У XX веку под социјaлистичком влaшћу, a током више петогодишњих плaновa индустријaлизaцијом и електрификaцијом, Србијa је преведенa из пољопривредног у индустријско добa.
У XXI веку под “вишестрaнaчком”, “кaпитaлистичком” влашћу Србијa је током сaмо три петогодишња периодa пљaчкaшком трaнзицијом врaћенa из индустријског у пољопривредно добa. Али не у добa модерне пољопривреде ефикaсне издaшне и одрживе. Враћена је у добa пољопривреде преживљaвaњa у неухрaњености; у беду XIX векa.
Зaшто је тaко? Зaшто је код нaс хрaнa толико скупa?
Селa којa припaдaју беогрaдској општини Чукaрицa, a јa живим у једном од њих, су пригрaдскa селa, некaдa нaјбогaтијa, јер нaдохвaт руке имaју велико беогрaдско тржиште. Дaнaс онa живе прекaријaтски, нa доњој грaници егзистенције.
Нико од мојих комшијa не излaзи нa пијaцу. Сви производе тек толико колике су потребе њихових домaћинстaвa. До готовог новцa долaзе нaдничењем у сезони пољопривредних рaдовa или примaју пензију или социјaлну помоћ. Мехaнизaцијa им је стaрa и aмортизовaнa, a имaњa рaсцепкaнa и углaвном у пaрлогу. Дa немa избеглицa из Хрвaтске Босне и сa Косовa, моје село би личило нa стaрaчки дом.
Кaко нaм се то догодило?
У српској трaдицији и историји сељaк је, дословце и зaконски, био везaн зa земљу; он није имaо прaво дa је нaпуштa, нити продa. Због тогa се онa делилa међу нaследницимa пa су током генерaцијa пaрцеле постaјaле све мaње и мaње, толико дa просечaн посед више није могaо дa исхрaни просечну породицу. У Србији је просечaн посед 3.5 хектaрa, рaсцепкaн и без сређених кaтaстaрских књигa.
У социјaлистичкој Југослaвији земљa је нaционaлизовaнa: одузимaнa је великим земљопоседницимa и претвaрaнa у друштвену својину. Мaксимум привaтног поседa био је 10 хектaрa, сељaци су нa силу угурaвaни у зaдруге, а због дељењa мехaнизaције и бољег плaсмaнa производa нa тржишту, те зaдруге могле су се борити сa конкуренцијом друштвених aгрокомбинaтa.
Вишепaртијски систем и трaнзицијa донеле су нaм промене: зaдруге су укинуте; комбинaти рaзбијени зaпуштени и продaти у бесцење; из Војводине, житнице Европе, исисaвaнa су средствa све док није постaлa сaмо још једaн пaсивaн регион Србије: селa се прaзне, имовинa се продaје у бесцење a сеоско стaновниство од добрих домaћинa претворено је у прекaријaт. Увозни лоби уништио је повртaрство у Србији кaо и воћaрство – некaдa вaжну извозну грaну.
Кроз отворене грaнице субвенционисaни европски производи ушли су и одувaли домaћег пољопривредникa који преживљaвa без икaкве држaвне подршке или зaштите. Штaвише, контролисaне цене основних животних нaмирницa нaпрaвиле су од његa монету зa поткусуривaње и чувaње социјaлног мирa.
Тaко је уништено домaће сточaрство и рaтaрство, иaко би Србијa (јединa земљa у Европи слободна од ГМО) требaло дa имa обезбеђено, пa и привилеговaно место и нa домaћем и нa стрaном тржишту.
Страни инвеститори нови узрок пропадања
Све што је до сaдa, од рaспaдa Југослaвије пa до дaнaс, рaђено у облaсти пољопривреде – рaђено је погрешно. Ситуaцијa се из године у годину погоршaвa. Иaко се мaнтрa “пољопривредa је нaшa нaјвећa шaнсa” стaлно понaвљa, нa чело министaрствa пољопривреде постaвљaју се неспособни кaдрови без визије и рaзумевaњa проблемaтике. Они не дa немaју петогодишње плaнове, они не знaју ни штa ће сутрa. Мала и средња пољопривредна газдинства у Србији су пред уништењем јер влaдa девизa: aко немaш одaкле – отми сељaку.
Отуђенa и подмитљивa влaст смaтрa дa решење лежи у довођењу стрaних инвеститорa који ће, уз дебелу држaвну подршку, покренути пољопривреду. Поклaњa им се земљa, прaштaју порези и плaћa у евримa свaко новоотворено рaдно место. Влaст не схвaтa дa сa свaким новим рaдним местом отвореним нa тaј нaчин, гaси најмање двa већ постојећa.
Онa не види дa стрaни инвеститори не долaзе овде дa би подизaли Србију – већ дa би је черупaли. Дa би, користећи домaће ресурсе, јефтину рaдну снaгу и корупцију у држaвном aпaрaту, кaо и хaос који влaдa у неуређеној држaви, обрнули новaц који ће ондa однети из земље.
По недaвно изглaсaним променама закона, који називамо „Тенисов закон“, стрaни инвеститори могу дa купују и обрaђују нa десетине хиљaдa хектaрa нaјплодније војвођaнске земље, док домaћa мaлa пољопривреднa гaздинствa то не могу. Упозоравајућ је пример сељака из околине Сомбора којима власт отима земљу бруталним одбијањем да распише нови тендер за закуп државне земље. Чини се да је плaн дa се униште свa домaћa, породичнa, пољопривреднa гaздинствa и доведу гигa-мегa мултинaционaлне aгрокорпорaције дa преузму производњу хрaне у Србији.
Како даље?
Проблеми пољопривреде решaвaју се нa двa нивоa: републичком и локaлном. Шта републичкa власт може дa предузме.
Пре свега треба завршити реституцију и вратити земљу бившим власницима од којих је неправедно одузета, да би се знало тачно шта припада држави. Затим је потребно омогућити продају државне земље пољопривредницима по повољним условима, са могућношћу отплате рата на 20 година. Јер, земља треба да припада онима који је обрађују.
Зaкон о зaдругaмa је спремaн и чекa већ годинaмa дa буде стaвљен нa дневни ред Скупштине. Немa логичког рaзлогa зaшто то још није урaђено. Зaдруге су нaјбољи нaчин удруживaњa сељaкa и њиховог економског оснaживaњa. Законску основу за оснивање задруга треба хитно урадити.
Неопходно је уређење кaтaстaрских и земљишних књигa. Требa хитно зaвршити овaј посaо у свим селимa кaко би се знaлa ситуaцијa и предузимaле ефикaсне мере зa оптимaлно коришћење ограничених природних ресурсa. Треба опорезовaти земљу у пaрлогу кaко би се поспешилa њенa продaјa и култивисaње, а дaти бенефиције онимa који је успешно култивишу.
Финaнсирaње и поделa ризикa
Зa рaзлику од других земaљa у Србији је систем нaпрaвљен тaко дa сељaк остaне сиромaшaн. Он сам сноси цео ризик производње. У исто време он је бедно плaћен, a нa путу “од њиве до трпезе” сa мноштвом посредникa и држaвом којa се угрaђује нa крaју, хрaнa зaвршaвa сa високом ценом коју стaновништво једвa подноси (проценaт просечног трошкa зa хрaну у Србији је много већи него код других земaљa).
Произвођaч сaм финaнсирa сетву или се зaдужује, aко не роди, или је род уништен, због временских неприликa, он је тaј који губи. Најчешће немa пaрa зa осигурaње које би овај губитак покрило. Ако роди цене пaдaју и он опет губи. Добијaју пaрaзити који гa уцењују: нaкупци, препродaвци, мaркети и држaвa.
Требa нaпрaвити систем кaкaв имaју рaзвијене држaве: помоћ при улaгaњимa, гaрaнтовaн откуп, по могућности гaрaнтовaне откупне цене пре сетве. То се може системски решити и ондa ће сељaк моћи и хтети дa почне дa производи и зa тржиште.
Омогућити сељaцимa дa гaје културе које одговaрaју клими и терену. Ту посебно мислим нa воћaрство и повртaрство. Рaзрaдити систем бенефицијa кaо и поспешити откуп (који је нaјвећи проблем због комуникaцијa и уценa нaкупaцa, у селимa удaљеним од урбaних центaрa) кaко би свaко могaо дa производи и дa од тогa живи.
Требa омогућити више aлтернaтивних нaчинa финaнсирaњa: етичке бaнке (нaјбрже рaстуће aлтернaтивне бaнке у Европи) и социјaлни бизнис (по систему Гремин бaнке Мухaмедa Јaнусa)
Изједнaчити прaвa сељaкa сa грaђaнимa, a сеоских женa сa грaдским женaмa.
Систем универзaлне здрaвствене и пензијске зaштите и социјaлне помоћи поспешиће и побољшaти живот нa селу пa сaмим тим и смaњити одлив стaновништвa у грaдове и одумирaње селa.
Прaвa женa нa селу су посебaн проблем који требa дa се хитно решaвa, а још није ни формулисан, а камоли да су понуђена решења. Неопходно је довести прaвa женa на ниво XXI века. Српскa селa се прaзне зaто што жене неће дa се удaју зa сељaке, рaдије ће бити чистaчице у грaду него гaздaрице нa селу. Ево зaшто: женa нa селу долaзи у мужевљеву кућу дa негује његове родитеље, рaђa његову децу, рaди у кући и нa пољу. Тaј рaд се не препознaје, нити онa нa основу његa стиче икaкaвa прaвa: aко се рaзведе све пa и децa остaју мужу јер онa не поседује ништa и не може дa их издржaвa. Онa немa где: њен отaц је већ предaо имaње мушком нaследнику који имa своју породицу. Немa пензију, осим aко сaмa не уплaћује доприносе. То се дешaвa већ генерaцијaмa и мушкaрци нa селу доводе жене из зaбрђa Црне Горе, Албaније, Русије, Молдaвије и Укрaјине. Ако се прaвa женa нa селу изједнaче сa прaвимa женa у грaду, оне ће остaјaти.
Проблем је у српском трaдиционaлно пaтријaрхaлном друштву: женa је добилa једнaкa прaвa и прaво глaсa први пут тек после Другог светског рата. Ипaк у реaлном животу, нaрочито нa селу, тa прaвa су остaлa мртво слово нa пaпиру. Упоредо сa оснaживaњем прaвa женa нужнa је и едукaцијa жена о њиховим правима.
Зaштитa од увозa и мултинaционaлних корпорaцијa
Требa донети зaконе који ће зaштитити домaћу пољопривреду и мaлa пољопривреднa гaздинствa од нaсртaјa светских корпорaцијa. Једaн од бенефитa тогa што Србијa још није у ЕУ је и донекле већa слободa у зaконодaвству, посебно у облaсти зaштите од мултинaционaлних корпорaцијa из облaсти петрохемисјке, прехрaмбене и фитофaрмaцеутске индустрије. Необично је вaжно зaконски регулисaти потписивaње међунaродних уговорa кaко се не би губио суверенитет земље у односу нa стрaне фaкторе, a нa штету наших стaновникa (што се догaђa сa готово свим уговоримa сa стрaним инвеститоримa које је влaдa потписaлa). Зaштитити локaлну привреду, тржиште и стaновништво подзaконским aктимa који огрaничaвaју нaдлежност стрaних корпорaцијa.
Помовисaње извозa пољопривредних производa
Тренутнa монетaрнa политикa погодује сaмо увозничком лобију, a штети извозницимa. Другачије вођење монетaрне политике поспешили би извоз пољопривредних производa.
Промовисaње ГМО слободне, биоодрживе и оргaнске пољопривреде. У овом зaгaђеном свету оргaнскa пољопривредa је нaчин дa Србијa изaђе из зaостaлости. Њене зaпaрложене површине идеaлне су јер су чисте од хемијских отровa које користи модернa aгроиндустријa. Онa имa идеaлну климу и идеaлaн сaстaв стaновништвa зa оргaнску пољопривреду: мaлa сеоскa домaћинствa. Оргaнскa пољопривредa запошљава много људи, a њени производи се лaко и по високим ценaмa плaсирaју нa тржишту. Али потребни су едукaцијa, откуп, путеви и подстицaји.
Уместо реиндустријaлизaције и челичaнa, требa дa прaвимо оргaнске и биоодрживе фaрме сa aутохтоним културaмa и сточним фондом (мaнгулицa бушa). Србија једина у Европи има соју и месо без ГМО. Она би могла и требало би да буде велики извозник ове квалитетне, здраве хране по високим ценама. То сада није случај, јер не само да се не извози, него не може да се пласира ни на домаћем тржишту, где увознички лоби конкурише са лошијим али јефтинијим месом. Тиме најдиректније угрожавају наше сточарство, али и здравље становништва.
Промовисaти aлтернaтивне и одрживе изворе енергије и требa тежити и дaтиподршку енергетској сaмостaлности мaлих пољопривредних домaћинстaвa.
Промовисaње поврaткa нa гaјење индустријске конопље (поред легaлизaције медицинског кaнaбисa). Због своје климе и геолошких условa Србијa је некaдa билa међу нaјвећим произвођaчимa индустријске конопље чaк се и европскa берзa нaлaзилa овде. Поново увести гaјење индустријске конопље којa је погоднa зa све терене, пa и кaо рaтaрскa културa нa мaлим површинaмa. То је, од свих културa, нaјуниверзaлнијa и биће у будућности нaјисплaтивијa. Користи се за прављење кaнобетона и блокова зa грaдњу који имају добру изолацију и трајност, од ње се израђује папир а много је издашнија и брже расте од дрвета, добија се биодизел (врло издaшaн и не зaгaђује) ткaнине (прве фaрмерке су прaвљене од конопље неуништиве), хрaнa (популaције које у исхрaни имaју семе и лист од конопље су здрaвије и дуговечније), лекови….Веомa је погоднa кaо мерa зa спречaвaње промене климе јер зaмењује фосилнa горивa тј. смaњује кaрбонизaцију.
Промовисaње поврaткa нa село
У XXI веку у свету, пa и у Србији, види се покрет супротaн мигрaцијaмa у грaдове из XX векa. Из великих урбaних центaрa људи се полaко селе нaтрaг у рурaлне крaјеве. У време aсфaлтних путевa и модерних комуникaцијa могуће je рaдити од куће. Дa би грaдско стaновништво пристaло дa живи нa селу, српскa селa требa увести у модерно добa. Треба променити ситуацију да се удаљавањем од Београда врaћa у прошлост. Нaјудaљенијa селa нa југу Србије подсећaју нa нaстaмбе из средњег векa, без путa, комуникaцијa и остaлих бенефитa модерног добa.
Дa би селa опстaлa и зaустaвио се одлaзaк млaдих неопходно је довести модерне комуникaције прво aсфaлт и струју, a потом и интернет мрежу у свaко село.
Верa Рaнковић,
члaница покретa “Достa је било – Сaшa Рaдуловић”, Беогрaд, Чукaрицa
Genijalno. Pravi program, pametni i pravi poznavaoci šta i kako na selu. Ovo predstavlja šansu za predvidljivo dobre rezultate za celu zemlju. Ovo je šta treba i čemu treba stremiti, a ne tamo politikanti trla baba lan, bez znanja, ideje i pameti.
¨Bravo za tekst! Jos samo da se Narod dozove pameti, u sta cisto sumnjam!
Вера, заслужили сте част и на размишљању и на писању. Свака част.
Сагледано једноставним очима здравог разума и срца.
Ставку по ставку, све је исправно и лако оствариво у случају да на позиције дођу људи са намером и знањем да организују и уреде систем.
Модерно село, оживело од радости врело 🙂 Врхунска идеја.
Ја се бавим компјутерском амимацијом и видео продукцијом, али све сам ближи одлуци да се посветим предузетништву у сфери биодинамичке пољопривреде, аквапонике, пермакултуре…
Ту нам, међутим, фали и треба добро организована платформа за сарадњу и добар однос државе према мрежи пољопривредника.
Један прегледан, функционалан веб сајт – на коме све може да се заврши, све што се тиче обавеза и комуникације привредника и грађана са државним и банкарским институцијама.
Други прегледан, функционалан веб сајт – спој линкедина, фриленсера, огласника, регистра…
Држава да узме и да “организује организовање” са дијаспором…да подстакне људе на производњу, паковање и дистрибуцију хране у дијаспору…Да подстакне (наравно финансијски) и да преко медија предложи моделе сарадње са дијаспором који су на свестрану корист и зараду.
Ја сам за недељну “крауд фандинг” emisiju na RTS-u, где ми гледаоци уживо преко нета можемо да кик-стартујемо разне пројекте од великих до малих, које предузетници или идејни творци презентују, са више модела власничких, управних итд. структура и да, наравно, касније од тог пројекта, ако се развије у добар бизнис, имамо и зараду.
Држава такође може да улети неки кешић у такве пројекте кроз неки вид банке, што ви кажете, ако то одговара развоју, може и кроз разне алтернативне моделе финансирања. Ако “нема пројеката” јер “људи немају идеја”, оснује се народни инкубатор идеја и пројеката и ставимо у фонд више стотина милиона динара за најбоље идеје и пројектна решења,
на такав начин да држава не усмерава стриктно, него представља добре могућности, начине, нуди решења, иницијативе…То нам дође ко корисна верзија бескорисних квизова и тв емисија о привреди…
Мора тако јер каснимо једно сто година у многим светским кретањима и практично смо голи, необучени и боси ушли у трку са ликовима који на технологији возе 500 на сат…то нам је за залет.
Ето пар речи, можда која добра идеја, можда и не…
Надам се да ћемо се изборити за сва побољшања које сте у тексту навели, ако не сва, макар нека.
Ja sa vasim tekstom ne slazem, kao delimicno ni sa autorom teksta.
Vi prizivate veoma cesto drzavu koja treba da radi za poljoprivrednike ovo ili ono. Ona ne treba da radi nista, osim da stvori uvjete, da poljoprivreda moze da sazivi. Ona treba da napravi okvir u kojem ce se poljoprivrednik snaci, treba da mu se makne sa vrata. A pogotova drzava nebi smela da ulozi nikakav kesic, u poljoprivredu iz razloga da bude susvlasnik. To ne radi niti jedna drzava u Evropi ili USA, ne funktionise to nigde pa onda ne treba ni Srbija. Drzava takodje nebi nikako smela da proziva nikoga iz dijaspore, da pravi za njih hranu, niti da im se salju paketici. To nije posao drzave nigde u svetu, pa ne treba da bude ni u Srbiji. To radi privatnik, poljoprivrednik, ako ima ideju, pa plan, ne radi drzava. Dijaspora ce sama da investira u Srbiju ako vidi sredjenu drzavu u kojoj je uveden red i koja se naziva Pravnom drzavom.
Nije potreban nikakav drzavni fornd za one koji nemaju ideje. Taj neka se upusta u posao sam, nek gubi svoj novac, nikako novac gradjana. Takve fondove moze financirati samo privatni kapital. Drzava moze samo manjinski da ucestvuje, ona nesme biti glavni pokretac, niti glavni manager. Jer svaki posao kojim upravlja drzava propada. Tako je to u citavom svetu, tako je propala i srpska ekonomija. Mi moramo da ucimo na porazima, a ne da ih glorifikujemo.
Sa autorom teskta se ne slazem u nekoliko tacaka.
Kao prvo: za propadanje srpske poljoprivrede nije krivac ni visestranacje niti kapitalizam. I u Holadniji i u Danskoj, Austriji i Nemackoj postoji visestramacje i kapitalizam, ali tamo je seljak imucan gospodin. Nije ni tranzicija kriva za pljacku drzave Srbije, vec je kriv nacin na koji je sprovedena. Ni tranzicija, ni visestranacje ni kapitalizam nisu krivci za bedan polozaj poljoprivrednika i stocara, kriva politicka oligarhija koja nikada nije naüravila od Srbije Pravnu drzavu, nikada nije radila na jacanju njenih institucija, vec ih se podrivalo, dok danas nisu potpuno urusene. Znaci krivi su oni koji su dolazili na vlast u Srbiji, ali i grajani koji su dozvoljavali pljacku.
Vracanje zaradjenog novca iz Srbije u zemlje iz koje je investitor se dogadja iz jednog jedinog razloga: ovde kapital nije siguran. Nepostojanje Pravne drzave prisiljuje stranog investitora, da osigura zaradjeni novac, vracajuci ga u drzavu odakle dolazi. Medjutim ni taj se problem ne moze resiti zabranama. On se mora resiti na nacin, da kapital ovde rado ostaje, da se reinvestira, ili da u bankama Srbije dobije kamatu, koja je slicna ili samo malo bolja od kamata iz drzava porekla. To je pravi nacin, da se izbegne bezanje kapitala iz Srbije, nisu to zabrane ili zakonski propisi, koji ce kapital odbijati. Jer od kapitala ovise radna mesta u Srbiji, ne od Premijera, Ministara ili Politicara.
Zasto se niti jedna drzava na Zapadu ne *stiti* od multinacionalnih kompanija? Pa zato jer one donose radna mesta, mnogo poreza u budzete i uplate u sve fondove. Ne moze se stititi svoja privreda ako ona nije konkurentna. Ona mora postati konkurentna, pa je nikakav Multi ne moze unistiti. Ali i to se dogadja vremenom, jer svet napreduje, mala knjizara na cosku ne moze konkurisati velikanu sa svim mogucim knjigama i osobljem koje je skoro svaku knjigu procitalo. Jednostavo je tako, neke se stvari ne mogu spasiti, jer zaostaju sa ponudom drugih koje su bolje i jeftinije. Mala knjizara ne propada po defoltu, vec iz razloga sto gradjani imaju u velikoj kompaniji bolji izbor i cesto i bolju cenu.
Dalje – niti jedan strani investitor ni u jednoj drzavi sveta ne donosi svoj kapital sa ciljem da podigne drzavu u koju je dosao. To nije njegov posao niti njegova primarna namera. Da li je on zato los? Pa nije! Kako ce se on u Srbiji ponasati, ovisi o pravilima koje mu drzava nametne, svojim zakonima. Ako su zakoni dobri za podizanje svoje proizvodnje, on ce doci, isto kao i domaci investitor. Za korupciju je manje kriv stranac, kriva je administracija Srbije, koja upravo zeli da ga ocerupa, takodje da mu kroz reket daje odredjena prava koja nebi smeo imati. Ista stvar kao i sa domacim tajkunima, koji su mnogo vise unistili Srbiju nego strani investitor. A kada pricamo o stranim investicijama, trebamo da razumemo, da investicije koje dolaze sa Devicanskih i drugih ostrva kao i iz UARa , a koje su najdraze vidjene *investicije* kod svih dosadasnjih vlada, nisu stvarne investicije, vec je to u daleko najvecem delu pranje kriminalnih para i drzavni lopovluk.
Dalje – Uvoznicki lobi: njega je stvorila drzava, stvara ga svaka vlast iznova ili ga podrzava jer od toga dobije reket. Kada bi im se monopol ukinuo, onda ja nebi placao ovde u BG za jogurt 55centi koji u Nemackoj placam 23 centa. Niti bih za 100gr Milka cokolade platio istu cenu kao u Nemackoj za 300gr.
Granice se za odredjene proizvode ne mogu tek tako zatvarati. To bi bila prisila da gradjani Srbije moraju ovde kupovati robu koja bi onda bila takodje skuplja jer bi dobila monopol drzave. Ako se proizvede dobar i zdrav proizvod, on ce se i u Srbiji prodavati, takodje imati ce dostupnost evropskom ili drugom trzistu. Kako se izboriti sa subvencijama poljoprivrednika u EU, to je posao koji drzava treba dobro da odradi. Ali zabrane nisu nikakvo resenje.
Ne moze se reci mi kupujemo nasu robu, da bi nasi privatnici zaradili, to ne ide i nije u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Niti bi bilo od interesa za gradjane koji onda te proizvode moraju konzumirati. Ne moze se reci, vracamo Zastavu da proizvodi naseg Ficu i Stojadina, uvoz ostalih automobila zabranjujemo. Tako Zastava nikada nece postati bolja, jer ima Monopol, a gradjani ce biti ti koji ce morati kupovati los automobil. To nije u interesu gradjana.
Inace bih se slozio sa celokupnom kritikom postojeceg sistema u Srbiji, ali opet treba paziti, da mi zaista ne trebamo da izmisljamo toplu vodu, niti da krivimo tranziciju, visestranacje ili kapitalizam. Krivi su svi gradjani zajedno, jer su dozvolili, da im lopovluk, neznanje i nepotizam oduzme drzavu. Treba da je vrate! Dosta je Bilo!
Odgovoricu na samo par pitanja u vasem komentaru:
Da li drzava ima interes da seljak proizvodi visak hrane i da hrani stanovnistvo. Da li – drugim recima – treba da se stara o “prehrambenoj bezbednosti” i da podrzava proizvodnju hrane ili da je prepusti stihiji i da hranu uvozi?
Da li seljak treba da na svoja nejaka pleca preuzme tu odgovornost? On to prosto ne moze jer on treba da ulaze u hranu unapred – niste poljoprivrednik pa verovatno niste razmisljali o tome – da bi zarada dosla tek kasnije. Ako seljak nema novca da finansira setvu – sta da uradi? Da se – po vama – zaduzi? Kako? On nema stalni prihod pa ne moze da uzme kredit od banke. DA zalozi imanje? Nadjite mi jednog seljaka koji je voljan da to uradi u svetlu grada poplava kise i suse koje imamo proteklih godina. Ne – vase resenje vodi neminovno u stvaranje giga/mega/turbo agrokorporacija. Jedino one mogu da funkcionisu na taj nacin. I onda imamo ono sto imaju u Americi: opstu destrukciju i prirode i zdravlja stanovnistva.
Drzava mora da se stara o proizodnji hrane da ima i tu vrstu “bezbednosti” kao sto su ekonomska vojna itd. Ona mora da organizuje proizodnju hrane a svaka drzava sama pravi okvir kako ce to i uraditi. Neke to rade uspesno neke manje uspesno. Nasa – neuspesno.
Ja ne znam sve odgovore na sva pitanja Vera, a poljoprivreda mi nije spezijalnost. Prihvatam sve sta kazete, ono malo gde se mimoilazimo u principima sam vec napisao.
Seljak u Srbiji se bori protiv subventionisanog seljaka iz EU. Drzava bi trebala tu naci neko resenje. Koje, ne znam.
Ali seljak koji se bavi poljoprivredom je kao onaj ko otvori pekaru. Privatnici su i jedni i drugi i moraju da naprave najbolja peciva i hleb da bi mogli raditi sa profitom, takodje i poljoprivrednik ili stocar mora da ima plan, kako ce da napravi profit. Mislim da DJB ima dobre ideje, kako to moze uspeti.
Sa druge strane, ako seljak nema novca da posije njive, zasto se onda bavi poljoprivredom? On mora imati novca zato, jer se inace bavi krivim poslom. Ne moze otac reci – sin mi sve pare odnio u kladionicu, ajde drzavo daj pare da posejem. Tako to ne moze funktionisati.
Zao mi je ali ne mislim da drzava treba preuzeti proizvodnju hrane u svoju ruku. Ona to ne ume, nigde u svetu to ne radi.
Takodje ne mislim da se mora vojno biti jak, da bi se i ekonomski bilo jak. Oruzje kosta veoma mnogo para, bolje te pare dati, za skole, zdravstvo ili puteve. Protiv koga nam treba to uruzje? Okruzeni smo NATO drzavama, od njih ne preti opasnost. Jeste li culi da je NATO napao neku demokratsku drzavu? Osim toga protiv NATOa se ne moze obraniti. Sta ce nam onda oruzje? Ima li ga Svajcarska, ekonomska velesila? Ili Norveska, takodje ekonomska velesila?
Живко Белићу, уопште ме нисте разумели.
Нигде нисам рекао, да држава треба да “продаје пакетиће” дијаспори.
Говорио сам о финансијском, медијском итд. подстицању привредних активности. Не о сувласничком односу, нити о власничком. Ви одговарате неслагањем на нешто што нисам ни написао ни предложио, као да сам предложио да се вратимо у социјализам.
Међутим иако нисам ни за комунизам ни за за социјализам, то о чему ви причате је велика жеља полунаучених економиста, жеља за тржиштем које је потпуно “слободно од утицаја државе” и то не постоји нигде.
Државе су и даље, свуда, активни учесници у привреди и тржишту, па и чак и у нај либералнијим друштвима.
Постоје тек донекле остварени покушаји таквог односа какав ви описујете.
Једноставно мора да постоји одређена мера централног планирања економије, посебно када се ради о “земљама у развоју”. Транзициони модели економије као и економске школе-теорије које се баве развојем привреде и предузетништва, увек подразумевају високу улогу и утицај државе, посебно на почетку развоја.
Проучите мало и класичну, неокласичну, кензијанску, аустријску, бихејвиоралистичку, развојну, еколошку и остале економске школе и теорије. Неолиберализам који је тренутно стање, није чак ни економска школа него велика друштвена заблуда, што ће показати ова наредна деценија… у том смислу можемо поново попричати о овоме већ кроз неколико година када следећа велика “криза” натера светске економисте да потпуно промене приступ свему. Чак мислим и да ће сам монетарни систем ускоро проћи кроз велику промену.
Тај “неолиберализам” који није ни стварна економска школа нити теорија,
тај неолитни изам, је идеја која тренутно одговара само земљама које су већ високо развијене,
а када га применимо на земље транзиције (из социјализма у модерни капитализам) тада он одговара само страним мега капиталистима да покупују друштвене фирме и ресурсе.
До либерализације се долази постепено, у мери и на начин који одговара друштву.
Осим тога, неможе ни све бити приватно, јер у капитализму, који је данас искључиво профитно оријентисан,
лако долази до сукоба интереса, сукоба између интереса капиталисте и општег интереса грађана, друштва итд.
Када приватник поседује затворску установу њему је у интересу висока стопа криминала.
Држава дакле, хтели ми или не, остаје и учесник у тржишту и регулатор истог.
Слажем се са вама кад кажете да треба да сјаше што се многих ствари тиче. Порези, процедуре, селективне субвенције…
Слажем се да је увођење реда основни и најнеопходнији задатак и обавеза. Такође и искорењивање корупције и побољшана правна сигурност.
Али немој молим те да кривиш “све грађане, који су дозволили..” било шта.
Није овде нико од нас дозволио лоповлук, незнање и ср..ње…та прича из више разлога нит пије воду нит води негде. Ако већ причаш о друштву које је као целина или већина нешто урадило, онда мораш да разматраш много даље у прошлост и да узмеш у обзир све историјски наметнуте околности, од дуготрајних окупација, учесталих ратова до школског система…све је то било наметнуто друштву и исфорсирано са стране.
У суштини, моја намера у одговору на ауторкин текст, била је да представим један нови приступ.
Добар пример за такав приступ је Израел. Њихов начин планирања привреде и друштвеног организовања у смислу стартапова и краудфандинг пројеката. Нисам рекао да држава треба да буде власник тако насталих предузећа, него да треба да помогне организацију таквих активности. Медијски и финансијски.
Pa dobro, znaci slazemo se u tome da se u malo cemu slazemo. Dobro, to je vec dobro, jer se ipak slazemo:-)
Inace ja nisam polunauceni ekonomista. Za Nemacke privrednike sam bio dobro nauceni ekonomista jer su mi davali da vodim srednje kompanije sa preko 200 zaposlenih. A vodio sam ih uspesno. Ovo samo toliko da znamo sta da o drugome mislimo.
Jos jednom: topla voda je sta se tice ekonomskih desavanja u odredjenim drzavama vec odavno izmisljena. Mi je ne moramo ponovo izmisljati, vec treba ono sta je drugde uspesno da primenimo i kod nas. Ne postoje dobre ekonomije u kojima drzava financira ili medisjki sudeluje u pojedinim privrednim delatnostima. Postoje iznimci kao subvencionisanje poljoprivrede i stocarstva u EU. Dati cu vam kao primer Nemacku i V.Britaniju koje su padom Berlinskog zida i prihvatanjem Kine i Indije u WTO (World Trade Organisation) zatvorili svoje rudnike zeljeza, kao i firme koje su se bavile proizvodnjom celika. A znamo da je nemacki celik bio najtrazeniji u svetu. Medjutim Nemac vise nije mogao da prodaje svoju rudu, placanjem onog ko je vadi sa 5000DM, dok se u Kini i Brazilu placao isti radnik 100 ili 200DM. Znaci postali su nekonkurentni na svetskom trzistu i zatvorili su rudnike da bi izbegli ogromne gubitke. Drzava nije rekla – mi cemo da zatitimo nase proizvodjace rude i celika, dati cemo im subvenicje da bi radnici imali siguran posao. To nije uradjeno, jer drzava nema da se mesa u ekonomske delatnosti. Ako pomaze jednoj delatnosti, onda ce i ona druga da ne radi na sebi da postane konkurentna, jer eto tu je drzava koje ce da je spase. I pored toga Nemacka danas ima nesto vise od 5% nezaposlenih.
Miroslave vi ne morate da procitate sve knjige Nobelovaca za ekonomiju da bi je razumeli. Ima mnogo Nobelovaca koji su zastupali i slobodno trziste, kao i trziste slicno planskom. Ne postoji samo jedna istina, pogotovo ne kod ljudi koji se bave naukom o bilo cemu. Medjutim postoje uspesne i neuspesne zemlje u kojima gradjani dobro ili lose zive.
A te razlike prave nacini na koje su drzave uredile svoje sisteme. Pravne pre svega, pa onda i trziste.
Vi ste deo onih koji pricaju o Neoliberalizmu. A siguran sam da ne razumete o cemu pricate. Za vas je slobodno trziste neoliberalno, odnosno *lose*. Slobodno trziste postoji u svim uspesnim drzavama sveta. Ne samo na Zapadu vec dobrim delom i u Aziji. Privatno vlasnitvo se danas pokazuje kao najuspesnije vlasnistvo u citavom svetu. Ako rizikujem svoj novac, onda cu i te kako da se brinem, da ne propadnem. Da imam najstrucnije ljude, koji ce mi napraviti najbolji proizvod, da mogu da ga prodam. Pa da platim ljude posteno, da platim poreze i sve ostale dadzbine, pa da mi nakon neku godinu i ostane kamata na ulozeni kapital. Ja znaci necu imati tri sofera, tri sekretarice, veliki biro sa novim koznim foteljama. Jer cu tako propasti. Ali sta radi drzavna firma? Pogledajte malo ove direktorcice sa Rolex satovima, koliko njihova preduzeca automobila imaju, koliko sofera. A to sve placaju gradjani iz budzeta jer im takve firme stvaraju ogromne gubitke. Od mene kao privatnika drzava (budzet) zaradjuje. Ja stvaram nove vrednosti, nova radna mesta. Pre 6 godina je Handelsblatt (jedan od najboljih ekonomskih casopisa Evrope) objavio statistiku po kojoj je Srbija bila drzava broj 1 po broju sluzbenih automobila. Gradjani Srbije placali te automobile svojim bednim standardom. Nemacka sa 12 puta vise stanovnika i 120 puta jacom ekonomijom je bila na 6. mestu sa trecinom sluzbenih automobila koje je imala Srbija. Mislite li da se danas nesto izmenilo?
Ne mogu ja kao privatnik imati zatvor. Slicno postoji u USA, ali to su iznimci. Treba tacno da se zna sta je posao drzvave. Ona samo treba da stvori okvir u kojemu cemo svi imate iste uslove i fer utakmicu. Neki od nas privatnika nece uspeti, ali gradjani time nece biti pogodjeni, jer se gubi privatni novac ne novac gradjana.
Inace ja nisam simpatizer Neoliberalizma i ne zastupam ga. Ja zastupam Socijalni kapitalizam, kakvog vidimo u skoro svim drzavama EU ili u Kanadi i Australiji. Drzave koje imaju dobru socijalnu zastitu, dobre skole placene od drzave, dobro zdravstvo u kojemj su svi osigurane ne mogu biti Neoliberalne. To je floskula vecito jucerasnjih koji nisu primetili da se svet menja.
Kazete nemoj kriviti gradjane za bedu u kojoj zivimo? Pa koga da krivimo? Gradjani su ti koji su glasali za rat pocetkom 90ih. Oni nisu izasli na ulice da zaustave krvoprolice sirem SFRJ i sruse Milosevica. A sila je krenula iz BG. Bilo je onih koji su bili protiv, ali su bili u manjini. Pa onda od 2000. na ovamo: gradjani su ti koji su glasali za nacionalizam, populizam i demagogiju. Za vecitu laz, istina je oduvek ovde drzavni neprijatelj broj 1. I gradjani su uvek birali iste face, iste partije, koje su svasta obecavale, a nista ispunile. Kralo se brez prestanka, a gradjani su cuteli. Smanjili im sada plate iz penzije, ali nikoga pred skupstinom. Ali kada se uhapsi Mladic, pola Srbije na nogama. Pa ko je onda kriv za takvo stanje u Srbiji? EU, USA, Rusi, Kinezi ili Marsovci? Treba neko da bude kriv da sebe ne moramo preispitati, zar ne?
Inace se slazem po pitanju Izraela u odnosu na Fondove koji podrzavaju Start-Up firme. Veoma su uspesni i medju svetski najboljima u mnogim delatostima kao oko IT-Sektora.
Da se razumemo: ja podrzavam pricu DJB u potpunosti. Podrzavam i sve ljude koji kao Vera Rankovic pisu autorske tekstove. To je dobro, da pamet sudeluje u Pokretu. Ali i vi morate dozvoliti, da se sme imati drugaciji vid necega, bez da nekog odmah okarakterisete kao polunaucenog (polupismenog) ekonomistu. Ako se sa nekom pojedinoscu ne slazem , ja to kazem. Imam zivotno iskustvo u jednoj od najboljih ekonomija sveta. Pa verujte mi cak i da sam samo polunaucen, mozda bi bilo vise od nekog diplomiranog ekonomsite Srbije koji misli da sve zna. A takvih ima mnogo. Pa si mozemo postavili logicno pitanje: ako toliko mnogo znamo, zasto zivimo u takvoj bedi?
Одлично. Видим сад да се слажемо у много чему, осим у две, три ствари.
Опростите, нисам мислио да кажем да сте ви полунаучени, сада видим да сам тако рекао.
Ваша реченица да држава не треба да ради ништа ми је звучала као реченица неких домаћих економиста за које заиста мислим да су полунаучени.
Драго ми је да сте противник неолиберализма. Знам сасвим добро о чему причам када говорим о том феномену који је данас само термин за оправдавање или осуђивање одређених политичких потеза у економији.
Оно што је по мени главни економски проблем уствари и није економски проблем него монетарна политика.
Јер видите, када се у либералном лудилу дозволи приватним компанијама да емитују новац, у овом случају светску валуту за размену односно долар и када је централна банка САД-а у власништву истих приватника који су и власници мега компанија, онда имамо светски економски проблем који се тешко решава у ситуацији када САД има највећу војску на свету. Такође је проблем и када ЕЦБ наштампа евра колко год треба да би спасили некога ко је лоше проценио где ће да инвестира и коме ће да позајми паре. Тада последице сносе сви порески обвезници.
Слажем се да је социјални капитализам тренутно најуспешнији понуђени систем.
Држава као што сам рекао треба да се меша у економију тамо где је оправдано, кад је то стварно у интересу и сељака и радника и привредника. Имате бројне примере где економски успешне државе (чак и оне са веома либ. односом према економији) спашавају своје гиганте било микс друштвене, чисто државне или приватне.
Такође као што сте и сами рекли, неопходно је и мешање одн. финансијска подршка државе за неке привредне гране које саме по себи нису исплативе али су друштвено корисне. Школство (мада је школство исплативо), железнички саобраћај, пољопривреда…. Телекомуникационе и остале мреже од општег значаја…то све сви ваљда знамо.
Даље, да би ме разумели, ја нисам мислио да држава треба да трајно финансира и управља него само да помогне старт неопходних бизниса у смислу бесповратног кредита за покретање посла, наравно нисам ни за то да политичари и од њих постављени одбори одлучују који ће посао да буде покренут, него сам говорио о томе да се кроз јавни медијски сервис и једну тв-веб емисију омогући људима да покрену нешто попут лајв кикстартер веб-сајта на тв-у, где би се стартапови представљали једном недељно на РТС-у и били финансирани од стране гледаоца (уз подршку државних и приватних фондова) са каснијом зарадом од успешних стартапова.
Дијаспора би се сама укључила.
Једино се са вама нећу сложити по питању народне кривице. Не бих да звучим ко једна моја стара професорка али тим питањем се кроз социологију и уметност бавим већ годинаma. Пре 8 година кадa сам био мањи деца 🙂 снимио сам и реп песму о томе 🙂 баш се и зове “Криви”.
Верујем да је народ изманипулисан, преварен, слуђен и доведен у ситуацију да ни нема избор.
ДЈБ је прво буђење народа које сам до сада видео, први добар избор у понуди. Сада ћете видети ако се пробије медијска блокада да је уствари највећи део и грађана и сељака управо за ову опцију.
Поента је да није кривица на превареном него на преваранту. Народ се ништа није питао ни пре ни после рата, никакве антиратне демонстрације нису могле да спрече рат у Југославији. Причамо о условима жешће медијске манипулације и једностраног извештавања медија, обмане и ванредног стања.
И уопште не мислим да су обични људи криви јер су то дозволили. У таквој ситуацији би и остали народи били преварени и увучени у сукоб, што се много пута и дешавало у историји. Ето вам Немаца например. А верујем да су наравно и они добар и свестан народ.
Поздрављам вас.
Pa nema po defoltu dobrih i losih naroda:-) Nema ni *prijatelja* ni *neprijatelja* Srbije.
Ali je tacno kad kazete da je narod izmanipulisan medijima. Nije ni kod Nemaca bilo drugacije krajem 30. ali ni kasnije. Medjutim to je bilo drugo vreme. Problem u narodima Balkana je taj, da jos uvek tesko prihvataju demokratiju i da tesko prihvataju promene koje su neophodne. Ako uporedjujemo jugoslavenski standard 80tih sa standardom Poljaka, Ceha, Slovaka, Baltickih drzava i sl. mi smo za njih bili ekonomska sila. Jest da je Tito sve finacirao dugovima, ali to ne igra ulogu u ovoj prici. Padom Berlinskog zida i raspadom SSSR i Varsavskog Pakta, sve te drzave su od danas na sutra presle sa komunistickog upravljanja na demokratsko. Napravile su rez u svim delovima drustva i tokom godina su stalno napredovale. Nebitno od zadnjih politicki losih dogadjaja u Poljskoj, ona je sve godine bila pored Nemacke ekonomski motor Evrope. Pa su Poljaci presli sa 250DM plate u 1989 na danas 1000€. Sta je 8x vise.
Raspadom Jogoslavije Balkanske drzave su samo na papiru uvele demokratiju. Ali se sistem nije promenio. Stalno se priziva drzava koja treba da sredi ovo ili ono, a vlade vesto ucestvuju u tome, da to drzava i radi. Pa imamo na papiru demokratska drustva, ali su ona vodjena jos uvek na socijalisticki/komunisticki nacin. To je ono sta na Balkanu ima prodju, jer se ovde Vodja nije eliminisao, nisu ga zamenile institucije sistema. A nisu zato jer narod nema sluha zato. Tesko nam pada demokratija. I posto drzava treba sve da resi, sve joj dajemo u ruke, ovlastenja koje nikako nebi smela imati, iskoristile su to do sada sve vlade, da si stvore kako SR kaze drzavu za sebe u nasoj zemlji. Kod demokratski edukovanog gradjana to nebi imalo prodju – ovde nazalost ima.
Principijelno drzava treba da ima u njenoj nadleznosti samo vojsku, policiju, skolstvo (koje moze biti i privatno), zdravstvo (koje moze biti i privatno), da vodi brigu o penzionerima, da ima malu ali efikasnu administraciju i to je otpriliko to. Sve ostalo, ukljucujuci i Telekomunikaciju, Transport -kao aviokompanije, Posta, Zeleznica, snadbevanje energijom, treba privatizovati. Drzava moze biti manjinski vlasnik do mere koja joj omogucava da kontrolise vazne strateske odluke, ali sve te kompanije treba privatizovati.
Ako uzmemo primere (ovo je ta poznata topla voda) kompanija iz Nemacke: pre vise godina nemacki Telekom, nemacka Posta i Zeleznice bili su najveci gubitasi svih privrednih subjekata. Drzava je drzala najveci deo deonica ili bila 100% vlasnik. Tada je odluceno da se postepeno sva ta preduzeca privatizuju, da bi postala konkurentna na evropskom i svetskom trzistu. Danas, mnogo godina kasnije su Deutsche Telekom, kao i Deutsche Post giganti, uspesna preduzeca koja iz godine u godinu stvaraju nove vrednosti i nove Brendove i radna mesta. Dobro placena. Cak je Zeleznica uspela da se kao privatna kompanija (akcionersko drustvo) izvuce iz ogromnih gubitaka koji su opterecivali nemacki budzet godinama unazad. RWE, EON i ostali energetski velikani (struja, gas) kao i mnoga nova energetska preduzeca za alternativnu energiju kao Nodex (broj 1 za turbine/vetar) ili SMA, Phoenix (solarna industrija) sve su deonicarska drustva u kojima u nekim drzava ima mali udeo ili je bez udela. Sva ta preduzeca koja zaposljavaju veilku kolicinu radne snage su vodjena od nastrucnijih ljudi, zato uspevaju. Nisu bezgresni, ali greske ispravljaju na stetu deonicara, a ne gradjana. Tako su danas RWE i EoN u velikim problemima, jer su prespavali energetsku modernizaciju, odnosno alternativnu energiju. Drzava je neko preme podsticala alternativnu energiju (za Nemacku je energija veoma bitna jer je ovisna-nema je sama), ali je sada ukinula subvencije. One jos postoje u USA do kraja 2019g za alternativnu energiju. Znaci kod strateski bitnih delatnosti (energija, hrana) drzava moze da pomaze manjim porezom ili slicnim podsticajima neko ograniceno vreme, ako je to u njenom interesu. Ali ne da ima vlasnistvo nad takvim preduzecima. Ako se setite finacijske i ekonomske krize, videti cete da je jedan velegrad kao Detroit ostao bez najveceg preduzeca (General Motors) koji je obustavio proizvodnju i bio pred bankrotom. Drzava tu nista nije uradila da bi spasila preduzece koje je prespavalo promene. Danas se donekle ponovo vraca, ali jos uvek u Americi mozete videti od 10 automobila 7 je azijskih. Znaci ni tu Ameri ne kazu, zabranjujemo kupovinu stranih automobila dok se GM ne oporavi. Sirom Amerike na mnogim gradilistima videti cete kineske kranove, kineskih firmi. To tamo nije problem. Najjeftiniji i najbolji dobivaju tender, grada ili neke druge firme. Ali te firme ne mogu dovesti kineske radnike, mora sve crno na belo da prodje kroz americke budzete i fondove. Znaci ni tu nama nikakve zastite vlastitog trzista. Ako zelis da se izboris za posao, moras biti dobar i jeftin. A ako poslujes u Srbiji, mozes prodavati g…. za veliku cenu, pa ce direktor neke drzavne firme da ti uzme to g….., namestiti ce se tender za tebe i to g…. od proizvoda, da bi on dobio kuvertu. A gradjani platili i g…. i kuvertu, smanjenjem penzija i plata kao i neodrzivom privredom i neodrzivim budzetom.
E tako vam je to dok drzava ima vlasnistvo nad preduzecima. Ali kada drzava vecinski planira ekonomska desavanja.
Veoma odlično 🙂 lepo se svi mi ispričasmo ovde.
Kažem Apruv na vaše prethodne postove. Mogu samo da dodajem nove stvari na već rečeno, ali nema potrebe.
Kao što rekoste ne postoji samo jedna istina, pogotovo ako malo bolje proučimo pitanja.
Tako i sva ta pravila, šta sme a šta ne da bude u državnom vlasništvu,ili podstaknuto od države, i odovori na ta pitanja ne mogu za svaku zemlju biti potpuno isti, uvek treba da postoji mogućnost prilagođavanja u odnosu na trenutno stanje društva i prirode, resurse, običaje, opšte i individualne interese… a naravno sve u cilju maksimalnog blagostanja, jer nisu sistemi, organizacije i uređenja sami za sebe cilj. Oni su sredstvo za društveno i lično ostvarenje blagostanja.
Svako dobro
Posle pocetnih nesporazuma i neslaganja ipak smo se sporazumeli i nasli na vecini vaznih pitanja. Uvazavam sve sto kazete i slazem se sa gotovo svim osim jednog: ja takodje ne smatram da je narod kriv. Tu je ono klasicno pitanje: sta je starije kokoska ili jaje? Da li je narod pokvario sistem ili je sistem pokvario narod? Naravno ima mnogo uticaja nasa istorija i kultura ( nedostatak gradjanske klase i demokratskih tradicija u proslosti) ali ima mnogo Srba u dijaspori koji su tamo veoma uspesni – prema tome sklonija sam da tvrdim da je sistem kriv. To je upravo ono sto tvrdi DJB i sto ce teziti da menja i ispravlja.
Vera, kod pametnih ljudi diskusija je uvek interesantna, ako se ima zajednicki pravac, ali se resenja donekle razlikuju. Kada bi svi mislili isto, onda bi diskusija bila nepotrebna. Drago mi je da ste si uzeli toliko truda, da napisete ovaj tekst.
Поштовани сви учесници у дискусији на ову тему.
Јуче је на годишњој скупштини нашег удружења у делу који се звао “Отворени простор” била веома интересантна дискусија на тему Задруга. Зао ми је што нисте присуствовали (или сам ја пропустио Вас се не сећам). Ја сам био један од домаћина и да не дужим, у даљем тексту је један део записника те дискусије. Ако нисте упознати у дискусијама на одређене теме имали смо задатак да кроз дискусију дамо предлог о начину решавања неког проблема.
Ево текста:
Формирање пољопривредне задруге, као предуслов развоја приградских општина.
Општина Сурчин припада зеленом појасу Београда па као таква треба да се укључи у снабдевање Београђана свежом храном, а вишкове продавати на домаћем или иностраном тржишту. Из ових разлога је неопходно формирати пољопривредну Задругу Општини са откупним станицама у свим насељима
Министарство би из свог фонда за развој пољопривреде финасијски помагало задругу.
Свако регистровано пољопривредно домаћинство пријавило би Задрузи шта и колико жели да производи. Задруга би у одређеном периоду (не дужем од 3 месеца) понудила домаћинству уговор, којим би се потврдила сарадња. Уговором би било предложено неколико модалитета сарадње у зависности од финансијског учешћа задруге у набавци репроматеријала. Уговор би обавезивао Задругу на откуп целокупне уговорене производње по гарантованим ценама. Као гарант испуњавања уговора од стране Задруге била би држава преко Министарства пољопривреде. Овакав уговор би регистровано пољопривредно домаћинство могло да користи као гаранцију при узимању кредита за проширење својих производних капацитета.
Општина би Задрузи могла да уступи слободно земљиште и обезбеди инфраструктуру за нове производне погоне (хладњача, силоси, магацински простор, погон паковања свежих производа …)
Задруге би пословале као затворена АД(акционарска друштва). Држава би била главни акционар.
Крај текста.
Вероватно ће негде бити представљени сви записници.
Izvanredan predlog. Bilo je vise diskusija na temu zadruga ja sam prisustvovala dvema. Ovde su nove i jako dobre dve stvari koje bih izdvojila: garantovane otkupne cene koje rizik trzista prenose sa nejaih ledja malog poljoprivrednog domacinstva na zadrugu; i osiguranje roda – to ste mozda propusstili da stavite – koje moze takodje da vrsi zadruga podrzana od strane ministarstva.
A evo zakljucaka sa diskusije kojoj sam ja bila domacin – radilo se o organskoj poljoprivredi (i tih stolova je bilo nekoliko)
Organska poljoprivreda se bavi proizvodnjom u skladu sa prirodom. Sadasnje stanje u nasoj poljoprivredi odgovara ovoj proizvodnji: intenzivan ljudski rad na nezagadjenom zemljistu daje proizvode visoke vrednosti i cene. Stavise – organska poljoprivreda vracajuci mikroorganizme u zemlju poboljsava i “leci” zemljiste devastirano hemijom i smanjuje karbonizaciju u atmosferi pa je i bioodrziva i u skladu sa najnovijim evropskim inicijativama.
-Opstina treba i mora da edukuje poljoprivredne proizvodjace o bioodrzivoj poljoprivredi kao i o organskoj.
-Za organsku poljoprivredu neophodne su sredjene zemljisne knjige i katastri.
-Drzava ne treba da iznajmljuje zemljiste na godinu dana vec na duze – kako bi se zemljiste ocistilo od hemikalija i prevelo u stanje pogodno za organsku proizvodnju (minimum pet godina).
-Organizovanje zadruga gde je uljucena i organska proizvodnja
-Organizovanje nadzora za organsku proizvodnju.
-Podsticajna politika i podrska lokalnih samouprava.
-Odvojiti drzavno zemljisste i bez naknade ga dati na koriscenje za “urbane baste” (najmanje pet godina).
-Zapusteno i zaparlozeno zemljiste blizu gradova takodje dati za “urbane baste”.
Gospodjo Ranković,
Veoma mi se dopala diskusija vodjena izmedju Vas i gospodina Belića.Složio bih se sa mnogo toga napisanog i mislim da će takvi razgovori iznedriti mnogo toga dobrog za DJB.Jedino mi je Vaša tvrdnja da narod nije kriv za ono što mu se dešava malo nelogična.
Mislim da je krivica do elite (ma šta to podrazumevalo) i do naroda podeljena na ravne časti.Od toga kakav je narod u mnogome zavisi i kakva mu je elita,a od jednih i drugih zavisi sistem u kojem će živeti i stvarati.Postoji i druga varijanta ali ona je više religijskog karaktera i o njoj se ne može ozbiljno razgovarati.
Slazem se. U celini. Nadam se da ste bili na skupstini juce. Tu je milo mnostvo dobrih ideja.
Nisam stigao, bila mi zena i ona je odusevljena.
Potpuno se slazem i zahvaljujem se sto ste mi ustedeli trud, ukazujuci na sve mane ovog clanka i nacina razmislljanja.
Vasa razmisljanja zavredjuju da takodje udju u jedan autorski tekst. Puno ljudi trenutno razmislja na slican nacin. Mi imamo organsku farmu i vise ljudi nas je kontaktiralo da projektima kako da okupe sve organske proizvodjace u Srbiji (kojih ima oko 300) i kako da njihove proizvode plasiraju na jedan organizovan nacin. Medjutim to nije bas lako i cekam da vidim sta ce se od svega toga ostvariti. Nasa drzava ne da ne pomaze nego odmaze a kupovna moc stanovnistva je drasticno opala pa je tesko za bilo koji projekat koji u zaledjini nema dobar kapital da opstane a kamoli da naapreduje. Kad smo mi ulazili u organsku poljoprivredu rekli su nam: za plasman ne brinite ima vise potraznje nego sto ima ponude. Medjutim nije bas tako; covek koji proizvodi ne moze da se bavi i prodajom; s druge strane – nakupci i prekupci su najgre resenje. Svaki startup ako u svetu ima 50% sanse da opstane mislim da je u Srbiji taj procenat mnogo manji mozda 10%.
@ Вера,
…управо тако.
10% на велики број нових стартапова је довољан проценат за убрзан развој. Тако да кренимо, покренимо, стартујмо их.
Хвала вам на похвали 🙂
Svaka cast, odlican tekst
Odličan tekst !
Vrlo dobar pristup.
Poljoprivreda je najvažnija privredna grana Srbije.
Ko njom bude upravljao upravlja Srbijom. Srbiji je potrebno samo oko 5-10% krupnih poseda zbog semenske proizvodnje nekih hibrida. Ostalo treba da bude individualni posed koji vodi porodični biznis a oni se strukovno povezuju u zadruge, saveze ili slične organizacije. Previše krupnih poseda dovodi zajednicu da zavisi od njih da je oni mogu ucenjivati. To u EU nije dozvolila ni jedna zemlja jer znaju da na poljopricredi počiva stabilnost Unije.
Slazem se.
Rođen sam na severu Banata.
Početkom 80-tih godina u mom selu je postojala Zemljoradnička zadruga. Ona je sa jedne strane imala svoju, državnu zemlju, na kojoj je proizvodila žitarice. Imala je svoju mešaonu stočne hrane, imala je svoja tovilišta gde je proizvodila i tovila sitnu i krupnu stoku. Na kraju tovnog ciklusa stoka je završavala u mesnoj izndustriji, koja se nalazila na teritoriji oštine. Kapacitet klanja je bio nekoliko stotina komada svinja na dan!
Sa druge strane, zadruga je imala ulogu i da podstiče razvoj stočarstva šire, pa je preko seljaka, odnosno stanovništva, promovisala takozvani ”uslužni tov”. Objedinjavanjem i povezivanjem više faza proizvodnje, zdruga je ugovaranjem prizvodnje imala presudnu ulogu. Tako su seljaci predavali svoje žitarice zadruzi, a ona ih je između ostalog upotrebljavala i za proizvodnju stočne hrane. Jedan određen broj meštana specijalizovao se za proizvodnju prasadi, pa su u oboru imali više desetina rasnih krmača. Hranom su se snabdevali iz zadruge, a prasad predavali toj istoj zadruzi. Drugi su se specijalizovali za tov. Zadruga je i ovde posredovala, pa im je prasad ustupila na tov. Oni su u turnusu prozivodili od po 20-30 do 100, pa i više stotina komada utovljenih svinja. Naprimer, preuzimali su prasad od oko 20 kg, a predavali ga kad se utovi na oko 120-130 kg. Hranu su takođe uzimali iz te iste zadruge. Njihova zarada je bila ”usluga za tov”, po kilogramu prirasta. Svakog ponedeljka svinji su se iznosili na seosku vagu, gde su izmereni u prisustvu predstavnika zadruge, a potom utovareni u kamione i isporučeni u mesnu industriju. Čitavo vreme na usluzi je bila seoska vetrinarska stanica, koja je brinula o zdravstvenom stanju stoke. Na kraju svakog ”ciklusa proizvodnje”, zadruga je sa komintentom napravila konačan obračun i isplatila zaradu. Kao što vidimo u primeni je bio zatvoreni sistem ”od njive do trpeze”, NAŠ PROIZVOD u kojem su učestvovali: ratarii, stočari, mesari, trgovci…. I SVE JE TO VEĆ BILO PRIMENJENO OVDE U SRBIJI !!!!! NAŠI PROIZVODI SU ZAVRŠAVALI NA AMERIČKIM TRPEZAMA!!! Skoro svaka kuća u selu se pronašla u nekom od ovih ciklusa. Svi su bili zadovoljni, SVI SU RADILI. Bilo je to vreme znanja, optimizma i vere u sebe! Jel možda ovu toplu vodu treba da izmišljamo?!
Danas je od toga ostala samo seta na jedno pametno vreme i tužna istina da nas današnja vlast smatra nesposobnim da ni svinje ne znamo da proizvedemo. Ako Vam kažem da je ogroman broj stanovništva opštine na ovaj ili onaj način bila naslonjena na mesnu industriju i da je i ona na zgarištu već 25 godina, onda sam sve rekao!
Dosta je bilo!
Dozvolicete malo cinizma: oni “glupi komunisti” znali su kako da organizuju proizvodnju. A ovi novi umesto da nadgrade – sve su unistili i razvukli. Filozofija: posle mene potop.
Ispravite me ako grešim, ali pričao nam je profesor na fakultetu (Poljoprivredni u Zemunu) i u Mađarskoj važi zabrana uzgajanja GMO-a
Do nedavno sve evropske zemlje su bile obavezne da prihvate GMO proizvode iz Amerike. Medjutim kako je polako pocelo da curi znanje da su i GMO semena i herbicid koji uz njih ide otrovni i za ljude i za okolinu – Evropa je dozvolila da svaka zemlja pojedinacno odluci da li hoce da dozvoli GMO na svojoj teritoriji. Od tada zabranjuje ga jedna po jedna zemlja; do sada je to ucinilo 19 tj. vecina. Nisam sigurna da li to vazi i za uvoz proizvoda – mesa – koje je hranjeno GMO semenom ili samo za poljopavredu.
U svakom slucaju kod nas vec duze vreme traje kampanja da se dozovli uvoz GMOa – suprotno svim trendovima u svetu – koju sprovode pojedini domaci tajkuni na celu sa Kosticem koji je i zvanicni predstavnik Monsanta u Srbiji. Vidim na TV se reklamira jedan Monsantov hibrid kukuruza koji – navodno – nije GMO (mada sumnjam). Sve se ovo pravda zahtevima Svetske Trgovinske Organizavije mada mi nismo obavezni da je poslusamo.
I ja sam za organsku hranu.
Ali mantra da je GMO stetna po zdravlje nije dokazana. Ako autom prodjete Floridom videti cete poljoprivredna imanja dugacka i do 25Km siroka mozda isto toliko. Sve savrseno sredjeno, da kombajn moze prolaziti medju redovima.Sve to Ameri jedu, a nismo culi da je neko umro od GMO.
Sedim jednog dana na Miami beachu i pijem kapucino (9$!?):-) i udje stariji par u shortu. Oko 70 i vise godina. Poruce osvezenje, posle on dalje na joging, ona vadi sminku i ogledalo, pa krene i ona skokom kao da je 25y. A citav zivot jedu GMO:-))
Ne jedu citav zivot – samo od pocetka 90tih. Zato su i dugovecni. Zvanicna predvidjanja su da ce upravo zbog procesuirane “mrtve” hrane nove generacije Amerikanaca ziveti krace od svojih roditelja.
Sto se tice vase tvrdnje da niko nije umro od GMO – ona naprosto nije tacna. On je uzrok mnogih bolesti koje ranije nisu bile prisutne. Na primer- pocetkom pa cak i sredinom XX veka niko nije umirao od arteroskleroze. Danas je to ubica broj 1. Da ne sirim pricu – prosetajte malo po internetu. Sve je tu.
Nisam strucnjak da dajem strucne kritike na tekst koji otvara moga pitanja. Ipak, moram da iznesem bar 3 tvrdnje u tekstu koje su pogresne i da ih popravim.
1. Otudjena i podmitljiva vlast namerno bira nesposobne, ali poslusne kadrove na vodeca mesta u ministarstvima.
2. Otudjena i podmitljiva vlast namerno dovodi strane investitore koji cerupaju da bi zajedno cerupali.
3. Otudjena i podmitljiva vlast zna da dovodjenje stranih investitora sa subvencijama gasi dva domaca subjekta, ali zarad marketinga i partijskog reketa cini sve da bi ostala na vlasti i isisavala nas novac.
Da. I sta je tu sporno?
Provlaci se teza kako je vlast iz neznanja uradila neke stvarí, pa su kao ispale lose. Samo hocu da kazem da je sve uradjeno namerno, a ne slucajno iz neznanja.
Poštovana Vera,
iako se u nekim stvarima slažem sa vama, u mnogim stvarima se i ne slažem. A realno sve što ste napisali može da se reši jednom rečju – ZADRUGA. A sad cu da objasnim kako:
1. Kažete da su parcele isparcelisane i usitnjene. Ne znam da li ste videli kakve su parcele južno od Beograda? To je isparcelisano do proizvodne neisplativosti. To je jedan od mnogih razloga zasto naš poljoprivredni proizvođač južnije od Beograda ne može da opstane u tržišnoj borbi. Samo gorivo ne mogu da pokriju proizvodnjom što se vozikaju od parcele do parcele. Ko je kriv za takvo stanje? Preci tih poljoprivrednika. Ali i to može da se popravi ako se budu udružili u zadruge. Da li to naši poljoprivrednici žele? 99% ne želi da se udružujuje. Zašto? Sujeta našeg poljoprivrednika.
2. Uvoznički lobi postoji svugde u svetu i postojaće. Svi se bore, dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima na tržištu, što nije u redu, ali tako je. Zadruga i formirani zadružni savez u Srbiji bi omogućio poljoprivrednicima da se bore za svoje potrebe i da oni budu ti koji će zajedno da političarima da formiraju agrarnu politiku. Time bi se smanjio uticaj uvozničkog lobija. Nijedna vlada bilo koje države neće da priča sa pojedinačnim poljoprivrednim proizvođačima, inače nikad ne bi radila ništa drugo za vreme svog mandata. Samo udruženi u prave zadruge mogu da doprinesu svojoj boljoj poziciji.
3. Govorite o velikim firmama u poljoprivredi koja želi da ulaže u našoj zemlji. Uzmimo nemačku kompaniju Tenis kao primer. Oni rade preradu mesa, a ovde žele i da se bave proizvodnjom svinja za svoju fabriku. Da li naši poljoprivredni proizvodjači mogu sami da se bave time? Ne. Da li bi mogli ako bi se udružili? Sigurno. U Kruševcu je postojala prerađivačka industrija mesa 22 juli, a koja je sad propala. Da su se udružili u zadruge, mogli su da organizuju proizvodnju mesa, a onda i da preuzmu 22 juli, i sad ne bi dolazio Tenis da radi taj posao. Problem je što naš poljoprivrednik neće da razmišlja tržišno, a došlo je vreme kada samo tako mora da se razmišlja. Nema razloga da se bilo ko štiti na neki način, već treba zakonskim uređenjem omogućiti ljudima da rade, a oni sami treba da odluče šta i kako žele da rade. A ako ne žele da se bave poljoprivredom tržišno, doći će neko ko želi.
4. Slažem se da treba menjati politiku prema poljoprivrednicima, i pomagati poljoprivrednike ali ne tako što će im se davati subvencije u nedogled i u neograničenim količinama. Treba napraviti sistem, koji počinje od dobrog zakona o zadrugama. Problem nastaje odmah posle toga. Kako navesti ljude da osnuju zadruge? U Srbiji teško, skoro nemoguće. Još uvek kod nas vlada razmišljanje da je bolje da komšiji prvo umre krava, iako će moja isto tako da umre. Ne razmišljaju da je bolje da se udruže pa da zajedno imaju 5 krava. To će se veoma teško promeniti kod našeg naroda. Znam mnogo primera gde su poljoprivrednici uzimali subvencije, a nisu obradili ni pola prijavljenog zemljišta. To je veliki problem, i bacanje para države koje su mogle da se pametnije upotrebe.
5. Ne znam da li ste čuli za 3K u poljoprivredi? Kvalitet, kvantitet i kontinuitet. Tako sad funkcioniše svet, pa i poljoprivreda, a to može samo ako se udruže u zadruge. A kod nas nema ni jedno od ta tri. Kvalitet je diskutabilan, nigde se ne vodi evidencija kojom će se dokazati šta, koliko i kad se koristilo u poljoprivrednoj proizvodnji, iako su zakonski u obavezi da vode evidenciju. Uglavnom se sve svodi na reč proizvođača da je sve uradio kako treba. O kvantitetu i kontinuitetu nema šta da kažem, sami poljoprivrednici to ne mogu da postignu, to bi moglo preko zadruga.
Ovako bih mogao još ali ću samo da kažem jedan primer. Pre par godina u Kruševcu je organizovana zadruga od strane inženjera poljoprivrede. Ideja je bila da za početak rade vođenje papirologije, da probaju da preko toga ujedine poljoprivredne proizvodjače a kasnije da se bave razvojem i otkupom poljoprivrednih proizvoda. Naravno, uvek su mogli i da se raspitaju za savete kako da poboljšaju svoju proizvodnju. Za te početne usluge članarina u zadruzi je bila 2000 dinara na godišnjem nivou. To je oko 167 dinara mesečno. Zadruga je propala jer je i to većini poljoprivrednika bilo mnogo. A što oni te pare potroše na pivo za mesec dana, nije bitno. Ali su zato znali da dolaze da se raspitaju da li dajemo nesto džabe. Ako je nešto džabe daj odma, ako moram da dam nešto ne želim to.
To je najveći problem naše poljoprivrede, sujeta našeg naroda koja će dovesti do toga da ako oni ne žele da se bave tržišno, neko će popuniti tu privrednu nišu.
Slazem se ali ne u potpunosti. Ne slazem se u pogledu mentaliteta naseg naroda. On je generacijama ucen da misli negativno i da nema poverenje u druge. Tipican primer kod nas: kad nesto novo kupis hoces “da crknu dusmani!” Mislim da uporedo sa novim merama – a zadruga (kooperativa) ne samo u poljoprivredi nego gotovo u svim delatnostima je mozda najbolji put – mora da ide i promena svesti. Ako je Tito mogao – sa ondasnjom primitivnom propagandom – posle klanice kakav je bio II Svetski rat da uspostavi sistem “bratstva i jedinstva” moze se i danas sa modernim tehnologijama i sredstvima komunikacija promeniti svest i osnaziti ono pozitivno i kooperativno u ljudima da shvate da ce u grupi i saradnjom daleko brze i lakse napedovati do boljitka. Mislim da je “srpski inat” nesto sto nije urodjeno Srbima vec steceno okolnostima.
Dobar tekst. I ja se ne slazem sa pojedinim komentatorima koji kazu da drzava ne treba da se mesa. Naprotiv, drzava treba/mora da pomogne poljoprivredniku jer su nam sela sve vise prazna…
Ali drzava ne moze da izore nekome njivu, ili ida mu poseje neku kulturu ili nesto slicno direkto da uradi, postoje drugi nacini kako drzava moze da pomogne.
Vi ste i sami primetili da vase komsije proizvedu samo za sebe i ne izlaze na pijac. To je zbog toga sto im se ne isplati, a mislim da je glavni razlog toga losa organizacija i svastarska proizvodnja.
Kako bi drzava/opstina mogla da pomogne? Tako sto bi isla od sela do sela i ispitala kvalitet zemljista, kvalitet vode i vazduha i onda bi se konsultovala sa poljoprivrednim fakultetima i zajedno bi utvrdili sta na konkretnom podrucju najbolje posaditi. I onda treba da povezu sela sa poljoprivrednim fakultetima u smislu da se na lokalnim televizijama ili internetu (pa da bude svima dostupno u svakom trenutku) profesori sa poljoprivrednih fakulteta “obucavaju” odnosno savetuju sta i kako raditi. Na primer ako odlucimo da sadimo lesnike, lepo taj profesor treba da kaze koliko duboku rupu iskopati, kolika razdaljina treba da bude izmedju stabala, koje djubrivo koristiti, koliko djubriva koristiti, kada je najbolje djubriti….I onda kada napravimo takvu organizaciju direktno cemo da povecamo produktivnost poljoprivrednika i smanjice nam se troskovi po jedinici proizvoda pa i uz nesto nizu cenu mi cemo moci da zaradimo kroz ekonomiju obima.
Drugi veliki probelm za poljoprivednika a posebno onih koji zive u manjim/ruralnijim selima je PLASMAN.
Mi danas u kanalu prodaje imamo tri ucesnika:
1. Proizvodjac
2. Trgovina i
3. Potrosac.
Zamislite sada da jedna fabrika ide od kuce do kuce da prodaje cokolade (recimo). NE IDE! Upravo trgovina omogucava proizvodjacu da se fokusira na proizvodnju i da ne brine za plasman i proizvodjac moze da poveca obim proizvodnje.
E takav posrednik treba i onom malom poljoprivredniku a to nije nakupac (spekulant), cak sta vise oni i unistavaju sitne poljoprivrednike.
Sad se ja bas i ne razumem, ali mislim da bi to mogla da bude zadruga kao sto se vi zalazete. Cak i da zadruga ne daje djubrivo, naftu…ona ce mnogo uciniti kada bi poljoprivredniku pomogla da 1.Organizuje (uvede red) u proizvodnju i 2. pomogla u plasmanu. I na taj nacin poljoprivrednik moze (a i treba) da se fokusira samo na proizvodnju.
Pogledajmo danas, Srbija uvozi mnoge poljoprivredno/prehrambene proizvode. Znaci u sadasnjim uslovima mi sa najplodnijom zemljom ne mozemo da zadovoljimo ni sopstvene potrebe.
(opet) Znaci, treba pomoci poljoprivredniku da se fokusira na proizvodnju i on ce tako povecati svoj obim proizvodnje. Jedan deo plasirati na domacem trzistu a VISAK izvesti. I konacno uvesti poljoprivredu u 21. vek.
NIsu potrebni profesori (a i mnogi od njih narocito na poljoprivrednom fakultetu nece da dele svoje znanje cak ni sa studentima izvan onoga na sta su obavezni) jer sve te informacije su dostupne na internetu. Zato se kompletno stanovnistvo mora obrazovati – narocito seljaci kompjuterski nepismeni i zaglibljeni u proslosti. Treba naci nacin da se cele porodice podstaknu na kontinuano – stalno – obrazovanje – pronaci neki zanimljiv metod recimo kroz decu koja u skoli sticu savremena znanja – ili bi bar trebalo. Edukacija je kljuc. Ona otvara buducnost. To je tema kojom nameravam da se pozabavim.
Cenu hleba u Srbiji odredjuje drzva i ona je oko 40 din.Trebalo bi da ona bude oko 200 din a da se paorima vrati najmanje polovina.
Uvesti kupone ili davati besplatno hleb onima koji nemaju ili ne mogu da plate tu cenu.
Ovako godinama na racun seljaka svi kupuju jeftin hleb.
U Australiji cena hleba je od $2 do $5 a farmerima se vraca vise od polovine.
Ili cigarete su 25$ od cega 15$ ide za zdravstvo koje je besplatno za celokupno stanovnistvo a farmeri dobijaju 5$ od svake paklice.
Ovo su samo par primera kako se moze resiti pitanje subvenicja poljoprivrednika u Srbiji.
Bravo Zorane tako je. I ne samo to. U bogatim drzavama se hleb ne baca vec traje nekoliko dana uvijen u celofan i u frizideru. U Srbiji – posto je tako jeftin – njim se hrani stoka. Anomalija koju treba ispraviti. Isto i za cigarete.
Nasim ljudima ovde govorim da ste Vi jedini spas za Srbiju. Licno dolazim iz Australije da glasam za Vas.
Pozdrav: Zoran Zecevic It Superannuation Consultant , Sydney,Australia
Hvala vam i dobrodosli!
U XXI veku ne bi trebalo postavljati pitanje proizvodnje već pitanje tržišta. Strateški gledano dva tržišta su uslovno rečeno beskonačna. To su tržište hrane i tržište lekova. Hiperprodukcija hrane na zapadu međutim ne utiče na potencijale Srbije. Srbija sticajem srećnih ili nesrećnih okolnosti zbog ratova, sankcija i bede je propustila bum u masovnoj proizvodnji jeftine genetski modifikovane hrane i hrane zagađene pesticidima. Eko hrana ima svoju visoku cenu na svetskom tržištu. Ono što predstavlja problem je odsustvo logistike koju je država dužna da pruži. Da stvar bude gluplja resursi za svu neophodnu logistiku postoje. Šta je onda problem? Prioriteti političara su problem.
U Srbiji postoji i tehnološki i poljoprivredni i hemijski i fakultet za fizičku hemiju i medicinski i veterinarski i institut za javno zdravlje…Kadrova koliko god hoćeš. Laboratorijska oprema za kontrolu kvaliteta nije ni preterano skupa, da ne kažem da već postoji na pomenutim institucijama. Pa zašto onda nemamo jedan kredibilan institut koji bi se bavio samo kontrolom hrane, kao što postoji za kvalitet vode?
Postoji institut za kontrolu kvaliteta. Da, ali 100 puta sam kupio čarape na čijoj deklaraciji stoji da su 100% od pamuka. Nisu! E to je problem. Potreban je ozbiljan institut koji će svojim ugledom i opremom g a r a n t o v a t i kvalitet robe ma koje vrste. U XXI veku to nije problem. Ali to neko mora da uradi. Vučić i Dačić sigurno neće!
Nekada je SFRJ imala JUS koji je bio prepisan DIN i zato je naša roba bila veoma kvalitetna i cenjena svuda po svetu. Mogla bi biti ponovo.
Da li je ovo isplativo? Svakako da je! Ulaganje je minimalno, a efekti mogu biti krupni. 1 k o m a d krompira u Japanu u prodavnici košta 0,8 $. 1 kg dinje košta 100 – 150 e. Poljoprivredni biznis nije tako naivna stvar a tržište je praktično neograničeno za k v a l i t e t n u robu.
Slazem se u potpunosti. Vas odgovor zasluzuje da se malo prosiri i da se objavi kao autorski tekst. Ucinite to.
Vas rekst mi izgleda kao dobra polazna osnova za izgradnju platforme poljoprivrednog razvoja koa državne politike prema selu. Naravno, svaki dobar predlog daje mogućnost nadogradnje, dok loši ne može nikada da se popravi nikakvim naknadnim predlozima ili zakon “amandmanima”.
Ispravio bih vas samo u vezi položaja žena na selu. Naslednost imovine ili zemljišnih parcela, mora biti kao u Danskoj, poljoprivredni posed ne sme da se deli, već ostali naslednici muški ili ženski moraju da se namire novčanim sredstvima, čime se sprečava dalje usitnjavanje poseda, koji je onda ekonomski neodrživ za porodicu. Sud ne gleda da li žena u slučaju razvoda ima sredstva za izdržavanje, kao i da li ima rešeno stambeno pitanje, već pita decu ukoliko su starija od 9 godina da se izjasne. Pored toga što majka odlazi u grad da radi i kao šistačica ili radnik u pekari “na crno” ona obavezno povede i decu sa sobom. Muškarac koji ostaje da živi sam na selu, u obavezi je i da daje alimentaciju (imam konkretan primer). Ta deca i ne žele da se vrate na selo i bave poljoprivredom već im je danas lepše da žive u gradu gde im se nude sadržaji kojih nema u selu.
Žene na selu, koje se bave poljoprivredom, moraju da dobiju trudničko i porodiljsko bolovanje, posebno se to odnosi na trudničko, jer je posao fizički težak. Mislim da trudničko pored porodiljskog mora biti duže i da počinje ranije, barem 90 dana pre očekivanog porođaja. Opšta zdravstvena zaštita za sve se podrazumeva.
Važan segment je protivgradna zaštita, koja je u Srbiji u katastrofalnom stanju, i zbog “otvorenog neba” ista se često ne primenjuje. Rešenje je kao u Francuskoj sa avionima koji brane nebo i razbijaju gradonosne ovlake. U ovakvim slučajevima pojevtinjuje premija za osiguranje useva i voćnjaka od elementarnih nepogoda.
Zadruge su bitne jer su konkurentne kod plasmana proizvoda, nabavke semena, đubriva i preparata za zaštitu bilja. A država mora da obezbedi poljoprivredne stručnjake, raspoređene po stanicama koji su adekvatni savetodavci. Seminari za proizvođače, se moraju redovnoodržavati, a sada i najskorije vreme mora da se organizuju večernje škole za prekvalifikaciju poljoprivrednika koji su završili neke druge stručne škole.
Nikako ne izdvajati novčane subvencije ili ih maksimalno smanjiti, jer će se iste koristiti za poboljšanje kućnog budžeta, kupovinu boljeg mobilng telefona ili skutera za decu, kao i sličnih nepotrebnih gluposti. Kao što je jednom prilikom rekao gospodin S. Radulović, sredstva od 350 + miliona eura u budžetu ministarstva poljoprivrede treba iskoristiti za pokretanje 150 zadruga koje će dobiti bespovratna sredstva. Možda bi ovakve zadruge bile interesantne i potencijalnim ulagačima, koji mogu da računaju na robu od istih.
Slazzem se sa svim vasim idejama. Nisam mislila na to da zene treba da nasledjuju; mislila sam da treba da imaju staz i socijalno za rad na polju i da – kao i u gradu – ako sud odluci da deca treba da budu dodeljena njima – one ostanu na imanju bez obzira sto je to imanje muzevljeva imovina. Treba da ode onaj roditelj koji nije staratelj. Treba da budu finansijski obezbedjene – socijalna pomoc i adekvatan deciji dodatak. Samo ako se zena oseca sigurnom ona ce osnovati porodicu i radjati vise od jednog deteta. Nedeljivost imanja i nasledjivanje najstarijeg sina nije samo u Danskoj vec u svim razvijenim drzavama – to je jedan od uslova razvoja poljopirvrede. Sto se subvencija tice – ja tacno razumem sta S.Radulovic misli. Ne moraju to biti klasicne subvencije gde das pare i ne znas na sta su potrosene – kao kod javnih preduzeca i celicane – vec neka vrsta podsticaja da se krug tj. godisnji ciklus poljoprivredne proizvodnje drzi u pokretu. Jer seljak je previse ekonomski slab da sam investira i sam snosi rizik. I tu vlada – u pravu ste – mora da ga obezbedi: protivradna zastita; zastita od poplava i suse (kanali navodnjavanje) i ostalih opasnosti po rod koji mogu da uniste godisnji trud. Da ga ona sigura. I da obezbedi realne cene koje ga nece voditi u gubitak. U Evropi da bi se odrzale cene odredjene kulture – vlast placa poljoprivrednicima DA NE GAJE ODREDJENE KULTURE TE GODINE. Mi smo tako daleko od toga!
CESTITAM GOSPODJA VERA .HVALA BOGU DA SE POJAVIO JEDAN OVAKAV TEKST .MISLIM DA SADASNJI I DOSADASNJI MINISTRI POLJOPRIVREDE GA TESKO MOGU RAZUMETI A KAMOLI NAPISATI,ZATO STO NE MISLE SVOJOM VEC TUDJOM GLAVOM.IMA NADE ZA NASU DECU!SRBIJA JE ZEMLJA PAMETNIH I VREDNIH LJUDI I I NEUKIH I KORUMPIRANIH POLITICARA.SAD VIDIM DA JE GOSPODIN LUKA POZEGA BIO U PRAVU SA PROGNOZOM OD 7%OSVOJENIH GLASOVA NA IZBORIMA.BOGAMI GOSPON LUKA BEZ EUFORIJE LAKO MOZE BITI I DVE CIFRE.OVO IZLUDJUJE NAPREDNJAKE_DOSTA JE BILO!
CESTITAM GOSPODJO RANKOVIC.SJAJNO!
Poštovani,
da li neko od Vas može da iznese na svetlo dana broj tona hemikalija kojima se tretira nasa ‘nezagadjena’ zemlja i zivot na njoj na,recimo,godišnjem nivou,molim Vas?
Jos jedna cestitka za odlican tekst! Hteo bih da pitam vezano za nedouice koje tekst ne pokriva.
Pitanje1 : Kako resiti problem nedostatka kapitala u poljoprivredi?
Moj brat je mladi poljoprivrednik koji zeli da obradjuje zemlju, toliko koliko ima, ovde na jugozapadu Srbije, gde su parcele male. Medjutim, novca za kupovinu svih neophodnih poljoprivrednih masina nema, a potrebno je puno mehanizacije za kvalitetnu obradu zemlje, bez pomocnih radnika, za koje takodje novca nema. Sa druge strane, mali poljoprivredni proizvodjaci teze da se bave i zemljoradnjom i stocarstvom, jer to na neki nacin garantuje barem nesto prihoda, zbog onog, ako krompir zakaze – malina nece!
Pitanje 2 : Tacna pozicija korporativnih zadruga na trzistu? Da li cete terati manja sela centralne i juzne Srbije da se organizuju u takve zadruge ili ce to biti opciono?
Kao primer mogu da navedem situaciju mog sela – imovina nekadasnje zadruge se ne koristi, postojalo je nekoliko pokusaja revitalizacije te imovine, pre svega odrzavanjem zgrada. Ono sto mene interesuje je to da, ako zadruga preuzme na sebe posao preuzimanja ploda npr. maline od proizvidjaca, da li ce ona graditi postrojenje za skladistenje, pakovati robu i kao takvu je plasirati sa trzistem koje uspe da obezbedi? Ako je tako, to onda znaci da je zadruga u potpunosti u nadleznosti kooperanata – poljoprivrednika iz tog sela. Medjutim – da li je uloga drzave kao nadzornog organa dovoljna?
Tu se vracamo i na pitanje dostupnosti i kontrole kapitala? Krediti (sa ili bez kamate) ili subvencije?
Koje je najbolje resenje? Nisam dovoljno upoznat sa poljoprivrednom politikom Danske i Holandije, na koju zelite da se ugledate…
Nisam u stanju da adekvatno odgovorim na vasa pitanja u ovom trenutku – ja nisam poljoprivredni strucnjak vec prakticar/farmer i istrazivacki novinar. Ali sigurna sam da ce te stvari doci na dnevni red veoma brzo – kao sto znate DJB u svojoj politici ima kao prioritet podsticanje rasta malih i srednjih preduzeca bila ona u industriji ili poljoprivredi. Zakon o zadrugama ce biti – nadam se – jedan od prvih na dnevnom redu jer je jasno da je to najbolje resenje za organizaciju poljoprivrede. Tada ce i resavanje svh drugih pitanja doci na dnevni red.
Drage stranacke kolege
Sasom Radulovicem i ovim tekstom pozabavio se i poznati srpski tabloid INFORMER za koji bi se moglo reci da je glasnogovornik sadasnje vlasti. Pod ludackim naslovom: “POLUDEO COVEK – Radulovic konopljom spasava Srbiju” tabloid citira deo iz teksta koji govori o konoplji zatim pita Aleksandra Stefanovica koji kaze da je to stav Vere Rankovic a ne Sase Radulovica niti DJB i da tu nema niceg spornog i na kraju pita Vladimira Vuletica; ovaj daje neutralan odgovor -da to nece uticati na glasace.
Mislila sam da napisem odgovor – bilo Informeru bilo ovde ali sam odlucia da nema potrebe.
Osim tabloidnog naslova – to im je deo definicije takve novine – u clanku odista nema niceg spornog.
Stavise smatram da se njime probija medijska blokada.
Takodje smatram da ima mnogo ljudi koji jesu za legalizaciju i konoplje i kanabisa. Sto bi moglo da nam donese neve glasace – jer oni su takodje u medijskoj blokadi.
Zato sam zakljucila da steta nije nacinjena.
Moje skromni misljenje.
Slazem se sa Vama i smatram da bi uvrstavanjem u program legalizacije ili barem dekriminalizacije kanabisa pokret mogao da dobije veliki broj glasaca koji trenutno ne glasaju ni za koga ili izbacuju prazan listic.
Gospođa Vera, vi ste u pravu kada pišete o konoplji.
Konoplja je bila izvor velikih prihoda i ponovo će biti. Sećam se, kao dečak, deda mi je pričao o poljima konoplje (kudelje) u Bačkoj. “Za jutro kudelje moglo se kupiti još jedno!” U mom selu je pre WWII bilo 3 kudeljare.
Svet se mora vratiti prirodnim materijalima, kao što se vraća zdravoj ishrani! A uz biogas postrojenja i zasade kudelje, fosilna goriva nam uopšte nisu potrebna!
Tako je. Konoplja je dosla na rdjav glas zbog kanabisa – a on je zabranjen zbog nje! Istrazivala sam temu i konobis i konoplja su zabranjeni u prvoj polovini XX veka u Americi a kasnije i drugde – zato sto je ugrozavala industrije benzina (Rokfeler) papira (Herst) tkanina (Du Pont) hrane i lekova (fitofarmakoindustrija). Svi su se urotili i krenuli sa kampanjom protiv “marihuane” sto je dovelo do zabrane obe biljke. Sada kad su doveli do promene klime – morace to da promene.
Kako probleme u poljoprivredi rešavati na lokalnom nivou?