Процес придруживања Европској унији, усвајање правних тековина ЕУ, а посебно њихова примена, има значајан утицај на локалном, националном и регионалном нивоу. Поглавље 27, које садржи политику ЕУ на пољу животне средине, не само да је најтеже у процесу преговора, већ је и финансијски најзахтевније.
Финансирање изградње инфраструктуре за заштиту животне средине један је од највећих изазова за Републику Србију у процесу приступања ЕУ. Србија је још 2011. године усвојила “Националну стратегију за апроксимацију у области животне средине за Републику Србију” према којој ће укупни трошкови за испуњавање свих правних тековина ЕУ (acquis communitaire – правна тековина ЕУ која садржи више од 20.000 прописа из секундарног законодавства и 4.000 судских пресуда) у области животне средине до 2030. године бити око 10,6 милијарди евра.
Најзахтевнији су сектор вода (5,6 милијарди евра), отпад (2,8 милијарди евра) и сектор индустријског загађења (1,3 милијарди евра). По најновијим проценама (Post-screening документ, септембар 2015.) ова улагања биће и значајно већа. Како се ради о комуналним делатностима, велики финансијски терет поднеће локалне самоуправе.
Одлука о оснивању самосталне организационе јединице у оквиру Градске управе града Београда – Секретаријата за заштиту животне средине, донета је давног 1. априла 1990. године. Да ли због симболичног датума, или због нечег другог, резултати рада овог органа су потпуно невидљиви. Престоница се и данас, после пуних 26 година постојања органа надлежног за послове заштите животне средине, суочава са великим проблемима у овој области:
a) Београд је једина престоница у Европи која нема постројење за пречишћавање отпадних вода, а неки делови града уопште немају канализацију. Међутим, Београд има(ће) нешто што би се могло назвати “Београд на ОТПАДНОЈ води”.
б) Београд нема систем управљања отпадом ни санитарну депонију.
в) По загађењу ваздуха, Београд се може поредити са најзагађенијим градовима у региону. Београд има систем мониторинга за контролу квалитета ваздуха. Ипак, тај систем није био у могућности да пружи одговоре на кључна питања о опасностима којима су грађани били изложени током акцидентног загађења проузрокованог пожаром на градском сметлишту у Винчи. Разлог томе је што не постоје уређаји за мерење свих потребних загађујућих материја у таквим ситуацијама.
г) Београд, као сваки велики град, има велике проблеме и са буком, саобраћајем…
За решавање наведених, и низа других проблема, потребна су улагања од више стотина милиона евра, које Београд, наравно нема. Због тога је од суштинске важности да се оно што се има, не троши нерационално и противзаконито. Пре него што се затраже ЕУ донације или страни кредити, неопходно је да се уреди систем финансирања. Доношење и имплементација прописа у области заштите животне средине је од изузетног значаја за процес приступања Србије ЕУ јер од укупног броја одредби правних тековина ЕУ које морају бити унете у правни систем Србије, најмање 30% чине прописи о заштити животне средине. Међу најзначајније прописе свакако спадају они који се односе на финансирање заштите животне средине.
Тренутни систем финансирања заштите животне средине чине наменске накнаде и фондови. Постоје републичке накнаде које су 100% приход републичког буџета или се деле са општинама и градовима у односу 60:40. Постоје и локалне накнаде (100% приход локалних буџета). Збир прихода ових накнада је износ који локална самоуправа наменски мора да утроши преко буџетског фонда за заштиту животне средине, на основу годишњег програма, на који се прибавља сагласност Министарства. Уколико се у текућој години не изврше све активности и не потроше сва средства, неискоришћени износ и неизвршене активности се, у складу са Законом о буџетском систему, преносе у наредну годину.
Иако су јасни, закони се не поштују. Према истраживању Еколошког центра „Станиште“ у више од 80% општина и градова расходи буџетских фондова за заштиту животне средине су мањи од наменских прихода од накнада. То се стање понавља годинама уназад, а укупна разлика између износа наплаћеног и потрошеног новца је више од 6,5 милијарди динара, за све општине и градове, у периоду 2010-2016. године.
Град Београд као највећа локална самоуправа значајно доприноси овом проблему. Проблем је посебно изражен у последње три године (2014, 2015. и 2016.) када је градски Секретаријат за заштиту животне средине остварио приход од накнада које су наменски наплаћене од привреде и грађана за заштиту животне средине од скоро четири милијарде динара, док је извршење (расходи) било око три милијарде динара. Дакле, нешто мање од милијарду динара неискоришћених средстава би требало да се пренесе у наредну годину и да се потроши наменски. Наглашавам – „требало“, зато што је партократија тај новац одавно ненаменски потрошила кроз друге кориснике, за активности које немају везе са животном средином.
Чак и то што се кроз фондове потроши и бележи као улагање у животну средину, врло често се чини ненаменски, за програме који не припадају животној средини (нпр. асфалтирање улица, изградња водовода и топловода, зоохигијена), као и за субвенције комуналним предузећима за покривање минуса, што по Закону о буџетском систему није било дозвољено. Уместо да увођењем реда спречи масовну појаву ненаменског трошења, Народна скупштина Републике Србије (НСРС) је крајем 2015. године усвојила измене Закона о буџетском систему, укидајући наменски карактер средствима од „еколошких“ накнада. Од тада општине и градови могу по закону да раде исто оно што су до тада без икаквих последица радиле незаконито. Грађани Србије цену партократије и сумануте „фискалне консолидације“ плаћају мањим платама и пензијама, већим порезима, али и слабијим квалитетом животне средине.
Град Београд донео је 30. августа 2017. године одлуку да уговор о јавно-приватном партнерству у пружању услуге третмана и одлагања комуналног отпада на депонији Винча додели групи понуђача, конзорцијуму „Тхе Цонсортиум оф СУЕЗ Гроупе САС & И-Енвиронмент Инвестментс лимитед” са понуђеном ценом која представља годишња пројектна плаћања у износу од 38.278.900 евра са ПДВ-ом. Уговор о јавно-приватном партнерству биће закључен на 25 година што значи да ће грађани Београда морати да плате 956.972.500 милиона евра! Безмало милијарду евра! Готово је сигурно да ће овај трошак бити преваљен на леђа грађана Београда увођењем „таксе за Винчу“ (о чему и медији пишу: http://www.blic.rs/vesti/beograd/grad-uvodi-taksu-za-vincu-beogradani-ce-placati-sredivanje-deponije-i-novu-uslugu/tt2e1mk), коју ће Београђани плаћати за уређење депоније. Биће то апсурдна ситуација, у којој се средства од постојећих накнада троше ненаменски, а уводи се нова. Овакав систем не може спречити расипање и тако недовољних средстава, нити може задовољити потребе грађана.
Већина ових проблема се решава изменама закона, за шта републичка власт нема способности ни воље. Док се власт не промени на том нивоу, постоји простор да се делује локално. Када Доста је било преузме власт у Београду, увешће ред кроз конкретне мере:
а) Преиспитаће спорни уговор о јавно-приватном партнерству у пружању услуге третмана и одлагања комуналног отпада на депонији Винча. ДЈБ неће дозволити да због “брже, јаче и боље” зараде приватних инвеститора буду угрожени интереси грађана и нарушени основни принципи управљања отпадом.
б) Почеће са успостављање системског управљања отпадом у складу са хијерархијом управљања отпадом. То значи минимизацију количине отпада која се мора одложити на депонију стављањем акцента на смањење настајања отпада, поновну употребу, рециклажу и компостирање. За постизање ових циљева потребно је успоставити систем примарне сепарације отпада као и изградити одговарајућу инфраструктуру, рециклажна острва и дворишта, постројења за секундарну сепарацију комуналног отпада…в) Решиће проблем дивљих депонија. Потпуно је неприхватљиво да се сваке године троши десетине милиона динара на уклањање дивљих депонија које се поново појављују.
г) Забраниће употребу неразградивих пластичних кеса.
д) Градски Секретаријат за заштиту животне средине располаже значајним наменским годишњим буџетом. Упркос томе у последњих девет година ништа конкретно није урађено на успостављању преко потребне инфраструктуре за заштиту животне средине. Једино су рађене стратегије и планови који су углавном мртво слово на папиру јер се не поштују и не примењују (Стратегија пошумљавања града Београда, Локални план управљања отпадом, Програм заштите животне средине града Београда и Акциони план за адаптацију на климатске промене). Због тога можемо само да нагађамо зашто се власт опредељује за спровођење неког пројекта, а не неког другог, или зашто је за његово спровођење утрошено толико новца. Први задатак нове ДЈБ власти у Београду биће да се то промени ревизијом постојећих докумената и успостављањем јасних критеријума за финансирање пројеката.
ђ) Средствима буџетског фонда за заштиту животне средине управљаћемо као да су и даље наменска, без обзира што је садашња власт укинула њихов наменски карактер. Финансираћемо само активности којима се унапређује управљање отпадом, пречишћавање отпадних вода, смањује загађеност ваздуха и земљишта и унапређује заштита биљног и животињског света. Нећемо из фонда финансирати активности које нису у вези са овим областима. Водићемо строго рачуна о уравнотежености и правичности накнада за све обвезнике.
е) Транспарентност и учешће јавности: Грађане видимо као партнере, а не као поданике власти. Отворићемо за јавност одлучивање о животној средини – од стратешког планирања, преко садржаја програма фонда, до оцене постигнутих резултата. То је уосталом и обавеза пошто је НСРС усвојила Закон о потврђивању Конвенције о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну жаштиту у питањима животне средине (ратификована Архуска конвенција 12. маја 2009. године).
Др Драгослав Будимировић, дипл. инж. технологије
Доста је било Савски венац
Коментариши