писалиВише пута смо се уверили у неспособност вођења државе од стране целокупне данашње гарнитуре на власти. Исти они који су на најбруталнији начин убијали сваку наду за бољим животом током 90-их, данас су формално пригрлили нове идеје и наставили по старом. У целој тој конфузији вођења политике без икаквог циља, сем остајања што дуже на власти, прилично смешно звучи када премијер у најновијим спотовима тврди како се наша земља константно развија. Као да смо сви ми комплетни идиоти, а не они које је он означио. Једна новинарка је релативно скоро рекла да би волела да живи у земљи из Дневника 2 и то апсолутно приказује стање виртуелне реалности у нашем друштву.
Елем, ситуација на локалу је још катастрофалнија. Руму, мој родни град, често представљају као узор које би остале општине требале да следе. Говоре о страним инвеститорима, нашим анђелима чуварима који желе да нас спасу сиромаштва, а при том 650 суграђана преживљава захваљујући оброцима народне кухиње. Па да ли је могуће да у општини благостања, постоји толики број људи који немају ни за оброк? Да ли има новца да се тим и другим угроженим људима помогне? Наравно да има. и власт се сама хвали стањем буџета, међутим тај новац одлази на друге стране. Навешћу примере из усвојеног буџета општине за 2017. годину.
У односу на претходну годину, повећани су издаци за субвенције приватним предузећима са 34 милиона на 78 милиона динара. О политици субвенција смо доста говорили. Сматрамо лошом праксом да се богати страни инвеститори додатно помажу нашим новцем, а при том домаћи предузетници имају велике финансијске проблеме. О нетранспарентном примеру субвенционисања једне стране компаније у Руми, смо већ писали. Део проблема је што се домаће фирме гасе, људи масовно губе посао, а са платом од 200 евра коју добијају од странаца, не може се преживети.
Даље, сматрамо непримереним да се издаци за верске заједнице повећавају, док се за здравствену заштиту грађана смањују. Буџетом је планирано да верске заједнице добију 10 милиона динара, што је два и по пута више него прошле године. За примарну здравствену заштиту, ове године предвиђено је 9 милиона динара, што је за 4 милиона мање него претходне године. Грађани не могу основне ствари да обаве у дому здравља, па су принуђени да иду код приватних лекара или у Сремску Митровицу.
Такође, издаци за спортске клубове су око 25 милиона динара. Сматрамо да се тај новац може много боље искористити, чак и у домену спорта, иако би било корисније тај новац утрошити на пример на здравство. Такође, промовисати омладински спорт би било много продуктивније.
Све у свему, новац да се помогне најугроженијим суграђанима постоји, а било би га значајно више кад бисмо демонтирали партијско-паразитски систем. Срамна је и уредба Владе Србије, којом се корисници социјалне помоћи условљавају друштвено-корисним радом, да би добијали ту помоћ. Новац да се привреда општине развије такође постоји, али се баца на стране инвеститоре. Никаква контрола субвенција не постоји. Ми не знамо коме тај новац иде, и колико се поклања. Такође не знамо ни да ли постоје позитивни ефекти тих улагања. Много корисније би било тај новац “утрошити” на смањење пореза и намета на рад, меру која би помогла свим привредницима и довела до реалног раста запошљавања. Демонтажом партијско-паразитског ситема, ослободили бисмо новац и за креирање система универзалне социјалне заштите, где би породице или појединци добијали новчану помоћ за време када остану без посла и траже нови. Ово би им дало сигурност у данашњем турбулентном времену и свакако смањиле редове пред народном кухињом. Промена целокупног система је могућа и неопходна, али тим путем данашња власт очигледно не жели да крене.
Милан Јуришић,
члан румског одбора “Доста је било”
Коментариши