Двадесет година од протеста 1996. године

Ко би рекао да је прошло 20 година од, сада већ давне, 1996. године, када су грађани по први пут изашли на улице да бране своја грађанска права, која су погажена, актом тадашње СПС власти да не призна народну вољу исказану на локалним изборима.

Ако је неко заборавио или је сувише млад па не зна, ајде да се посетимо како је то онда било.

После одлука општинских и градских изборних комисија да се пониште избори на бројним бирачким местима и тиме одбије признавање победе опозиције у Београду и многим другим градовима и општинама по Србији, тадашња опозиција „Заједно“ (СПО, ДС и Грађански савез) позвала је грађане да изађу на улице, да се заједно боре да се призна воља народа, а самим тим и њихов изборни резултат.

Прва окупљања су била испред Скупштине Србије, у Ул. краља Милана, да би се наредних дана почеци скупова померили испред зграде у Ул. Теразије 3, где је било (а и данас је) седиште Демократске странке.

Ситуација са медијима била је слична као и данас. Сви медији, осим радио станица Б92 и „Индекс“, били су под режимском контролом. Тако контролисани медији лагали су о свему, а посебно о броју учесника на скуповима и тврдили како се заправо ради о шачици издајника, страних плаћеника и случајних пролазника.

И онда је било променљиво време, а киша је често падала у првим данима протеста.

Власт и контролисани медији оптуживали су опозицију је да жели власт на силу, на улици и да под сваку цену, из неког њима непознатог разлога, избегава „институције система“.

Кренуле су чувене шетње, а убрзо су се протестима у свој својој снази прикључили и студенти београдског универзитета. Појавиле су се звиждаљке, па шерпе и лонци, бака Олга у Ул. Лоле Рибара, али и контрамитинг, легендарно „Волим и ја вас!“, јулови батинаши, кордони полиције…

Осећало се у ваздуху да ћемо успети сигурно, само је било питање када и како!
Опозицију је предводио омиљени опозиционар с почетка деведесетих Вук Драшковић, некрунисани „краљ тргова и улица“. Својим поступцима чинио је све да протести заврше тако да он за себе оствари најбољи резултат. Док је он био „лидер опозиције“ Милошевић је био безбрижно на власти.

За време демонстрација с времена на време он и његова жена давали су неумерене и веома глупе изјаве које су умало уништавале протесте, нпр. идејом да ствар треба решити моткама, затим идејом да се државне институције и медији гађају јајима, чиме су практично позвали на разбијање излога и истовремено дали снажан аргуменат медијима како се, ето, очигледно ради о насилницима и криминалцима „који руше Београд“. Затим, оптуживао је Ђинђића за кокетирање с Милошевићем, а истовремено се више пута лично састајао са врхом СПС-а (Драганом Томићем и Николом Шаиновићем) у просторијама фирме „Лутра“ Душана Михајловића.

Данас је Вук Драшковић у коалицији с онима који краду изборе и занимљиво, ћути као заливен, ни речи од њега. Његова некада велика странка, данас може да стане у мањи комби, а Вук и Дана задовољни са 1-2 јавна предузећа. Шешељ је на истим позицијама као и пре 20 година, наводно у опозицији, а спреман да дрвље и камење баци на друге опозиционаре. И онда и сада заједно са влашћу опозиционаре назива „издајницима“ и „страним плаћеницима“, „америчким људима“ и сл. Медији су, као и онда, под потпуном контролом власти, који најстрашније сатанизују лидере опозиције углавном их етикетирајући као криминалце. Студенти су и данас ту, али се овога пута неће мешати, заузети су сувише размишљањима како отићи из ове уклете земље. Неће бити ни шерпи ни лонаца, одавно нема ни ЈУЛ-а, ни Слобе, а неки данашњи и тадашњи опозиционари су у толикој мери компромитовани да им је најбоље да ћуте. Зашто сте одмах помислили на Чеду?

Овим текстом желео сам да подсетим на догађаје од пре двадесет година, да укажем на сличности и разлике са данашњом ситуацијом.

Разлика има доста, али и сличности свакако има. Једна од сличности је и онај осећај нелагоде и неправде који се врзма по стомаку и који ти не да да будеш миран и да ћутиш, док неко покушава да те намагарчи, прекрајајући вољу грађана исказану на изборима.

Милан Јанић,
члан Покрета „Доста је било“, Нови Београд