АЈ ТИ мени мало субвенцију – увод у експертски неопатриотизам

Постаје ли индустрија информационих и комуникационих технологија оквир за подметање нове помаме међу збуњеним бирачима (јер за оне који помаме пласирају ми и јесмо само бирачи, не нужно и грађани)?

Када од највиших званичника наше државе, на челу са највишим званичником наше државе, почнемо да слушамо о теми за коју нико раније није сматрао да је нарочито битна, и томе додамо манир да се о њој говори као неком мистериозном АЈ ТИ-ју, довољно познатом да га замишљамо као гомилу пара а довољно неухватљивом да заправо немамо појма о чему се стварно ради, извесно је да ће се нешто у скорије време почети да догађа.

Најпре је почела да се шири фраза о АЈ ТИ-ју као развојној шанси.

Зло и наопако, никако не ваља!

Наше развојне шансе до сад су биле, ако је судећи по речима неколико гарнитура домаћих технолога власти, међународна изолација, глобална рецесија, конфликт Русије и запада… Истина, оне јесу пресудно утицале на економски развој Србије. Можемо их сматрати искоришћеним, претпостављам. Ако ће држава на исти начин да искористи и АЈ ТИ, мислим да је време да крене паника.

Онда се појавио документ под називом Програм Владе Републике Србије, чији је аутор у том тренутку био мандатар за састављање Владе Србије. У документу се о АЈ ТИ-ју пише у неколико (добрим делом преписаних) пасуса, у поглављу које дели са још три сродне теме: туризам, спорт и Културни центар за нешто и још нешто.

Добро је, провукли смо се, ипак се неће бавити нама. Кад ти је нешто битно не стављаш га под разно.

И таман кад је целокупна АЈ ТИ заједница одахнула, мислећи да је прошла опасност од подршке државе, ето новог ударца – формира се Министарски савет за АЈ ТИ.

Зло и наопако, никако не ваља!

Као у клетви: дабогда се српска министарства бавила оним од чега леба једеш!

Нада умире последња, а наша је била да је ово још једна у низу представа које, по истраживањима јавног мњења, доносе који поен за рејтинг.

Узалуд, ипак су решили да нам ставе руку у џеп и прст у око.

Први велелепан резултат рада Министарског савета за АЈ ТИ био је додела субвенција једној великој, успешној и глобално препознатљивој софтверској фирми, за отварање нових радних места у АЈ ТИ индустрији.

„Растуће индустрије у области науке и технологије имају двоструко већи број новоотворених погона него што ми имамо радника за тај посао“, пише у Програму Владе аутор документа.

Зашто онда субвенционишемо отварање нових радних места ако их имамо два пута више него кадрова?

Да не знамо све о врлинама премијера Србије, знању и поштењу пре свега, помислили бисмо да је овде у питању чист дилетантизам са нимало дискретним призвуком корупције. Али пошто смо кроз популарне медије сазнали ко је и шта је наш премијер – ово нас заиста збуњује. Врло загонетна ствар.

Пратећи реакције битних актера у области АЈ ТИ-ја, лако се да видети је ли то добра одлука. Сви су једногласно против. Од истакнутих појединаца, преко компанија до кластера и удружења. Сви до једног.

Наравно, јасно ми је да скуп професионалних министара за штагод је потребно има већи ауторитет и познавање области АЈ ТИ-ја од АЈ ТИ стручњака који у овој индустрији раде, запошљавају, извозе и зарађују себи за живот. Тек, бити месија по сваку цену, и онда кад за тако нечим нема никакве потребе, увек ме подсети на Пекићево „Време чуда“, и онда ми мало поквари расположење. Ако већ треба да се пронађем у неком Пекићевом тексту, радије бих себе видео у „Атлантиди“. И верујем да у индустрији информационих и комуникационих технологија има потенцијала који би нас тим путем повео. Ипак, завршисмо у времену чуда, као колатерал насилног месијанства.

Чудо невиђено: док је фирма била српска и звала се ПС Тецх, борила се сопственим снагама за своју позицију. Оног тренутка кад је купе Британци (нека буде да су Британци) и промени име у Ендава – држава Србија почиње да их засипа милионима евра сакупљених (између осталих) од српских фирми које оваква нелојална конкуренција тера у пропаст. Експертски неопатриотизам је то. Ви то не разумете, али срећом има ко види целу слику.

Премијерова академска и интелектуална супериорност (подржана имплицитном претњом јавним понижавањем и медијским линчом сваком ко би је довео у питање), неспорна је у кругу његових присталица. Међутим, изван тог круга такође живе неки људи. Ти људи ауторитете признају на основу стручности, способности, знања, искуства, посвећености, спремности да се учи и напредује. Премијер је ту невидљив, и зато не верујем да ће му се допасти предлог да у креирању конкретних политика уважи мишљење струке.

Можда да пробамо преко Вебера да утичемо на одлуку, чуо сам да његово мишљење премијер уважава.

Илија Стојановић
члан покрета “Доста је било”, Нови Београд