Како се карикатура уплашила сопствене цензуре

Недељна Политика осванула је без уобичајене карикатуре Душана Петричића и без речи објашњења о томе зашто је после девет година прекинула сарадњу са познатим карикатуристом који је прошле године, баш за те своје недељне карикатуре, добио престижну новинарску награду Душан Богавац, која се додељује за етику и храброст. Државне новине цензурисале су једног од најбољих карикатуриста, јер ништа не сме да ремети идилу о којој премијер стално говори, а Петричић је и те како реметио.

Свеједно је да ли је лично Александар Вучић забранио Петричића или је телефон окренуо неко од оних његових пипака-марионета на које се стално издире, нарочито у присуству тв камера. Током дана су из кабинета премијера саопштили да “Кабинет сматра да Политика треба да настави с објављивањем Петричићевих карикатура јер оне никоме не сметају, већ премијеру само доносе поене”. Наравно, можда није својеручно Вучић, као ономад Ољу Бећковић, позвао мученог вд уредника Политике Жарка Ракића, али се своје цензуре баш лично уплашио.

Ко је окренуо телефон не мења на суштини да је главни цензор решио да заврне још једну ретку славину из које капље смисао, разум, опомена да нам земљу води полудели “краљ сунце” који је, што рече Петричић карикатура лично, а чије природно радно место, уместо Владе, треба да буде стадион због навијачког менталитета и менталног склопа који се не да сакрити баш ничим.

Кад су видели да је враг однео шалу и да је мучени Ракић, незграпно, занемело, како то иначе раде уплашени и послушни уредници и новинари, ваљда у нади да нико неће приметити зјапећу рупу карикатуре која је требало да замени Петричићеву, свевидећи Кабинет издао је саопштење за новинарски портал Инсајдер. У саопштењу које је типичан пример кризног менаџмента и маркетинга сујетног владара, Кабинет се наводно залаже за објављивање Петричићевих карикатура јер су оне кобајаги важне за премијера. А за кога би другог па и биле важне?

Кабинет каже следеће: “Оне (карикатуре) су доказ демократског поретка и за премијера је важно да карикатуре опстану. Оне показују да људи који не прате промене и који имају најоштрији антивладин став и личну мржњу према председнику Владе треба да имају свој простор да несметано раде у будуће, као што су до сада радили”.

Шта нам је у ствари Кабинет поручио. Ништа друго него да је потпуно полудео. Констатације “лична мржња”, “људи који не прате промене”, “премијеру доносе поене” откривају болесну перспективу “ја па ја”. Ништа не постоји и не треба да постоји ако га не одобри Кабинет, а све што Кабинет не одобри, а постоји, само је производ мржње и то личне мржње према премијеру. Тај апсолутистички егоцентризам који озбиљно нагриза било какав здрав разум био је приметан и раније, видео се од самог старта док су, на пример, кола Црвеног крста и спасилачке екипе морале да одустану од спасавања код Фекетића док се не појави премијер да лично избави завејане из сметова.

Међутим, болест се у међувремену проширила захваљујући уплашеним новинарима и уредницима, укидању Утиска недеље, глупостима агресивних насловних страна Информера, Српског телеграфа, арлаукању Пинка, протеривањем новинара попут Срђана Шкора, убијањем радијских емисија “Даре и Маре”, отказу Марини Фратуцан, сменама у РТВ…. Низ је дужи, а требало је да се славодобитно оконча Петричићем.

Величина егоцентризма нашег “краља-сунце” и размере болести која је узнапредовала виделе су се током недавног заседања Уједињених нација са ког је премијер лично извештавао сам о себи. Самопрокламовао се у највећу звезду годишњег заседања Генералне скупштине УН. Причао нам да су чак и они који никога не слушају, а такви су готово сви – подучио је своје овчице – подигли главу и пажљиво слушали кад је он почео да говори. Звезда Уједињених нација – па то ни Тито (једина домаћа фигура са којом пристаје да се пореди) није могао. Лудило – то је једина дијагноза која може да опише цензуру којој је у Политици подвргнут Петричић.

За сада је, надајмо се, заустављено и спречено укидање карикатура Петричића. Мучени вд директора Политике је, након што је видео саопштење Кабинета, и сам издао саопштење у коме се, додуше јада на “скупог” хонорарног сарадника који стално касни са радовима, обавезао да настави да објављује Петричићеве карикатуре.

Душан Петричић је открио и да га је мучени вд уредника Политике звао пре месец дана и тражио да прореди карикатуре на којима је премијер. Колико ли се само плашио.

Карикатуре и критике се боје само диктатори оличени у прототипу председника Северне Кореје или Еритреје, Азербејџана или Кине. Наравно, у питању су земље чији председници не истичу демократију и чланство у ЕУ као своје вредности. Они нису изабрани у кабинету неког западног амбасадора и не зависе од његове подршке. Наш “краљ сунце” зависи и зато се уплашио, вратио Петричића бар за кратко док не смисли неку лукавију тактику. Та располућеност и то седење на две столице како је то на последњој објављеној карикатури нацртао Душан Петричић не може да се одржи. Зато постаје све смешније, уместо да буде страшније. И завршиће се, како је то незаборавно опевао Душко Радовић у “Страшном лаву” – гумицом на првим изборима.

Драгиња Лукин
чланица покрета “Доста је било”, Београд