Када су, у мом селу, послератни „револуционарни другови“ посекли свa вишедеценијска стабла дудова поред путева, образложили су то разлогом „па то су били капиталистички дудови“.
Слично томе, ДОС-овска власт, на челу са Г17+ који су тада водили ресор пољопривреде, одмах су кренули са уништавањем великих пољопривредних комбината, као „социјалистичких мастодоната“.
Једно за другим, некада узорни комбинати, који су били заокружене техничко- технолошке целине, по систему „од њиве до трпезе“, трајно су упропаштавани „буразерским приватизацијама“ и тајним диловима представника власти и власника сумњивог капитала. Све странке су се за ових 15-так година измењале на власти, али начин „рада“ свих је остао непромењен.
До скора, захваљујући све гласнијем гласу разума, струке и науке, и слике 100.000 отпуштених радника из приватизованих пољопривредних комбината и имања, два наша највећа комбината у држави, ПИК Бечеј и ПКБ, одолевали су таквој судбини. Предлагано је да се бар ова два „бисера“ нашег аграра сачувају као целине система (наравно уз промењену структуру власништва, докапитализацијом на берзи и професионализованим менаџментом), како због очувања семенске производње, интензивног сточарства, научне базе наших универзитета и, наравно, прехрамбене сигурности великих градова Новог Сада и Београда.
Ништа није помогло, притисци тајкуна и незајжљиви апетити ове СНС-СПС власти су пресудили. ПИК Бечеј је продат (у целини, за половину процењене вредности) а ускоро идентична судбина чека и ПКБ.
Од 2000-те год. па на овамо, преовлађујући став је да ништа од пољопривредне производње не треба да буде државно, јер држава никада није добар газда, као што је приватни власник (мада има и супротних примера у свету). Преовлађује и став да се приватизација мора извршити искључиво продајом капитала.
Ако прихватимо да је тако, какав би начин-поступак приватизације био најрационалнији са становишта пуњења државног буџета, опстанка и развоја свих сегмената привређивања у тако великом систему, као и интереса свих запослених у њему?
Циљ сваке одговорне власти требало би да буде, да се оствари што боља (већа) продајна цена и да се сачувају сви производни и други капацитети овакве респектабилне компаније, а самим ти и запослени у њима.
Да би се то постигло ПКБ се никако не треба продавати у тзв.”целини капитала” на једном тендеру. Из простог разлога што се ПКБ састоји од мноштва различитих производних јединица: ратарске, савремене повртарске производње, најинтензивнијег сточарства, прерађивачких капацитета, пољопривредне авијације, мноштва привредних и других некретнина …
Пракса досадашњих приватизованих пољопривредних комбината и имања показује да се нове “газде” највише интересују за обрадиво земљиште и некретнине.
Да је одговорне власти, као што је сада нема, од ПКБ би требало направити мноштво функционалних целина. Обрадиво земљиште изделити на парцеле од 10-20ha и као такво га понудити на продају свим нашим пољопривредницима. Фарме крава и свиња изделити и придодати им припадајуће обрадиво земљиште у околини, и онда их као такве јединице продавати. Исто тако и стакленике и пластенике, млинове, фабрике сточне хране … све продавати као посебне производне целине.
Некретнине, које немају функционалне везе са неким производним процесом, продати на тржишту некретнина и тако редом за све остало.
На овај начин би се омогућило учешће много већег броја заинтересованих, осигурало да купљене производне целине заиста и остану у функцији (и запослени у њима) и наравно постигла би се много већа цена за цео систем ПКБ!!!
Када би се овако урадило, домаћински и економски логично, омогућили би да се створи слој домаћих пољоприврдних газдинстава који би био озбиљан носилац производње и запослености великог броја људи.
Међутим, као и у случају продаје ПИК Бечеј и продаја ПКБ се, оваквом елиминацијом конкуренције, јасно “намешта” за познатог купца. О томе одлучује Влада Србије, јер је центар корупције у врху ове државе. Будући власник ће тај “трошак” брзо надоместити засебном продајом производних погона, некретнина, а посебно претварањем и продајом пољопривредног у грађевинско земљиште, на периферији Београда .
Будући купац урадиће управо оно што Влада, свесно, није хтела.
Свима нама којима је јасно колике су размере ове и свих других пљачки у земљи Србији, а које сада не можемо спречити, остаје једино нада да на следећим изборима коначно променимо ову штеточинску и ненародну власт и изаберемо људе којима се може веровати. Тек тада ће сви они који су ојадили ову државу и народ, стати пред “лице правде” и одговарати за своја недела.
Доста је било, мењајмо власт док још има наде за све нас, ово је година прекретнице – ово је “Последњи воз“.
Мр. Арсен Курјачки,
координатор покрета Доста је било – Саша Радуловић за Јужнобачки округ
Hitno je! Ništa neće ostati.
A kako bi bilo da država sjaši PKBu, a i drugim privrednicima za jedno 1/3 ili još bolje 1/2 nameta, pa još malo uloži u mehanizaciju (ako može u avione Air Serbia što ne bi u u mehanizaciju) i pošalje u menadžment ne partijske bojovike nego profesionalce, šta mislite kakav bi rezultat bio? Beograd je za 80% podigao poreze. Đilas je bez toga ulagao u PKB.
Gde ulaže Mali, malecki velike pare koje otima građanima Beograda? U Bugarsku? Kajmanska ostrva? kod Arapa, Rusa?
Nisam do detalja proučio program pokreta, posebno ne detalje oko toga da li država treba da ostane u nekim oblastima proizvodnje, ali mi se čini da je PKB jedan primer gde bi država trebalo da ostane vlasnik ovog poljoprivrednog giganta. Za to postoji više razloga.
Prvo, PKB je vlasnik zemljišta koje okružuje Beograd i u slučaju potrebe da se poljioprivredno zemljište zbog širenja grada pretvori u građevinsko mnogo je lakša procedura ako je zemljište u državnom vlasništvu. U suprotnom, može se dogoditi da za neku godinu otkupljujemo obradivo zemljište da bismo ga pretvorili u građevinsko po astronomskim cenama.
Drugo, PKB okružuje Beograd i ima milionsko tržište na dohvat ruke. Zašto bismo tako lak profit prepustili nekom “strancu”.
Treće, ko garantuje da će u budućnosti privatizovani PKB hraniti Beograd. Novi vlasnik se može preorijentisati na drugačiju proizvodnju. Na primer, može potpuno da napusti stočarsku proizvodnjiu, a u ratarstvu da pređe na neko industrijsko bilje za neprehrambene vidiove prerade.
Šta treba sa PKB-om uraditi? Treba ga zadržati u državnoj svojini i uvesti jasno definisana pravila zapošljavannja i poslovanja sa sistemom nagrađivanja u kojem bi svi zaposleni imali ideo u profitu. Druga je mogućnost da se pretvori u akcionarsko društvo i naši građani postanu njegovi suvlasnici. I u jednom i u drugom rešenju, ili nekom između, PKB treba pretvoriti u nastavno-naučnu bazu za Poljoiprivredni i Veterinarski fakultet Beogradskog univerziteta (ideja nije moja, čuo sam je od Dr Miladina Ševarlića, agroekonomiste, profesora Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu). Ako sre proceni da ni jedni ni drugo rešenje nije dobro, PKB bi se mogao podeliti na nekoliko funkcionaklnih celina i iznajmljivati na određen broj godina (ili ustupati koncesijom na određeno vreme sa dozvolom da se izgrađuju i novi objekti) uz uslov kojom granom proizvodnje treba da se bavi pravni subjekt koji je određenu celinu zakupio. Državno zemljište koje je deo nekog funkcionalnog sistema (kao što je PKB) nikako ne treba prodavati! Zemljište je veliko blago, a hrana strateški proizvod. Zato moramo dugoročno da razmišljamo.
TO JE SAMO JEDAN OD BEZBROJ PRIMERA NA KOJIMA SE ISKAZUJE NESPOSOBNOST VUČIĆA I NJEGOVE EKIPE, NA SVIM NIVOIMA, DA VODE EKONOMSKU POLITIKU. KAKO SAŠA KAŽE ONI I NEMAJU EKONOMSKU POLITIKU. VUČIĆ JE OPTEREĆEN “DOMAĆIM TAJKUNIMA” PA SVE DAJE “STRANIM INVESTITORIME”. ON NE SHVATA DA SU “DOMAĆI TAJKUNI” STVARANI U ODREĐENOM PERIODU, TO JE BILO VREME PRIVATIZACIJE. SRBIJA SE OPREDELILA ZA KAPITALIZAM. ČESTO SE GOVORI O “TRULOM KAPITALIZMU”, A KOD NAS VUČIĆEVA EKIPA VODI GLUPI KAPITALIZAM, U KOME NARODNO BOGATSTVO TRETIRA KAO DRŽAVNO I SA NJIM RADI ŠTA HOĆE, PA TAKO POŠTO SE KOBAJAGI BORI PROTIV “DOMAĆIH TAJKUNA” ON NARODNO BOGATSTVO DAJE BUDZAŠTO “STRANIM INVESTITORIMA”. NE BIZ SE ZA ZAČUDIO AKO JEDNOG DANA SAZNAMO DA SU U TI INVESTITORI VUČIĆEVI TAJKUNI.
KO IOLE ZNA ŠTA JE KAPITALIZAM ZNA ZA NJEGOVU SUŠTINU – OBRT KAPITALA. TO MORA DA RADI I “DOMAĆ TAJKUN” I “STRANI INVESTITOR”, TOJEST “VUČIĆEV TAJKUN”. U TOME JE I RAZLIKA IZMEĐU ĐILASA I MALOG GRADONAČELNIKA. ĐILAS JE STVARAO PARE KORIŠĆENJEM NARODNOG BOGATSTVA KOJE JE ZATIM KORISTIO ZA SOCIJALNA DAVANJA I REŠAVANJE INFRASTRUKTURNIH I DRUGIH PROBLEMA GRADA. ZA TO IMA PUNO PRIMERA, A BAŠ JE PKB JEDAN OD NAJVAŽNIJIH.
Koja je razlika između domaćeg tajkuna i stranca? Domaćeg tajkuna možete da uhapsite i da mu sudite ako je radio nezakonito, a strancu možete da “pljunete pod prozor”. (prepričana rečenica jednog našeg uglednog ekonomiste, kritičara dosadašnje ekonomske politike)
Da,sada se Vucic razakao i radi,maze narodu oci,imam osecaj da ce do zbora sve unistiti,prosto ne znam kako ga spreciti,ako narod ne shvati sustinu njegove vlasti.
Ne treba zemlju PKB-a deliti na 10-20 ha, pa prodavati.Ko bi ga tako kupio?Samo neko iz neposredne blizine? To nije dobro.
Treba ga očuvati kao celinu i pokazati da kao takav može biti motor razvoja malih paora.Privatizacijom i rasparčavanjem celina,mnogi agronomi su ostali bez posla ili rade kod novih “gazda” uz veliko šikaniranje i za male plate.Ikmajte to u vidu.”Novin gazdama” ne treba struka! Na žalost. Ima i izuzetaka,ali ih je malo .