О паткама и слоновима

У својим Писмима из туђине, Пекић је отворио веома интересантну расправу о томе како то да Енглези увек успеју да се други стиде зато што су у сукобу са њима, иако су при том у праву. Суштински, увек имате неки аргумент који ћете искористити да дођете до свог циља, без обзира на то колико су аргументи друге стране и легалнији и легитимнији и логичнији. Ваше је само да будете јачи и да своју неморалност, сами себи па тек онда другима, оправдате.

Читајући новинске текстове о сукобима у Скупштини, некако сам се осетио као припадник оних који би требало да се стиде зато што су нападнути, а при том су у праву. Додуше, на другој страни нема Енглеза нити методе напада на било који начин подећају на оне енглеске, али је ефекат управо сличан оном који описује Пекић. Одакле ми такав осећај, кад из пера новинара углавном излазе оштре критике понашања Ристичевића, Мартиновића и Маје Гојковић, а ја ни на који начин нисам њихов следбеник?

Одговор је слојевит а да би се разумео, објаснићу га на примеру једног угледног новинара ништа мање угледног листа који је у свом тексту посланицу покрета Доста је било Тању Мацуру представио као спиритуалну Радуловићеву посланицу, а Сашу Радуловића као некога ко производи разбарушене перфомансе. Изгледа да је понашање Радуловића који само инсистира на достојанству Скупштине, суштински исто као и понашање Марјана Ристичевића, који, за разлику од Радуловића и његових спиритуалних посланица, макар делује нормално. У реду, примитивно, неотесано, агресивно, али ипак нормално. Пошто се мени чини да Радуловић није чудан, а да Марјаново донашање није нормално, јасно је да сам управо ја у најмању року и чудан и ненормалан. Али то није узрок мог стида.

Могу да разумем потребу новинара да необјашњиве изливе беса тајанственог мислиоца, који путем релеја руководи скупштинских хаосом, ставе у неки колико толико прихватљив контекст. А за то је неспорно потребно да се пристојност представи као лудило, а примитивна тиранија као погрешан политички избор и да онда исти они читаоци који због турских серија не прате Скупштину, како то лепо примећује угледни новинар, макар имају исти негативан став и према Ристичевићу и према Радуловићу. Не и према ономе коме име не смем да поменем, а ко је цео овај циркус осмислио.

Нешто друго ме тера на стид. А то је чињеница да сам мање вредан од оних који су гласали за Ристичевића и Мартиновића. Иако не разумем како се то може штедети на стеченим правима и од тог новца финансирати извоз профита у иностранство, те иако ми није до краја јасно како се то задужујемо због привредног раста, мислим да је моје право да нешто не разумем. Не разумем ни зашто се понашање које разара не само парламент већ и друштво, упорно оправдава релативизацијом своје деструкције.

Исто као што мислим да имам право да не разумем, верујем да моје неразумевање није довољно да ме лиши права да као грађанин ове земље носим део суверености и права да својим гласом поверим вршење те суверености одређеној опозиционој посланичкој групи. А тој посланичкој групи неко не дозвољава да у моје име захтева да се поштује моје достојанство, путем достојанства Народне скупштине. И коначно неки угледни људи у неким угледним новинским институцијама то урушавање мог достојанства третирају као погрешан политички потез предузет према спириуалним чудацима. Како да се не постидим од самог себе? Нити разумем нити сам достојан, уз то сам и нападнут, а то није ништа друго до погрешан избор оружја које се на мени испробава.

Ако хода као патка, кваче као патка и изгледа као патка то је сигурно слон, каже Пекић и додаје да се због свог става не каје јер је о слоновима лакше разговарати него о паткама. Верујем да су угледни новинари читали Пекића, али то не умањује мој осећај стида због тога што сносим последице јер сам, бирајући између патке и слона, заокружио патку. Ваљда нисам довољно разумео ни Београд на води.

Војин Биљић
одборник у Скупштини ГО Врачар
члан покрета “Доста је било”, Врачар