Споља гладац, а изнутра – јадац

Сваку паузу у раду током скупштинског понедељка искористила сам да запослене у Управи за заједничке послове Владе Републике Србије упитам како је било на свечаном пријему поводом преузимања дужности новог председника Србије. За ту прилику поменута Управа ангажовала је све запослене куваре, конобаре и чистачице који, иначе, мимо овако захтевних, повремених догађаја, своју плату зарађују у разним угоститељским објектима државних органа, укључујући и Народну скупштину Републике Србије.

Очекивала сам да ћу чути приче о тоалетама званица, њиховим преференцијама што се пића и јела тиче, а евентуално и понеку забавну анегдоту. Њихов је доживљај, пак, био сасвим другачији. Ништа ми забавно испричали нису, пошто им ништа забавно било није.

“Не питај”, причају сви углас, све одмахујући главом. “Прво смо у четвртак цео дан имали генералну пробу. Онда смо у петак већ преподне морали доћи да све припремимо, по оној највећој врућини. Не можеш колима прићи Палати Србије, него удри по оном сунцу пешке до улаза. А унутра – климе не раде. Поцркавале. У кухињи искључили вентилацију да не би вукла мирисе навише, ка званицама. А онда, кад је то почело… четири до пет хиљада људи, а нас 150. Носиш оне послужавнике и само гледаш кад ће неко да те докачи да се све проспе. Па добијеш задатак да однесеш у удаљену салу за пријем, међутим – док ти до тамо дођеш, званице успут све попиле и ти си на одредишту с празним послужавником. Онда смислимо да један носи док двоје разгрћу масу. Чистачице изгибоше чистећи просуту храну и пиће с пода. Док се све завршило и ми рашчистили празне чаше и тањире, прошла поноћ. И све то хајде и некако, него… кад нас је онда у суботу дочекало заседање Скупштине од 10.00 до 23.00… то нас је дотукло.”

У овој последњој реченици лежи сва трагедија запослених у угоститељским објектима Народне скупштине, наспрам њихових колега из Управе који раде у објектима других државних органа. Колеге су за викенд одмориле. Конобари, кувари, помоћни радници у кухињи и чистачице скупштинског ресторана и бифеа тај “луксуз” себи нису могли да дозволе. Њихова је дужност да на радном месту буду не само од понедељка до петка, од 07.30 до 15.30, већ и кад год и докле год заседа Народна скупштина.

С обзиром да пословник Народне скупштине прописује да се заседања одржавају уторком, средом и четвртком у периоду од 10.00 до 18.00 сати, није необично што Управа за заједничке послове свој рад организује само у једној смени. Запослени у угоститељским објектима других државних органа раде колико и ти органи – осам сати дневно, пет дана у недељи. Запослени у бифеу и ресторану Народне скупштине на посао долазе у пола осам ујутро, уз теоретску замисао да шест месеци годишње (када Народна скупштина не заседа) раде као и њихове колеге у другим државним органима: до пола четири поподне, а да током других шест месеци уторком, средом и четвртком имају по два и по сата прековременог рада дневно, тј. седам и по прековремених сати недељно, радећи све док трају заседања, тј. до шест поподне. Тај прековремени рад је за пола сата краћи него што то Закон о раду дозвољава, а с обзиром да су им плате увредљиво мале, он им чак много и значи.

Међутим, док је теорија потаман, стварни живот нема баш неке нарочите везе с њом.

Узмимо за пример редовно јесење заседање Народне скупштине 2016. године, тачније тромесечни период од октобра до децембра. Током ових 13 недеља, запослени у угоститељским објектима Народне скупштине радили су уобичајених 40 сати недељно тачно 0 (нула) недеља.

Закон о раду у члану 53. у ставу 3. прописује: “Запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно укључујући и прековремени рад.” Ова законска одредба у Народној скупштини је током редовног јесењег заседања 2016. године прекршена тачно 25 пута – толико дана су запослени провели на радном месту више од 12 сати дневно, од укупно 64 радна дана – тј. 39% радних дана.

Закон о раду у члану 53. у ставу 2. прописује: “Прековремени рад не може да траје дуже од осам часова недељно.” Од 13 радних недеља у поменутом периоду, запослени у угоститељском објекту Народне скупштине више од прописаног радили су током 9 (девет) радних недеља – што је 69% радних недеља.

Закон о раду у члану 57. оставља могућност послодавцу да “када то захтева природа делатности” изврши прерасподелу радног времена, тј. да током дужег периода од шест месеци додатно радно ангажовање надоместити слободним данима тако да у укупном збиру просечно време рада не буде дуже од 40 сати недељно, али чак и у тим случајевима стриктно прописује да радно време не може да траје дуже од 60 сати недељно. Запослени у угоститељском објекту Народне скупштине су чак 3 (три) – и то узастопне недеље у децембру – радили више од прописаних 60 сати недељно.

Начин на који председница Народне скупштине организује рад – тј. њена неспособност да га квалитетно организује – своде радно окружење у овом највишем законодавном телу на ниво робовласничког друштва, кршећи при томе законе које тај највиши орган власти у земљи и доноси. На исти начин ова владајућа већина води и државу, плански сводећи грађане на ниво обесправљене, јефтине радне снаге.

“Не знам хоћу ли моћи више ово да издржим”, каже ми једна радница. “Имам још четири године до пензије, али право да Вам кажем, размишљам да напустим овај посао. Страшно ми је напорно.”

Мени, пак, чудно како је и до сад издржала.

Прилог:

Бранка Стаменковић

народни посланик
члан одбора Доста је било – Нови Београд