Горан Марковић: Вучић аматерски гради култ личности

Филм “Вучић и ја” би изгледао потпуно другачије него “Тито и ја”. Култ личности који Вучић гради је прилично лична иницијатива. За Тита је радио огроман државни апарат, рекао је у разговору за нови број Недељника редитељ Горан Марковић

Горан Марковић је без дилеме Србију задужио одавно, пре свега својим доприносом домаћој кинематографији. Плус позориште. Толико тога је урадио да је за Горана Марковића сасвим довољно рећи да је он – Горан Марковић.
Самим тим, он спада у посебну групу саговорника – ретких бисера културне елите, који се не оглашавају често, а кад се огласе, јасно је да имају нешто важно да кажу.

“Ми смо навикли да будемо поданици“, рекао је режисер Горан Марковић у интервјуу који је објављен у новом броју Недељника.

“Немамо свест о сопственим правима и о томе да је овај наш живот само наш и да не сме да служи неким другим животима. Али све ово је могуће превазићи. Нешто ће се десити. Догодиће се обрт, само ако се направи једна критична маса људи који желе тај обрт. Ако сте окренути бенсединима – нема ништа од свега тога. Најмање људско противљење је већ велики чин. Људи би морали да почну да се противе очајном животу и да престану да се плаше. Кад олигархија на власти види некога ко је слободан, не плаши се, каже у лице све што види својим очима, својим језиком, они су слаби. А ми се плашимо неких ствари много више него што оне то заслужују”.

Како је истакао, у време Наде Поповић Перишић, министра из њему омражене странке СПС, стање у култури било је боље него данас: “Запањен сам чињеницом да ова држава уопште не схвата смисао културе. Држава која се издаје за бранитеља српске нације, за националистичку у крајњој линији, уопште не хаје за оно што чини есенцију једне нације – а то је култура”.

У интервјуу за Недељник, Горан Марковић је прокоментарисао и актуелни политички час у предизборној Србији:

“Не верујем да ће Вучић изгубити изборе, али мислим да ће ови избори бити њему порука да је дошло до краја и да ће грдно надрљати ако настави са оваквим притиском на људе“, објаснио је Марковић и рекао да би хипотетички филм “Вучић и ја”, изгледао доста другачије од његовог аутобиографског филма “Тито и ја”:

“Култ личности који Вучић гради је једна прилично лична иницијатива и доста је аматерски. За Тита је радио један огроман државни апарат. Диор је долазио у Београд да му шије одело. Вучић је један мали, ситан играч који се хвали. Покушава да заглуши људима уши самим собом. Све је то дилетантски – као и његово друштво”.

Као једну од ретких светлих тачака на српској политичкој сцени, Горан Марковић је извојио Сашу Јанковића:

“Заштитник грађана је једна од ретких светлих тачака у овој земљи. Понекад се бојим да ће посустати, да ће клонути или да ће се уплашити. Колико видим није. Он чак има довољно мудрости да ради полако те ствари. Не прави циркус. Не прави од тога храну за сопствени его – што је врло битно”

Сем по трауматичној спознаји да Јосип Броз фарба косу, Горан Марковић, син бардова Радета Марковића и Оливере Марковић, своје детињство у СФРЈ памти и по дефилеу највећих глумачких имена:

“Мене је обликовала чињеница да сам одрастао међу глумцима. Глумци су за децу јако добро окружење. Матори су, а понашају се као деца. Кад живите са глумцима онда имате јединствену прилику да се целог живота шалите, забављате се и изврћете ствари руглу”.

У осврту на ’68. у Београду и у Прагу, Горан Марковић је признао да је поверовао у говор тада младог редитеља Љубише Ристића и да је био спреман да пође за њим.

“Ипак, никад себи нисам успео да објасним откуд то да он постане председник ЈУЛ-а. То је једно од највећих изненађења у мом животу”, признао је Марковић.

Извор: Недељник