Данас чујем како још један млади образовани човек покушава да оде из Србије. Пре неки дан мој најбољи пријатељ, доктор специјалиста примљен је на клинику у Немачкој. Почиње да ради у марту за почетну плату пет пута већу од ове коју тренутно има у Србији. Дакле, примера оних који су отишли је много, оних који желе да оду још више.
Подаци последњег пописа становништва из 2011. кажу да је у протеклих десет година и из Србије отишло око 175.000 људи, највише младих. Они у просеку имају 29 година, високообразовани су и одлазе у потрази за послом. Углавном се не враћају.
Да ли се неко у овој земљи пита, али онако искрено, а не само за медијску промоцију, зашто нам одлазе млади људи? Зашто не виде перспективу у својој земљи? Зашто се плаше да оснују породицу у Србији? Колико гласно морамо рећи да одлазе најбољи међу нама, да би они који могу нешто учинити да их задрже стварно нешто и урадили?
Истина, тешко је правити компромисе који се данас очекују од младог човека у Србији. Сви знамо шта је потребно да се у овој земљи успе. Па иако су вредности отишле у суноврат, зар се немамо више за шта борити? Зар ћемо децу стварно почети да спремамо за иностранство од основне школе? И то је то од нас…? Сваки дан би морали понављати себи да то не смемо дозволити. Али, не. Ми и даље слушамо сумануте приче о некаквом економском расту ове јадне, измучене земље.. Не, већина нас више и не слуша. Само промени канал и то је то. Ова земља потрошила је сву енергију, сав бунтовнички дух у људима. Све су се побуне свеле на пар твитова и статуса на фејсбуку. Па зар нисмо способнији за више?
Не морамо бити партијски поданици. Не морамо бити полуписмени купци диплома да би смо били у прилици да нешто урадимо, да нешто бар за милиметар померимо свакога дана, како би почели да назиремо будућност наше деце у земљи у којој смо их родили, где су им пријатељи, родбина, родитељи који су их створили који би све за њих урадили… Па зашто онда не радимо то све? Читамо, анализирамо, критикујемо, осећамо повремену беспомоћност, бес… Наше факултетске дипломе реално су обезвређене у овој земљи, а требале би бити бар основна потврда знања, труда и вредности… Онда нам не сме бити необично, када се млади људи, гледајући у нас, питају зашто би остали.
Данас су на највишим државним функцијама необразовани партијски послушници. Многи од нас су доживели да нас са подсмехом питају: „Шта имаш од тога што имаш факултет“? Насмејали се после тога, отишли купили диплому струковног економисте, мастер менаџера и сместили се у фотељу вискоког функционера. А ми? Одмахнули смо главом. Посегли за добром књигом како би их избили из главе. И њих и окружење. Тиме смо им дали сву слободу овог света да шире перје, одлучују о нашим животима, продају празне приче, одлучују о будућности наше земље, наше деце, засипају нас фразама просте манипулације…
Не смемо више пребацивати канал. Морамо одслушати ту конференцију. Чути и упамтити сваку реч и онда гласно рећи: Ја ово не желим! Знам да има људи који имају енергије, знања, способности, мотивације и осталих квалитета, неопходних да ово наше друштво коначно почне да прави дечије кораке на здравим ногама, само је потребно да урадимо данас нешто због чега ћемо сутра сами себи бити захвални. И свима ће нам бити боље. За почетак, морамо се рестартовати.
Ана Радојевић
дипломирани политиколог за међонародне односе
чланица покрета “Доста је било”, Лазаревац
Sto vise mladih ljudi se odseli u inostranstvo vise novca preko doznaka se uplati u Srbiju to je i glavni razlog zasto se vlastodrsci i ne bore protiv toga. Njima to i odgovara jer odakle bi inace ovaj narod ovde mogao da izmiruje svoje obaveze prema drzavi i njima napunio iovako prepune dzepove.
Takodje sto vise mladih i pametnih ode iz Srbije sve je teze skupiti kriticnu masu koja treba da promeni ovaj nakaradan sistem.
Pozdrav
DJB bi trebalo, i verujem lakše nego što se misli, da pronađe primere ljudi koji se vraćaju (ili ne nameravaju da odu) iz Srbije, uprkos diplomama i parama. Baš one koji su ludi, niko ne razume zašto sebi to rade, i oplakuju ih što život ovde ‘troše’. To je inspiracija, a ne još jedan od 1500 tekstova na prežvakanu i preplakanu temu ‘ode nam mladost i/ ili pamet iz Srbije’.
Slažem se da je tema “prežvakana”, ali problem postoji i ljudi odlaze više nego ikada. Oni koji ostaju, na neki način, pristaju da budu obazvređeni. Mislim da moramo pričati i o “prežvakanim” temama dokle god su aktuelne. Slažem se da su inspiracija i ovi koji su ostali, samo se bojim da je jako malo optimističnih inspiracija među njima/nama koji su/smo još tu.
Slažem se Ana da je veliki problem odlazak ovakvih ljudi. Ogroman. I treba vikati o tome na sve strane, to je vid borbe. Ali ostati i biti ili ne biti ‘obezvređen’ zavisi od toga šta je ‘vrednost’ za nekoga. Upravo to meni, a verujem i mnogim drugima, golica maštu: kakav to mentalno-emotivni sklop je potrebno negovati da bi se uprkos svemu ostalo i borilo u Srbiji i za Srbiju? Unapred se radujem (bez ironije) sledećem Vašem tekstu!
planiram da odem, nadam se vec ove godine
fala bogu pa nisam vise mlad 😀