То да узмете телефон и да позовете било коју инспекцијску службу – то не функционише; да покуцате на било која врата – ни то не функционише, јер се хватате у коштац са једном хоботницом, једном мрежом људи који функционишу по принципу „сви за једног, један за све“. Па ипак, да ли бих препоручио некоме да крене тим путем? Свакако да бих
„Ако хоћеш да победиш, не смеш да изгубиш“ – том паролом се руководи Иван Нинић, двадесетосмогодишњи дипломирани правник, чији досадашњи јавни ангажман не може да се сведе на пар пригодних уводних реченица, јер више личи на потку за какав добар филмски сценарио. Још као студент био је запослен у Народној скупштини Републике Србије од 2008. до 2012. године, у сектору за послове посланичких група, и то му је, како каже, било прво драгоцено радно искуство. Након тога, годину дана је провео у приватном сектору као помоћник директора за правне и економске послове у једном приватном предузећу. У исто време је био ангажован на различитим пројектима у невладином сектору, међу којима се издваја покретање антикорупцијског портала Пиштаљка 2009. у децембру, на ком је објавио више од 90 текстова везаних за случајеве крупних злоупотреба јавних финансија. Са групом од 10 полазника из Србије, 2011. годину проводи на специјализацији у Вашингтону и Северној Каролини, у оквиру програма Борбе против корупције, са нагласком на заштити узбуњивача. Заједно са Сашом Варинцем, тадашњим председником Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, израђује 2013. „Корупцијску мапу система јавних набавки у Републици Србији“, докумет издат од стране Мисије ОЕБС-а у Србији. Исте године у септембру, Саша Радуловић га позива да буде део његовог кабинета као саветник у оквиру Министарства привреде, због чега престаје да пише. Будући да тај ангажман траје свега неколико месеци, до јануара 2014, када Радуловић подноси оставку на функцију, Нинић прелази у Агенцију за приватизацију на место саветника директора, где се задржава 13 месеци, када подноси захтев за споразумним раскидом радног односа. Уписује се у регистар адвокатских приправника Адвокатске коморе Војводине, од кад је ангажован у адвокатури једним делом, а другим у невладином сектору, као едукатор у обуци младих новинара-истраживача. Од 2014. године је повремени консултант Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије. Био је ангажован на изради више извештаја Савета, од којих су најзначајнији они који се односе на власничку структуру медија и оглашавање. У марту прошле године са групом пријатеља основао је НВО „Центар за владавину права“, где је истовремено и извршни директор.
Из Ваше биографије се види да сте од првог дана оријентисани на истраживање корупције. Да ли Вас је случај навео на тај пут, или је, пак, постојао неки лични афинитет ка томе?
Потпуно случајно сам ушао у ту материју. То је било негде средином 2005, када сам се као средњошколац побунио због начина на који се наплаћује абонентска књижица 100 динара у ученичким домовима. И тако је све кренуло. Почео сам да постављам питања, и усмено и писмено, и сваки пут сам био исмеван због тога. Зашто би се ја са 15, 16 година бавио финансијама? Моје је да будем примеран и узоран ђак, да гледам своја посла – тако ми је речено, али, наравно, сваког месеца да новац дам, и то у кешу, без икакве признанице. Мене је просто занимало који правни документ је основ за такву наплату, јер све оно што сам прочитао о функционисању тих установа ученичког стандарда није упућивало на то да таквог основа нема. Онда сам кренуо у једно мало али врло темељно истраживање, и тако дошао до шокантних података. Међутим, упркос мојим пријавама, притужбама, разним инспекцијама, ништа се није дешавало. Тако сам схватио да су узалуд прикупљени сви ти подаци ако се не обратим медијима, јер само ако медији о томе пишу постоји могућност да се нешто промени. Пошто са 15 година нисам имао никакве контакте и везе, обијао сам прагове редакција са копијом свих докумената. Годину дана је трајала та битка да ме уопште неко чује. Имао сам 16 година када сам гостовао код Југослава Ћосића у „Полиграфу“ на Б92, и тек тада је дошло до изненадне и брзе смене директора Дома ученика средњих школа Београд и управника домова. Против њих су покренути поступци, новац је враћен ученицима, укупно преко 2 милиона динара. Ја сам конкретно добио 1.200 динара назад, али новац ми није био мотив, већ ентузијазам и жеља да се докаже неправда. Како је тај процес трајао више од годину дана, тако сам ја потпуно ушао у ту материју. А након тог искуства, некако сам потпуно искривио и поглед на ствари, деформисао свој начин размишљања. Отад практично прво гледам штетне аспекте у свакој друштвеној појави, па тек онда корисне.
Паралелно с тим случајем, покренули сте и питање наплате тзв. ђачког динара.
Да, ђачког динара који није био обавезан, а у ствари је био погодан за уцењивачки капацитет руководства школе јер нисте могли добити потврду за оверу здравствене књижице, потврду за повластицу за превоз у градском саобраћају ако не измирите неких 2.000 динара, а радило се о 2.000 динара пута 1.100 ђака у школи, па ми баш није било најјасније како се тај новац троши. Пошто сам био председник Ђачког парламента, моји другари су од мене тражили одговор на то питање. Ја сам то питање поставио руководству школе, и ту је настао цео проблем. Онда сам, користећи Закон о доступности информација од јавног значаја, прикупио документацију и видео да директор потписује фактуре из кафане од по неколико десетина и стотина хиљада динара периодично, и да се у тим фактурама чак налази ставка бакшиш, што довољно говори о бахатости. Исплата тих фактура је вршена управо са рачуна ђачког динара. Тих неких 2 милиона динара био је сопствени приход школе који је коришћен дискреционо, онако како је управа школе сматрала за сходно. И онда опет исти процес: прикупљање документације, подношење кривичних пријава и пријава буџетској инспекцији која је чак и дошла, па кренула да чачка и оно што нисам пријавио попут кречења школе и екскурзија, па нашла да је неких 7 милиона динара ненаменски утрошено.
Како су се завршила оба случаја?
Заједничко за оба случаја је да су завршила на суду применом начела опортунитета тј. одложеног кривичног гоњења. Само у случају школе, директор је одређену суму новца, неких 100.000 динара, уплатио пре подизања оптужног предлога. У случају Дома ученика, где је било оптужено шест лица, симболички износ од неких 30, 40 хиљада динара је био уплаћен на предлог тужиоца у току кривичног поступка, значи, када је већ била подигнута оптужница. Оба случаја нису резултирала правоснажним пресудама, што ме додатно увело у целу материју као студента права и натерало да се и данас професионално бавим том проблематиком.
О положају медија данас
У последње три године медијски систем је паралисан. Медији не остварују функцију коју би требало да остварују у једном савременом, демократском, грађанском друштву. Уместо да буду део решења проблема, медији су узрок проблема. Не баве се информисањем јавности, већ су полуга власти, полуга за креирање јавног мњења која стварањем лажне слике о државним пословима које та власт спроводи омогућава њен опстанак. Медији су спали на најниже гране вероватно у историји Србије, иако неки кажу да је 90-тих било много горе. Јесте у сегменту убијања и пребијања новинара, сада је то мање присутно, али сада се спроводи економска тортура тако да ако ви добијете отказ у једном медију, не можете добити посао у другом и принуђени сте да због егзистенције будете део тог зачараног круга. Поред руинираног правосуђа, руинирана и медијска сцена. Без обнове та два стуба, ово друштво никада неће ићи напред.
О притисцима на медије
Потребно је да правимо разлику између судског процеса који се покреће против новинара и медија ради заштите достојанства личности, пре свега часта и угледа неког лица, од процеса који су у функцији застрашивања новинара или гашења медија. У Србији се у последње време то све измешало, па се не зна шта је лаж, а шта истина и ко за шта у медијској сфери треба да сноси одговорност. Дошли смо у ситуацију да конференције за штампу министра полиције и преткривични поступци служе као „алтернатива“ парничним поступцима против јавних гласила. Уз потпору служби безбедности и режимских медија, власт иницира и врши својеврстан линч над истраживачким новинарима и медијима попут КРИК-а, БИРН-а и ЦИНС-а. Они се оптужују да лажу, а са друге стране нико их од актера о којима пишу не тужи због наводних лажи, тако да нема пресуде у којој би писало да је то што су објавили лаж. Како је то могуће? За мене је то касичан вид злоупотребе институционалне моћи у циљу дикредитације новинара. На сву срећу, код малог броја новинара и медија тиме се не постиже жељени ефекат њиховг дисциплиновања. С друге стране, у пракси има и примера где политичари судове затрпавају бесмисленим тужбама ради накнаде штете и тај бесмисао се претаче у правоснажне судске пресуде. То доводи до економског слабљења, па чак и гашења медија. Суштина је да се у нашем друштву одавно изгубио онај баланс између потребе информисања јавности и одговорности за објављене неистините информације.
У то време сте били анонимни за јавност. Из те перспективе „обичног“ грађанина који нема конекције ка медијима, који није јавно експониран, а има некаквих проблема на свом радном месту, у здравственој установи у којој се лечи… шта бисте (пре)поручили људима: да ли да уђу у поступак борбе за своје право да би доказали да негде нека неправда постоји?
Та персонална борба је ствар сензибилитета појединца и зависи од његове личне храбрости, дозе истрајности, неки би рекли и лудости, а можда свега по мало. Ја сам у све то ушао као тинејџер и у том тренутку нисам имао шта да изгубим. Велика је разлика у животу кад имате шта да изгубите и када немате. Моменат отпочињања битке је ипак пресудан у овој ствари. Не знам да ли бих то поновио на тај начин, иако сада имам много више искуства, али тада сам схватио колико је у ствари систем зачепљен, колико не функционише, колико је држава паралисана. То да узмете телефон и да позовете било коју инспекцијску службу – то не функционише; да покуцате на било која врата – ни то не функционише, јер се хватате у коштац са једном хоботницом, једном мрежом људи који функционишу по принципу „сви за једног, један за све“. Па ипак, да ли бих препоручио некоме да крене тим путем? Свакако да бих. Мислим да виталност човека и уопште виталност грађанског друштва лежи у отпору: отпору према одмазди, према неправди, лажи, пљачки, превари. Обесхрабрујућа је, међутим, чињеница да постоје људи који су прошли кроз цео процес, попут Горана Милошевића, радника ЈП „Путеви Србије“, на основу чије је активности подигнута оптужница и донета некаква пресуда за тзв. друмску мафију. Он често каже да тако нешто више никада не би радио и он уме и да објасни зашто је то тако. Једноставно, људи се плаше одмазде зато што се не осећају заштићено: не штити их ни закон, ни устав, ни институције, и они су врло често предмет одмазде. Не само они, већ и чланови њихове породице, њихови пријатељи… Практично, у оваквој држави томе нема краја.
Колико је Закон о заштити узбуњивача гаранција да до такве одмазде неће доћи?
Нов Закон о заштити узбуњивача је неефикасан зато што систем заштите опет не функционише. Ту пре свега мислим на привремене мере које судови често одбијају да донесу, а које за резултат треба да имају одложено дејство раскида уговора о раду док се цео процес не заврши. С друге стране, направљена је велика забуна око саме процедуре интерног и екстерног узбуњивања. Грађанин који није упознат са законом, ако направи само једну процедуралну грешку, свесно или несвесно, губи право на заштиту. Жесток период нам предстоји у том нормативном делу у погледу изградње система заштите узбуњивача, али проблем је што овде не постоји политичка воља да се тим људима пружи било каква подршка.
Септембра 2013. сте имали прилику да као саветник министра привреде видите како цео систем функционише изнутра. Који је био Ваш први утисак, а који последњи, када сте систем напустили?
Када пређете праг институције као неко ко у том тренутку постаје њен део и као неко ко верује да ће било шта променити, дакле, први утисак је да ћете успети да промените систем: да окрећете нови лист, да мењате лошу праксу и лоше процедуре. А онда, не прође ни неколико дана, да не кажем сати, па да схватите колико је систем паралисан. Остао ми је један пример у сећању. У Министарство привреде стизало је доста притужби, будући да више од 1.000 привредних субјеката зависи од тог министарства. Тако су пристизале и притужбе радника на руководство појединих предузећа. Ја сам се шокирао када сам видео да се такве пријаве копирају и шаљу на изјашњење оном против кога су поднете. Одмах сам старије колеге питао шта ми то радимо и добио одговор да је таква пракса и да се то тако ради. Дакле, некада је потребно пет минута, некада сат да онај на кога сте се ви жалили и обратили министру да вас заштити, путем факса, поште или мејла види садржај пријаве и да се по истој изјасни. Иста је процедура и када се обратите Влади и премијеру Србије пријавом против неког чиновника министарства: Влада исту ту пријаву спушта инстанцу ниже и доставља на изјашњење. За мене је то био тотални пораз. Неки људи ставе своју главу у торбу, свој интегритет, живот и живот своје породице на парче папира, потпишу се, верујући да ће пријава доћи у руке премијера или министра, а онда се све окрене против њих. И тада сам схватио да се ништа парцијално не може мењати. Не можете ви у једном ресору мењати темеље тог ресора ако не постоји синхронизација на нивоу Владе. Не можете уводити ред у једној или три агенције ако се не уводи ред у свим агенцијама. То је горак укус који ћу памтити, али и драгоцено искуство. Утисак да ћете нешто променити као појединац, па чак и да се скупи група таквих пројединаца, у једном таквом државном бирократском конгломерату је погрешан. Ако не постоји друштвена свест, политичка воља, један тимски рад и чврста опредељеност да се ствари промене, све ће остати исто.
Који би у овом тренутку био кључни фактор за „отчепљивање“ паралисаног система, како кажете? Да ли су то закони, институције, или, пак, људски фактор?
Сви фактори су важни, можда је људски у овом тренутку на првом месту. Али, мимо њега, темељ система је нормативни, законодавни оквир. Ја сам као државни службеник четири године провео у Народној скупштини и био у прилици да напишем стотине амандмана на законе. Начин на који настаје норматива у нашој земљи је поражавајући. Било да је реч о новим или изменама постојећих законских решења кроз измене и допуне, сви они настају под некаквим чудним околностима. Ту нема јавне расправе. Те измене се креирају не у стручној јавности, не на начин предвиђен пословником о раду Владе, већ у адвокатским канцеларијама, консултантским кућама, кафанама, на крају крајева, у политичким странкама. Често од тих измена корист има једна уска група људи која представља неку врсту економске елите и чини потпору финансирању политичких странака. То је проблем у камену-темељцу овог друштва и ове државе у једној фази, а у другој фази, то је проблем настанка подзаконских аката. Ако погледате случај министра Саше Драгина, он је ухапшен зато што је Влади Републике Србије као доносиоцу предложио усвајање уредбе о регресираном ђубриву. На основу тог акта једна група људи остварила је одређене бенефите, тужилац тврди на штету буџета РС, али нико од чланова Владе који су гласали за ту уредбу, није одговарао. То је само једна уредба. Сваког четвртка Влада донесе низ тих уредби, министри низ правилника и упутстава, а сва та подзаконска акта су негде претходно договорена, врло често су њихове норме срачунате. Тај законодавни темељ се зида на нездравим основама, и то после доводи до једне спирале која највише реперкусија има на јавне финансије. Пошто су политичари који долазе на најодговорније државне функције у ствари експоненти интереса представника економске елите у овој земљи, онда они не само да креирају тај законодавни оквир у интересу својих неформалних послодаваца, већ касније те норме и спроводе. Тако имате процес креирања, процес спровођења, па процес утврђивања одговорности, али како ту одговорност утврдити када исти ти људи бирају тужиоце и судије који треба да санкционишу такве појаве. Наравно да је то један зачарани круг.
Уз све претходно речено, били сте и политички ангажовани.
Мислим да је у природи људског бића да се бави политиком, мање или више. Свако од нас бира формат и интензитет, начин на који ће се политички ангажовати и уопште да ли ће се ангажовати. Ја сам у овом тренутку презасићен свега. Доста ми је свега што сам доживео, видео, чуо, и што знам. У неком наредном периоду мој правац је струка и ангажман у невладином сектору. Наравно, то не значи да немам политички став, да кријем коме ћу дати свој глас, нити да саветодавно нећу помоћи некој политичкој опцији, у овом случају оном што ради Саша Радуловић са својим тимом сарадника. Ја сам, чињеница, од 2006. до 2012. био активан у СРС, и био сам сведок раскола у тој странци. За разлику од просечног гласача, имао сам приступ одређеним повлашћеним информацијама, па сам могао да препознам начин на који настаје и начин на који се финансира нова странка. Тако сам одлучио да нећу прећи у СНС, а данас видим да је та одлука била исправна јер не бих могао себи да опростим да сам прешао, а вероватно бих ту странку напустио после неколико месеци. Те, 2012. године сам донео одлуку да се повучем из политичког живота јер ми се није допао начин на који је функционисала тада СРС у погледу неких потеза, одлука и кадровске политике. Дискутовао сам отворено о свему и са председником СРС и у погледу одређених лоших појава имали смо различите погледе. Коректно смо се разишли, додуше, телефонским путем, јер није ни било прилике да се упознамо.
Колико Вам из данашње перспективе тај ангажман представља својеврсни белег? Колико су Вам људи и тада спочитавали паралелно бављење политиком и писање медијских текстова?
Док сам писао антикорупцијске текстове, био сам члан СРС. Веровао сам да је узрок пропасти овог друштва једно жуто предузеће које је персонификовала ДС, уз одређене филијале и експозитуре попут странке Г17 плус, СПО, СПС. Као средњошколцу, касније студенту, СРС је била једино место где се могу артикулисати ставови против једне бруталне пљачке која је на свим нивоима власти спровођена. Наравно, не знајући да може и горе, и да је горе управо и уследило. Сама страначка припадност и јавно декларисање ми је отежавало доста у писању. Када сам, на пример, објавио текст о Драгану Шутановцу и чувеном пашњаку прве класе, цело скретање пажње са суштине ствари – одакле му та парцела и објекат од милион и по евра, одвијало се у правцу његовог одговора „Ма, ето, то пише тамо неки радикал“. Сам тај епитет је служио као маргинализација и дискредитација свега што напишем, урадим или кажем. Након мог доласка у Министарство привреде 2013, избио је скандал у Влади јер је тадашњи ППВ Александар Вучић позвао министра Радуловића, више пута, држао му буквице да мора отказати мој уговор о ангажовању, да морам изаћи из Министарства привреде да не бих имао увид у податке, оценио ме је као некаквог непредвидивог елемента који ће да направи хаос у самом Министарству. Међутим, Радуловић му је тражио јачу аргументацију, на шта му је одговорио да не могу да будем у Министарству зато што сам се на Тwиттер-у свађао са његовом супругом. Радуловићу је то било довољно – да ме задржи. И тако сам, стицајем околности, дао лични допринос малом „рестарту“ Министарства привреде.
Коментариши