Мирослава Миленовић за Данас: Да видим прво ко ће трчати испред СНС

Мирослава Миленовић, финансијска форензичарка са америчким и европским лиценцама, није непозната домаћој јавности, јер иако се не бави ни естрадом нити је члан неке странке, врло често узбурка политичку сцену.

Обично праву лавину реаговања изазивају њене изјаве и извештаји које је радила као чланица Савета за борбу против корупције о нетранспарентним токовима новца, чија је последица систем базиран на мрежи интереса одржаваним из скривених центара моћи. Ипак, они који су задужени да ствари исправе, институције, Влада, правосуђе – остају неми, а сазнањима тог антикорупцијског тела више се и озбиљније баве еворске институције. Маленовићева је прошле недеље поново била у средишту пажње, након што је поднела оставку на место у Савету. Иако је раније у разговору за наш лист и најавила такву могућност јер су, како је објаснила, могућности за деловање кроз Савет исцрпљене, питамо шта је била “иницијална каписла” за тај потез.

– Савет је давао Влади један извештај за другим, отварао је, једну за другом, низ врло важних тема, али и даље нема резултата и не успевамо ништа у да померимо са мртве тачке. Све владе, уназад десет година игнорисале су га, ниједна се није сусрела са својим саветом. Ни актуелни премијер, ево више од три године то не чини, а освојио је власт на крилима борбе против корупције и обећања да ће се са њом разрачунати, да ће решити 24 предмета о којима је Савет извештавао.

Премијер је објавио да су решени.

– Да, пре скоро две године, на једној од конференција за медије, када су иза њега били републичка тужитељка Загорка Доловац, која је то и сада, специјални тужилац Миљко Радисављевић, премијер је помпезно објавио да је тих 24 предмета решено. Нажалост, ни две године након тога још увек немамо ништа. Један по један предмет застарева и одлази у историју, а оне који су били актери, видимо на различитим сценама у земљи. Они, додуше за то застаревање плаћају најразличитије врсте цена, па је и последњи циркус у парламенту политичка цена за застаревање једног од тих случајева.

На који премет мислите?

– На АТП Војводину. Просто је невероватно да потписница уговора чије је непоштовање прозвело штету граду, буде на том месту. Ја сам чак и на твитер налогу окачила слуку где се види игнорисање насиља у Скупштини, а она која је то требала да спречи, мислим да плаћа цену за тај случај.

У том предмету застарео је само један сегмент оптужнице против бившег власника, и то онај део који је послужио да предмет започне тужилац за организовани криминал, да би се потом спуштало све ниже. Чему је служила таква тактика?

– То је матрица која се дешавала са више предмета. Распарчају предмете на више нивоа и судова, јер у многим тужилаштво није имало намеру да спозна целу причу о случају. Морам да кажем да чак и тужиоци који су хтели да скрену пажњу да је слика много шира, који су хтели да раде, нису имали подршку и није било политичке воље. Било је случајева да појединци искачу, али су усамљени и без ефекта.

Због тога сте одлучили да одете из Савета?

– Ја имам утисак да одређене теме могу много дубље и јаче отворим ако нисам чланица тог Савета. Уз то, иако Влада нема времена за свој савет, ваљда ће оставке не разматра. А било би логично да уз то разговара и о новим именовањима. То је мој последњи покушај да скренем пажњу да Савет има само шест чланова, да радимо у немогућим условима. Уколико Влади то тело не треба, ако је борба против корупције декларативна, а очигледно јесте, онда стварно треба преиспитати шта ми ту радимо.

Зашто је изостала финансијска истрага у 24 предмета?

– Ма све је изостало. Ако кажемо да се и сада неки предмети налазе у фази предистраге, имате предмете у којима је тужилаштво одустало од гоњења, предмете који се суде, као Лука Београд, али они на које је Савет указао у свом извештају, нису предмет тужилаштва. Аболирају се они који су били на највишим државним функцијама, сматра се да нису ништа лоше учинили и чека проток времена да се то затвори, а особе главне у неколико предмета, нису ни салушане… То доказује да су све политичке структуре које су биле на власти претходних година, врло јасно увезане и да су пуне фиоке тих нерешених случајева који дају корупциони потенцијал, сутра за застрашивања, уцењивања, за дисциплиновање. А посебан проблем су такође велики предмети ван те листе, пљачке за које уопште не постоји назнака да ће бити истражене.

Говорите о кипарском новцу?

– Причамо о Кипру и о другим аферама које нису изашле на светлост дана. Тешко је мене као чланицу Савета натерати да живим виртуелно, као да се Кипар није догодио, да нисмо брутално опљачкани, да је све било по закону а да пара нема, предузећа нема, посла нема. Све је разнето, али није опљачкано, нису добре приватизације, али нико није крив, радило се са Бахама, Сејшела, али нико нема одговорних јер је такав био закон, нико није проверавао порекло новца јер је било непристојно питати. Ја ту врсту “пристојности” не разумем.

Имате ли нека сазнања о томе, новинарима је тема недоступна?

– Ја сам радила на том предмету и сматрам личним неуспехом што нисам довољно успела да анимирам тужилаштво да скупи храброст и да предмет угледа светлост дана. Тачно је да се све дешавало у време санкција, сматра се да није патрриотски причати о томе, јер смо били принуђени да новац износимо како би смо купили лекове, струју.

Да ли смо то купили или нешто друго?

– Најчешће нешто друго, и најчешће су паре завршавале у џеповима.

Зна ли се ко је профитирао на том патротизму?

– Сви они који су се појавили касније као велики инвеститори а у чије порекло новца се није се гледало. То је огроман коруптивни потенцијал који изједа нашу државу, јер су сви почели да черупају, да учествују у томе. Због тога нема политичке воље да то реши што је даље урушавало систем.

Какве су последице нерешавања тих великих афера?

– Последица је да у парламенту можете да чујете како је премијер имао државничку храброст да саопшти како се неки нелегални објекти неће рушити. Закључујемо да Ппостоје нелегални објекти А, ако смо блиски власти, и нелегални објекти Б, који то нису.

Савамала спада у Б?

– Не, она се није ни десила. То је било ноћу, нико није видео, и ко јесте више није жив. Јасно је да те три бараке не припадају прајм групацији. А све то је сигнал нашој деци, да уређеног друштва нема, да владавина права не постоји, да је борба против корупције декларативна и да аеродром Београд постаје језеро суза за родитеље који испраћају децу тамо где ће моћи да дају све од себе и да живе нормално од тог рада. Овде је постало јасно да ако не припадаш политичкој врхушки, не постојиш, ти си три бараке у Савамали.

Постоји и велики степен толеранције код непоштовање закона, па кад по Закону о доступности информација имате затражите податке од министартсва или јавног предузећа, а они једниоставно кажу: нећу да дам. И ником ништа.

– Мени је важно да и читаоци Данаса и грађани знају да и Савет до података долази искључиво по том закону. Ми немамо приступ информацијама које су тајне или необјављене. И нас, као и новинаре, неколико јавних предузећа потпуно игнорише – Србијагас, Телеком, и они казне које Повереник одређује, плаћају од новца који би требало да се по другом основу улије у буџет. То је парадоксално и блесаво, али је и логично. Када имате владу која негује тајне уговоре, зашто би се њено јавно предузеће нашло на стубу срама ако то исто ради? Све иде одозго.

Указује ли то да је реч о коруптивним уговорима и подацима који то откривају?

– Наравно, да није тако, било би објављено. Па погледајте само читаву глупост која се издешавала са инвеститорима из Емирата. На велика врата најављиван је долазак Ал Рафаведа, али нико није успео да сними засејана поља, не зна се шта се са тиме дешава. Знамо и да је на Копаонику продат хотел по упола нижој цени, за око 1,5 милиона долара, али не знамо да ли је то био поклон државе потенцијалном великом инвеститором, заправо не знамо ни ко је купио, ни ко ће да гради. Имате сада и ново, Београд на води и чувени ресторан “1975” који ради без фискалне касе. Али су због фискалног рачуна затворили јако много пекара и киоска брзе хране.

У јавности се чуло да планирате политичко ангажовање, да ћете бити кандидат за председника Србије. Шта је од тога тачно?

– Све. Када је реч о председничком кандидату ја бих волела прво да видим ко ће трчати испред владајуће странке, да ли ће то бити Тома Николић, као што је ових дана објављено. За мене лично, изазов би био уколико премијер одлучи да трчи. Али, о томе опозиција треба да се договори, она која је добила највише гласача на претходним изборима, попут покрета Доста је било, Демократске странке. Мислим да кандидат мора да буде особа са интегритетом, која ће моћи да утре пут неким нормалним променама. Да ли ћу то бити ја, не знам, али је сигурно да се нећу појавити као независтан кандидат, јер промене могу да се остваре кроз политичко ангажовање. А чекају нас значајни резови, попут промене Устава која мора да се уради озбиљно или услова за постојање независних медија.

Колико су слободни медији важни у процесу промена?

– Без слободних и независних медија нема демократског друштва. Потребни су нам они који могу да буду објективни, да сагледају стање у друштву, потребне су нам и дебате, да бисмо могли да пронађемо прави пут у правосуђу, образовању, култури. Мене стварно брине било чије једноумље и мислим да је јако опасно ако дозволимо да медији не котролишу власт, него обрнуто. А ми смо дубоко у тој врсти цензуре и не могу да се отмем утиску да тренутно живимо у земљи у којој су медији удаљени. Као да је све, укључујући и истраживачко новинарство, препуштено невладиним организацијама, да бију битку за новинарску професију и част.

Довољно је: Извини

Полиција тврди да не сарађујете у истрази о нападу који сте имали. О чему се ради?

– Једино је тачно у саопштењу МУП-а је да су урадили само оно што су смели. Не могу да коментаришем то што још нису саслушали људе са којима сам била у ресторану “Москва”, када сам приметила да ме две особе прате. При том, то се десило не у некој забити, него на Зеленом венцу, који је пректривен каметама, и могли су да утврде идентитет нападача. А да не коментаришем то што сам пријавила да сам праћена 6. септембра, а нападнута сам 21. новвембра. Мислим да ми, после свега, полиција дугује једно: извини.

[ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [ezcol_1half_end]

[/ezcol_1half_end]

[ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [ezcol_1half_end]

[/ezcol_1half_end]

[ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [ezcol_1half_end]

[/ezcol_1half_end]

[ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [ezcol_1half_end]

[/ezcol_1half_end]