Монетарни удар Млађана Динкића и Национална корпорација

“Никада раније нисмо имали овако мало времена да урадимо овако много.”

Овим речима се председник Рузвелт обратио нацији поводом бомбардовања Перл Харбора од стране јапанских снага. Нисам сигуран да ли банкарски колонијализам који тренутно представља стварног владара не само ове државе већ и живота њених грађана може да се поистовети са јапанском инвазијом, али је сигурно да ово стање надмоћи над народом једне наизглед суверене земље није било могуће без обучених камиказа. То су били људи који су свесно или несвесно разорили институције државе и омогућили страним банкама да несметано отопчну са отимањем имовине од грађана и привреде.

Вероватно најпогубнији од њих био је Млађан Динкић, један од оснивача невладине организације Г17, гувернер НБЈ, министар финансија у Влади Војислава Коштунице, министар привреде у ДС-овим владама, па министар финансија и привреде у СНС-овој првој влади. Истовремено и фронтмен музичке групе Монетарни удар. Мада су угледни појединци Динкића сматрали недовољно стручним и моралним за вршење овако озбииљних функција, тешко да би ико могао да му оспори способност доношења одлука и потпуно безобзирног суочавања са последицама тих одлука.

Да ли је Динкићев авантуризам у области финансијског система био кључна чињеница за стварање доминације страних банака над српском политиком, привредом и правима грађана, те да ли су његове одлуке инспирисане паушалношћу, незнањем или личним интересима, мање је важно.

Чињеница је да се са правом може тврдити да је Динкић зачетник монтерне политике колонизованих која послушно прати банкарску глобалистичку колонијалну политику, коју левичари зову неолиберализам, и идеје стављања интереса банака изнад закона. И да ту идеју до данас нико није довео у питање.

На овом месту се нећемо бавити Динкићевом улогом у чувеној кипарској афери нити улогом у уништавању четири највеће домаће банке и њихових поверилаца. Уместо тога, фокусираћрмо се на један други погубни потез, а то је промоција кредита у ЦХФ.

Прецизније речено, довођењу у заблуду грађана Србије да су кредити у ЦХФ не само законити и повољнији од других банкарских произовда, већ и најсигрунији са аспекта заштите корисника. Чини се да је у мору неистиних порука које је овај поличар посало грађанима, ова била најпогубнија и да је неоправдано остала у сенци чувеног предизборног обећања о исплати од по 1000 евра у случају победе на изборима.

Реч је, наиме, о чувеној конференцији за новинаре, одржаној у Бечу у септембру 2005. године, где је Динкић, у својству министра финансија најавио најповољније кредите који ће бити индексирани у валути CHF, одобравани на износе од 10.000 до 100.000 евра и које ће осигуравати Национална корпорација за осигурање стамбених кредита. У питању су били кредити HVB банке, чији је изврши директор Радоичић том приликом изјавио да ће рата за кредит од 30.000 евра износити 169 евра. Ове епохално скандалозне тврдње објављене су на званичној интернет страници Министарства финансија и у тренутку писања овог текста још увек су доступне јавности.

Шта нам говоре изјаве министра Динкића из септембра 2005. године? Да министар у Влади Републике Србије рекламира HVB банку. Далеко од тога. Могуће је па чак и вероватно да је Динкићу то и била намера. Али последице промоције једне банке и нису тако страшне. Оне обично нестају у веома кратком року. Овде се десило управо супротно. Поменутом изјавом, која би у уређеним друштвима представљала крунски доказ у кривичном поступку због злоупотребе службеног положаја, министар Динкић је најавио да ће грађанима бити одобравани кредити у валути EUR, али индексирани у CHF.

Министар је знао или је морао знати да је Одлуком НБС која је тада била на снази била забрањена трговина изведеним валутним дериватима, као што је валутни дериват CHF. Министар је такође морао знати да је Законом о девизном пословању забрањено одобравање кредита у страној валути.

Министар је морао знати да држава не сме бити гарант трговине дериватима, на било који начин па ни преко Националне корпорације за осигурање стамбених кредита (НКОСК). Коначно, министар је морао знати да овако помпезна најава повољних кредита који се у изјави изричито везују за валуту EUR, узета заједно са изјавом директора Радоичића који недвосмислено фиксира рату од 169 евра за кредит од 30.000 евра, свим грађанима шаље поруку да уговарање валуте у CHF неће имати никакав утицај ни на њихову рату ни на њихов кредит, пошто су они јасно и недвосмислено изражени у валути ЕUR.

Из овакве изјаве министра произилази да је послао поруку свим институцијама да закон неће важити када су у питању кредити у ЦХФ, као што је посало поруку грађанима да ће имати привилегију да добију најисплативије и најсигурније кредите у ЦХФ. И што је најгоре, последице Динкићеве ванинституционалне акције још увек осећају не само они грађани који су директно доведени у заблуду од стране министра, већ и готово сви који су на било који начин везани за банкарски сектор. Осим, наравно, банака.

Али, реч је постала дело и кредити у CHF су пласирани грађанима Србије, а Национална корпорација је почела свој историјски пројекат. А он се у најкраћем састојао у томе да држава осигурава наплату кредита банкама о трошку наших гађана.

То у пракси изгледа отприлике овако. Просечан грађанин Србије који је поверовао министру Динкићу узме од банке кредит у CHF од 30.000 евра са идејом да му рата кредита буде онолика колико је министар обећао – 169 евра. При том, плати банци трошкове осигурања кредита. Деси се 2015. година и скок CHF, када се испостави да му рата више није 169 евра већ 260 евра, а гувернерка Табаковић му поручи да је морао да зна више од министра финансија и да разуме како функционише тржиште изведених деривата.

Грађанин више не може да плаћа рату и банка му прогласи кредит доспелим, ком приликом му прода стан по цени 2 пута мањој од тржишне. За остатак дуга, банка позове Националну корпорацију и у потпуности се наплати, укључујући и онај износ премије коју је узела од несрећног грађанина и укалкулисала у ефективну каматну стопу. Држава за остатак новца јури несрећног грађанина, који је изгубио стан и дугује држави, тј. свима нама још две вредности стана.

На страну што бих и сам волео да ми на овај начин држава гарантује пуну наплату потраживања које имам према својим дужницима, а верујем да би то волела и већина привреде ове земље, посебно они што им сама држава дугује огромне суме новца. На страну и то што ми је мало нелогично да се из пореза које плаћам држави осигурава наплата кредита банкама и то једино и искључиво банкама и ником више. На страну и то што не мислим да је интерес јавног поретка да стране банке остваре што већи профит и да им држава то финансира. Све разумем, моћ је моћ, а власт је власт.

Једино што нећу разумети је то како је могуће да у ситуацији када су судови правоснажно утврдили да је већина одредби из уговора о кредиту противзаконита и ништава (нпр. повећање марже, трошкови обраде, раскид због незнатног испуњења и сл.), држава банкама нашим новцем плаћа профит који се остварује по тим противзаконитим одредбама. Уз сво уважавање моћи страних банака, понизности наше државе и стручности Динкића и гувернерке.

Закључак је јасан. Никада раније нисмо имали овако мало времена да урадимо овако много. Као што је све мање области у којима стране банке не врше директну контролу над нашим животима кроз разне Националне корпорације, нотаре, извршитеље, хипотеке и друге законом прописане криминалне активности, тако је и све мање онога што имају да нам узму. Што пре морамо прекинути са финансирањем сопственог ропства. Доста је било.

адвокат и народни посланик
Војин Биљић