одредио, али никад нисмо сазнали како и колико. Сада већ мој пријатељ Ечхаус, толико смо се зближили у настојању да спречимо манипулације, отишао је из те фирме, тако да ни он не зна шта је на крају урађено. Међутим, ја сам уверен да је до смањења дуга дошло, ако је дошло, тако што су се они који су делили вишак, делимично одрекли дела “свог” колача, како би смирили јавност и још се претставили као спасиоци.

Текст оригинално објављен у новинама ТАБЛОИД, бр. 288, 4.7.2013.

Повезани текстови:

Aфера сателит “појела” 15 обданишта