У петак је једна деветогодишња девојчица пошла у четврти разред. У понедељак је пала у несвест и преминула. У среду смо је сахранили. Лекари који су пратили њене све чешће несвестице су говорили данас неутешној мајци да је њена девојчица била “здрава као дрен”…
Све чешће размишљам о томе колико је младих лекара и здравствених радника трајно напустило Србију у последњих неколико година, колико ће их још отићи и заиста се питам и бринем ко ће лечити нас, нашу децу и неку будућу њихову децу?
Не одлазе само млади лекари, одлазе и они са богатим радним искуством, а од којих се очекивало да ће на оно мало младих лекара који су остали пренети оно што знају. Намуче се док савладају страни језик, шлаг на торти огромног знања које морају да сачувају током година и година школовања и рада на себи, и оду.
Најстарија генерација лекара, она пред пензијом, исцрпљена прекомерном бирократијом којом се баве на уштрб квалитета прегледа и рада са пацијентима, или није мотивисана да знање пренесе или нема коме да пренесе.
Сигурна сам да у готово сваком дому здравља постоји најмање једно одељење којем прети гашење јер немају специјалисту који је припремљен да га преузме. Да ствар буде додатно драматичнија, специјализације се чекају годинама, па и то мало младих лекара годинама раде на општој пракси и стрпљиво чекају свој ред, а специјалисти неретко постају тек са својих 40 – 50 година.
Болнице, домови здравља, амбуланте, здравствене станице су неусловне деценијама. Немају ни оно основно од материјала што им је потребно за рад, на поједине прегледе се чека месецима, а није рат.
Али имамо певајућу фонтану, градимо јарболе и постављену новогодишњу БДП расвету од октобра до априла. Све сија, а у болницима мрачно.
Лежећим пацијентима се сервирају сплачине, немају довољно тоалета, а оно што постоји, по слободној процени, реновирано је последњи пут непосредно након Другог светског рата. Плафони отпадају, из душека на старим металним креветима вире жице, постељина је поцепана и нема је довољно. У болничким собама је превише људи. А није рат.
Колико знате људи који полако са државних установа прелазе у приватне мислећи да ће тамо добити бољу и квалитетнију услугу, а заборављају да су то они исти лекари који би их лечили и у државним установама? Знам их много.
Заборављамо да су то лекари који од свог рада не могу да живе мирно и достојанствено и да су принудјени да раде два посла истовремено. Како се човек који готово свакодневно ради дванаест и више сати уопште концентрише на оно што ради? Принудјени су. Или тако или да оду.
Они који би морали о свему овоме да воде рачуна на прегледе иду у Москву авионом, оперишу се о трошку државе у Немачкој… Можда их тамо прегледају и лече управо наши најбољи лекари, ко зна. Они у Србији не чекају ред, не заказују, не скупљају новац за лечење СМС-ом, не знају шта је листа чекања и свуда улазе без куцања.
А она данас спава “здрава као дрен”…
Ово није политички текст.
Ово је наша туга и бол.
Ово је најтужнија опомена.
Татјана Мацура
Нова радна места се отварају: надзорник контејнера, чувар плаката, стражар код билборда,….
A upravnici zgrada koji će da mi zaviruju u orman da vide koje sam čarape danas obuo…
Postao sam monstrum. Ovakve stvari ne mogu više ni da me rastuže ni razbesne. Samo odmahnem glavom i pomislim: “Pa nisam bolje ni očekivao”. Ej! Smrt jednog deteta je za mene postala logičan sled događaja. Šta su to uradili od nas?
Mene još uvek mogu. Ali u pravu ste, anestezirani smo i to je strašno opasno, dovodi do potpune ravnodušnosti i na kraju mogu da ti rade šta hoće. Sve postaje normalno. Svi po svaku cenu moramo da se trgnemo i svugde na sav glas da ponavljamo da ovo nije u redu. Na svakom mestu gde se krše naša prava, koliko god sitna bila.
Naravno. To je ljudski. Na sve se covek navikne. Kako lekari koji gledaju bol svaki dan. A na nama je da to spremicmo i da ne dozvolimo da se naviknemo. Navikli smo se na nekulturu, primitivizam, siromastvo, nasilje, kriminal, ponizavanje,nesigurnost,represiju…..kazem navikli jer Rumuni ili npr Grci ,to ne bi dozvolili tj reaguju vec kad im smanje plate ili postoji jedna korupciona afera. Ali 500 godina pod turcima je ostavilo podsledice i najgore je sto vecina populacije balkana ima taj podanicki mentalitet.
….bot, placeni tapsac na mitinzima – “sendvicar”, izvrsitelj, notar, profesionalni upravitelj stambene zgrade…
Najbolji odlaze iz zemlje. Tek ćemo da vidimo kako leče ovi sa kupljenim diplomama. Ko se razboli… ne znam šta reći, nek mu je sa srećom.
Problem kvalitetnih lekara nastaje uvodjenjem gimnazije i potiskivanjem medicinske srednje skole u proizvidnju samo medicinskih sestara i favorizovanjem učenika iz gimnazije da upisuju medicinski fakultet.Pa se desava apsurd da student medicine četvrte ili pete godine a bilo je slucajeva i stazista da ne znaju da vade krv ili otvore braumilu pa umesto njih to rade srednjoskolci treće ili četvrte godine.Sistematski se obezvredjuje iz godine u godinu gradivo i ukida hemija i biologija kao i biohemija i uvode matematika i preduzetnistvo u četvrtoj godini!? Verovatno ce im to trebati da racunaju grame i mililitre!?. Djaci koje su iz ljubavi krenuli u medicinsku zbog medicine polako saznaju da su upisali pogresnu skolu i da su nus proizvod jednog lošeg školskog sistema.Deci svaka čast na trudu i zalaganju i treba da kada zavrse skolu napuste privatizovanu drzvu u kojoj mafija drzi sve konce.