Круг за други круг – 10. дан – запад Србије – I део

СРПСКА БАЈКА
“Овако више не може, а и неће!” – викну Млађан, најмлађи члан породице Сиротановић, мацкајући последњи залогај хлеба у уљу претеклом из прженије коју сваки други дан једу за ручак. “Данима без пара одлазим у школу, гладан сам и не могу више, људи!” – дрхтећи од узбуђења, не одустаје. “Ја ни за обичан кафетин више немам а камоли за терапију санирања високог притиска који ме животно угрожава!” – придружи му се његов деда Петроније, угледни старина, некада глава ове фамилије, иначе бивши најбољи сајџија у граду. “Јесте, деко! Када си ти радио некако нам је све било много боље!” – искрен је Млађан. “У праву су Млађа и тата Пера, никада нам овако лоше није било, Александре!” – одважи се и његова жена Станија.
“Тишина тамо, ни реч да чујем!” – као и увек, наредбодавно и бахато, проговори Александар. “Ја сам преузео бригу о овој породици, водим је на најбољи начин и нећу никаква звоцања!” – наставља у истом стилу. “Ево, откад сам ја преузео све, финансије су нам много боље.” – вади из пар хиљада динара и лупа их о сто. “Никада нисам имао оволико пара у џеповима, не можемо пропасти!” – не одустаје.
“Али, Ацо, скресао си нам основне потребе, задужио си се код људи и познатих и непознатих и по банкама, више него што само икада били задужени, а то ће доћи и већ долази на наплату, не може то тако!” – одважи се Петроније. “Ево, млађи син, твој брат Саша, помаже нам свима, колико год може, много је одговорнији, ја бих да он преузме ову породицу у смислу неког планирања и организације.” – доврши своју причу. “У праву си, деко!” – придружи му се најмлађи члан.
“Схватио сам, погрешио сам, повлачим се, не замерите ми, не знадох шта чиним. Брате, Сале, одговорнији си, поведи нас даље, имаћеш сваку моју подршку!” – изненади их све Александар, на опште задовољство и радовање укућана.