Kako da ostvarimo humano i socijalno odgovorno društvo? Odakle će doći novac za socijalnu pomoć, besplatno osnovno i srednje obrazovanje, univerzalnu zdravstvenu zaštitu, garantovane penzije? On dolazi iz poreza, a poreze plaćaju ljudi koji privređuju. Nije moguće imati jaku socijalnu državu, ako ne postoji jaka privreda. Ključni element u ostvarenju bogaćenja celog društva uz odgovornu socijalnu politiku je privredni sistem koji kroz konkurenciju podstiče sve građane da se trude da budu što bogatiji, umesto da čekaju da im država obezbedi blagostanje.
Privredni sistem mora biti zasnovan na principima efikasnosti, konkurencije i privatnog vlasništva. Socijalizam je pokazao da državna privreda, svačije i ničije, ne funkcioniše. Političar koji hoće da privređuje i misli da zna gde treba uložiti novac, treba da ide u privredu. Ne može novcem poreskih obveznika. Najbolje će privrednim resursima upravljati onaj ko ih poseduje. Postoji samo jedan razlog zbog koga su privatna preduzeća efikasnija od državnih – u njima za nemar i neodgovornost postoji ozbiljna sankcija. Kada na konkurentskom tržištu privatno preduzeće napravi loš proizvod, kupci ga kazne odlaskom kod konkurencije. Ako želi da preživi na tržištu, proizvođač mora da se više potrudi; ako se ne trudi, mora da zatvori preduzeće. To je osnovni mehanizam koji stvara privredni rast, kvalitet i odgovornost. Takav mehanizam je neizbežan ako želimo da imamo jaku privredu koja će omogućiti besplatno školstvo, zdravstvo, garantovane penzije i socijalnu pomoć. Za razliku od toga, dominantno državno vlasništvo i državna privreda, i politika subvencija odabranih privatnih preduzeća, kako smo videli u poslednjih nekoliko decenija, stvara siromaštvo i nesreću.
Poreska reforma
Želimo poreski sistem koji obezbeđuje državi prihode, podstiče privredni rast i omogućava pravedniju raspodelu dohotka. Porezi koji guše privrednu aktivnost treba da se smanje ili ukinu. Porezi koji omogućuju bogaćenje bogatijih na štetu siromašnijih treba da se promene. Centralna institucija koja to mora da obezbedi jeste ministar finansija. Ministar finansija nije računovođa, već osoba koja zna koji su porezi više, a koji manje štetni za privredni rast.
Želimo da smanjimo sivu ekonomiju, crno tržište i rad na crno. Siva ekonomija iznosi 30% BDP-a. Svi poslodavci moraju da plaćaju sve poreze i doprinose. Ali porezi najpre moraju da budu razumni. Ne postoji poreska administracija koja će uterati nerazumne poreze. Zalažemo se za smanjenje poreza i nameta na rad do onog nivoa do kojeg će svakom poslodavcu biti prihvatljivo da prijavi svakog radnika i plati mu penziono i zdravstveno.
Gde su zaposleni građani Srbije?
- 1.600.000 – mali porodični biznis, od toga:
– 500.000 – radi kod preduzetnika i u mikro porodičnim preduzećima (manje od 10 zaposlenih). Značajan deo na sivo.
– 200.000 – radi u malim porodičnim preduzećima (od 10 do 50 zaposlenih) radi oko 200.000 ljudi. Značajan deo na sivo.
– 400.000 – porodična poljoprivredna gazdinstva
– 500.000 – radi na crno - 300.000 – radi u srednjim i velikim privatnim preduzećima
- 700.000 – radi u širem pojmu javnog sektora, od toga:
– 450.000 – radi u užem javnom sektoru
– 250.000 – javnim preduzećima, društvenim firmama - 700.000 – zvanično nezaposlenih
Daleko najveći poslodavac u Srbiji su domaće porodične firme. Porodični biznis je kičma svake ekonomije.
Fokus ekonomske politike mora biti domaća privreda, preduzetnici i porodične firme i gazdinstva. Strani investitori, velike firme i banke su dobrodošli, ali se oko njih ne gradi ekonomska politika. Oni imaju resurse i snaći će se u svakom sistemu. Sistem mora da bude okrenut ka porodičnom biznisu.
Domaću privredu guše ogromni nameti na rad. Doprinose na teret poslodavca treba smanjiti sa 17.9% na 10%. Doprinose na teret zaposlenih sa 19.9% u dva koraka, prvo na 10%, a zatim na 0%. I uvesti progresivno sintetičko oporezivanje dohotka građana sa stopama od 0%, 20%, 30% i 40%. Ovakav poreski sistem bi doveo do rasta neto plata za preko 95% građana, jer bi država smanjila svoj deo kolača. Sa smanjenjem sive ekonomije i rastom broja zaposlenih, doprinosi na teret zaposlenog bi se smanjili na 0%.
Pošto nema besplatnog ručka, koliko bi to koštalo? Prvi korak poreske reforme bi značio 700 miliona evra manje prihoda za budžet. Drugi korak još toliko. Sa druge strane to takođe znači da bi bilo 700 miliona evra više novca u džepovima građana.
Kako bi se nadomestio ovaj gubitak prihoda? Država godišnje na subvencije baca preko milijardu i po evra. Ako izdvojimo subvencije u poljoprivredi, to je i dalje preko milijardu evra godišnje. Više nedo dovoljno da ukidanjem subvencija koje uglavnom idu na partijski javašluk u javnom sektoru, politički podobnima i stranim investitorima platimo prvi korak smanjenja poreza i doprinosa.
Želimo regulatornu reformu i giljotinu propisa. Administracija je servis građana i privrednika. Ovi prvi su je osnovali da bi uštedeli vreme; ovi drugi stvaraju novu vrednost koja svima omogućava da živimo bolje. Želimo smanjenje birokratije. Smanjenje procedura i broja dokumenata koje su neophodne da biste registrovali preduzeće, platili poreze, prijavili radnika, dobili priključke za vodu ili struju, porodilje da dobiju porodiljsku nadoknadu, ili prijavili tek rođeno dete. Svačije vreme je dragoceno. Građani ne postoje zbog birokratije, i ne smeju da gube vreme sakupljajući dokumentaciju, uverenja, dozvole, potvrde, čekajući u redovima ili čekajući na neki dokument po nekoliko meseci. Administracija mora da komunicira među sobom i bude zasnovana na elektronskoj upravi. Ako ste jedan dokument predali na jednom mestu, ne treba da ga predajete na još deset mesta.
Smanjenje javne potrošnje. Na svim nivoima. Možemo trošiti samo ono što zaradimo. Neumereno i neodgovorno zaduživanje mora da se prekine, jer će te dugove vraćati naša deca. Nemamo pravo da ih opterećujemo kamatama i kreditima u čijem dizanju oni nisu učestvovali. Želimo da ukinemo diskrecionu potrošnju ministara. Građani znaju mnogo bolje kako da potroše i rasporede novac nego država i neimenovani državni službenici. Ne želimo da javne prihode trošimo na partijsko zapošljavanje, subvencije preduzećima koja ne rade, investitore koji traže povlastice. Rezultati ovakve politike su svuda oko nas.
Svi monopoli su loši. Neki manje, neki više. I državni monopoli su loši. Privatni monopoli su mnogo gori od državnih. Prirodni monopoli treba da budu u državnim rukama. Zdrava i jaka konkurencija je osnov slobodne tržišne ekonomije. Bez nje imamo eksploataciju celog društva od strane malog broja ljudi.
Rešenje naših ekonomskih problema nisu ni industrijalizacija, ni subvencionisanje, ni pomoć države, ni strani investitori. Rešenje su građani, inovatori i preduzetnici, njihove ideje i napori u jednom uređenom, pravno sigurnom društvu. Kada sistem bude dobar za naše građane, strani investitori će sami doći. A koja delatnost i industrija su budućnost Srbije, pokazaće nam sami privrednici kad im stvorimo uslove.
