Светска банка мора да промени приступ реформи јавног сектора

Светска банка је већ више од деценију ангажована на реформи јавног сектора у Србији. По општим проценама, јавни сектор је неефикасан, а један од најважнијих разлога за ову неефикасност је превелики број запослених. Ово је тачно. За решење овог проблема, Светска банка предлаже много корисних програма. Ипак, највише пажње јавности привлаче отпуштање вишка запослених и повећање цене услуга.

Последњи покушај овакве реформе могли смо да видимо у реформи основног и средњег школства, где је предложено да се најпре редефинише норма запослених, а потом отпусти 2.700 људи који, по новом нормирању, представљају вишак.

Шта је проблем са оваквим приступом? Ми који живимо у Србији знамо да је јавни сектор неефикасан и да у њему има вишка запослених. Али знамо такође ко је у њему запослен и како је тамо дошао. Знамо да је јавни сектор – држава и општинска администрација, здравство, школство, судови, полиција, војска, фондови, агенције и јавна предузећа – препуно страначки запослених кадрова који добијају пристојну плату ни за никакав рад. Да ли можемо да кренемо у “рационализацију” јавног сектора тако што ћемо почети да отпуштамо наставнике по школама, без да најпре погледамо колико има страначки запосленог вишка, и где се он заиста налази?

Како уопште овај механизам функционише. Замислите једноставну ситуацију у којој држава има два заспослена, а мора да отпусти једног. Један је наставник у школи, а други ангажован, рецимо, у комисији за уништавање печата и штамбиља. (Оваква комисија је заиста постојала у општини Бачки Петровац. Само на овакве бесмислене комисије, које представљају инстанцу страначког запошљавања у јавном сектору, у локалној администрацији је током 2014. године потрошено преко 900 милиона динара.)

Ако држава мора да отпусти једног од ове двојице запослених, кога би требало отпусти? Када сазна да је члан комисије страначки кадар, Светска банка одустаје од члана комисије и фокусира се на наставника. Ово се ради под изговором да Светска банка не жели да се меша у политичка питања.

Али очигледно, проблем није наставник, већ члан комисије. Ако њега заобиђете, прећутно одобравате концепт страначког запошљавања и наносите штету српском јавном сектору, одржавајући неефикасност на сличном нивоу. Јер политичари то одобрење користе да би измислили још комисија и запослили још партијских колега. Не можете никада отпустити довољно наставника колико владајућа коалиција може да запосли свог страначког кадра на измишљена радна места. Управо пре неки дан смо сазнали да су Новом Саду локална комунална предузећа измислили нова радна места – најпре су запослили чуваре контејнера, а сада запошљавају чуваре водовода.

Страначко запошљавање је један од начина како се владајуће политичке странке одржавају на власти (у овоме често учествују и неке конструктивне “опозиционе” странке). Када би Светска банка инсистирала на томе да се најпре заустави страначко запошљававање и смањењи запослених у јавном сектору који су запослени по страначкој линији, Влада Србије би вероватно морала да одбије цео концепт реформе јавног сектора. Али у томе је цела поента – ако Светска банка не жели да се бави овим проблемом, онда је боље да се и не бави. Пристајање на овакав концепт су с правом Светској банци (као и многим другим сличним организацијама и институцијама које не желе да се замерају Влади Србије и владајућим странакама) обезбедиле лошу репутацију у земљама у којима су активне. То је лоше, јер Светска банка може да обезбеди неопходна средства и екпертизу у овој области.

Светска банка мора да промени приступ реформи јавног сектора, јер је ова реформа јалова. Она не погађа у центар проблема и ствара општу фрустрацију. Уместо да се ослања на изговоре како се “не меша у политичке ствари,” Светска банка мора да заустављање страначког запошљавања у јавном сектору постави као приортет. Најпре треба да уради систематизацију радних места у целом јавном сектору (укључујући јавна предузећа) и постави механизме који спречавају странке да измишљају радна места у министарствима, општинама, јавним предузећима, домовима здравља, фондовима, агенцијама, комисијама итд. Потом можемо да кренемо даље.