Stranka DJB

Program stranke „Dosta je bilo“

KO SMO I ČEMU TEŽIMO

Mi smo stranka pristojnih ljudi. Naš cilj je Srbija u kojoj se rado i lepo živi. Srbija po meri njenih građana. Srbiji je potreban sistem, vladavina prava i nezavisne institucije sistema. I odgovorni lideri.

Stranka “Dosta je bilo” je organizacija okrenuta postignuću. Postavljamo zahtevne ali dostižne ciljeve, stabilno idemo ka njihovom ostvarenju, verujemo u ono što radimo, radimo s entuzijazmom i težimo izvrsnim standardima. Mi smo rastuća grupa pojedinaca zainteresovanih i kadrih da ostvare zahtevan zadatak koji smo stavili pred sebe. Ka uspehu nas vode lične vrednosti i uverenja.

Naš san je SRBIJA u kojoj se rado i lepo radi i živi, ona za kojom čeznemo i kad iz nje odemo i dok u njoj ostajemo. Srbija upornih, izuzetnih, ponosnih ljudi kadrih da prepoznaju i štite sopstvene interese i stvore sreću za sebe, svoju porodicu i okruženje.

Naš cilj je SISTEM u kom vlada red, gde ista pravila važe za sve, sistem jači od svakog pojedinca.

Mi koji sanjamo uređenu Srbiju, uporni, hrabri i beskompromisni, iskreni i dosledni, posvećeni istom cilju i vrednostima, podstičući raznovrsnost mišljenja, transparentno i profesionalno gradimo uređeno društvo ostvarenih ljudi.

Stranka “Dosta je bilo” je stranka centra. Naš program oslanja se na dva stuba: verujemo u to da je socijalna zaštita posao države i da treba da bude univerzalna, a da su privreda i konkurencija posao građana i da je državni intervencionizam u privredi urušavanje sistema i podloga za korupciju.

Verujemo u to da se javna vlast mora vršiti javno i da je potpuna transparentnost ključna za iskorenjivanje korupcije.

NAŠA OSNOVNA NAČELA I CILJEVI

Naš cilj je SISTEM u kom vlada red, gde ista pravila važe za sve, sistem jači svakog pojedinca, i gde se javna vlast vrši jasvno.

Mi verujemo u INTEGRITET i UPORNOST. Hrabro se borimo za ono u šta verujemo. Delima stojimo iza svojih reči. Širimo činjenice, a ne glasine. Slušamo druge, i mislimo da je dobro promeniti mišljenje ako neko ima argumente. Obećanja ne dajemo olako i uvek ih ispunjavamo. Verujemo da je “izvini” moć. Mi ne odustajemo.

Mi verujemo u ODGOVORNOST. Isporučujemo rezultat, poštujući svoje vrednosti. Tražimo mogućnosti, ne izgovore. Probleme rešavamo, ne prebacujemo ih. Idemo u susret postignuću, ne okrećemo glavu, ne izbegavamo odgovornost. Mislimo da smo za rezultat odgovorni sami, ne mislimo da nam išta sleduje.

Mi verujemo u OTVORENOST. Radimo stvari kojima zaslužujemo poverenje drugih. Verujemo da ista pravila važe za sve. Govorimo ono što mislimo. Govorimo lično, a ne iza leđa. Verujemo u transparentnost u svakom segmentu javnog rada i delovanja.

Mi verujemo u HUMANOST. Mi poštujemo različitosti i dostojanstvo svakog pojedinca, dobronamernost nam je na prvom mestu. Smatramo da čovek uvek ima nešto da da. Podržavamo ljude, kritikujemo postpuke. Verujemo da su sloboda i sigurnost iznad svih pisanih i nepisanih pravila. Verujemo u socijalno odgovorno, humano društvo.

Mi verujemo u IZUZETNOST. Verujemo u to da pravi ljudi na pravom mestu rade prave stvari. Verujemo u to da konkurencija podstiče raznovrsnost i kvalitet. Osećamo strast prema onome što radimo. Verujemo da se izuzetan postaje i da čovek ima pravo na grešku ako greška nije namerna, kardinalna ili ponovljena. Verujemo u učenje. Radujemo se tuđem uspehu.

NAŠI CILJEVI SU:

  • uspostavljanje i održavanje vladavine prava i pravne države;
  • potpuna transparentnost javnog sektora, javno vršenje javnih ovlašćenja;
  • uspostavljanje odgovornosti nosilaca javnih funkcija;
  • definisanje javnog i društvenog interesa;
  • jednaka prava, uslovi i mogućnosti za sve građane;
  • uživanje i poštovanje ljudskih prava i sloboda, bez obzira na rod, veru, rasu i nacionalnost, seksualnu orijentaciju, političko uverenje, socijalno stanje i ostala svojstva;
  • bezbedna zemlja sa jasnom ulogom u svetu;
  • kultura inovacija i postignuća;
  • univerzalna socijalna zaštita za sve građane koja podrazumeva zdravstvenu, socijalnu i penzionu zaštitu za sve građane;
  • iskorenjivanje siromaštva i postizanje potpune funkcionalne pismenosti;
  • slobodno tržište zasnovano na konkurenciji, znanju, efikasnosti i inovativnosti, oslobođeno zloupotrebe monopola, koje građanima i privredi pruža kvalitetne proizvode i usluge;
  • fokus ekonomske politike na stvaranje uslova za uspeh porodičnih preduzeća – malih i srednjih pravnih lica, preduzetnika i individualnih poljoprivrednih gazdinstava;
  • smanjenje poreskog opterećenja, posebno poreza i doprinosa na rad;
  • ukidanje državnih subvencija – podrška privredi kroz smanjenje administracije, poreza, toškova poslovanja, troškova kreditiranja, zaštitu od dampinga i subvencionisanog uvoza;
  • poštovanje imovinskih prava;
  • sloboda i nezavisnost medija;
  • nezavisno, nepristrasno, kvalitetno i efikasno pravosuđe;
  • univerzalna zdravstvena zaštita i efikasno zdravstvo
  • unapređenje i jačanje nezavisnih demokratskih institucija sistema;
  • ukidanje partokratije;
  • ukidanje partijskog zapošljavanja i jasna podela na političke i profesionalne funkcije u javnom sektoru;
  • racionalizacija i profesionalizacija javne uprave;
  • borba protiv korupcije i organizovanog kriminala metodama pravne države;
  • kvalitetno obrazovanje dostupno svim građanima bez obzira na ekonomsku snagu roditelja i domaćinstva;
  • kultura finansirana iz budžeta dostupna svim građanima;
  • zaštita kulturnog nasleđa i razvoj kulture u zemlji;
  • organizovan rekreacioni sport dostupan svoj deci i omladini kroz sistem obrazovanja;
  • unapređenje položaja mladih;
  • decentralizacija, ravnomeran regionalni razvoj i autonomija;
  • zaštita i očuvanje životne sredine;

NAŠ PLAN U 20 TAČAKA

  1. Uvesti POTPUNU transparentnost rada javnog sektora Zabraniti potpisivanje tajnih ugovora. Za ceo javni sektor objaviti sve potpisane ugovore, mesečno objavljivati ko dobija novac od države,  javnih i državnih preduzeća, svih zdravstvenih, kulturnih, prosvetnih i svih drugih ustanova. Objaviti sistematizacije radnih mesta i merila radnog učinka za ceo javni sektor.
  1. Popisati i proceniti SVU državnu imovinu.
  1. Doneti nove izborne zakone: direktni izbori za predsednike opština i gradonačelnike, veći cenzus za koalicije, ravnomerna teritorijalna zastupljenost, nov zakon o finansiranju političkih stranaka.
  1. Nov zakon o medijima i slobodnom političkom pristupu medijima.
  1. Zakon o poreklu imovine.
  1. Ukinuti subvencije stranim investitorima Ne postoji razlog da strani investitori budu privilegovani u odnosu na domaće. Fokus ekonomske politike je domaća privreda.
  1. Uvesti red u javna preduzeća. Javni konkursi za sve direktore.
  1. Ukinuti protivustavno smanjenje penzija. Vratiti oteto. Dug prema penzionerima pretvoriti u državne obveznice sa kamatom. Vojnim penzionerima uskladiti penzije u skladu sa odlukom Ustavnog suda sa kamatom. Reforma penzionog sistema.
  1. Vratiti plate u javnom sektoru na nivo pre smanjenja krajem 2014. Dug za otete plate, kao i za solidarni porez, pretvoriti u državne obveznice sa kamatom.
  1. Raskinuti ugovor za Beograd na vodi. Raspisati javni konkurs za urbanističko rešenje za Savski amfiteatar.
  1. Staviti van snage štetne zakone Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o konverziji zemljišta, Zakon o ulaganjima.
  1. Povezati radni staž SVIM zaposlenim u firmama u restrukturiranju, privatizaciji i stečaju. Isplatiti zaostale zarade. Nije posao zaposlenih da naplaćuju doprinose. To je posao države. Staž se povezuje na nivou minimalca.  Zaostale zarade takođe. Deo iznad minimalca se konvertuje u vlasništvo nad preduzećem.
  1. Otvoriti široku javnu raspravu o pravosuđu, obrazovanju i zdravstvu Ove reforme se ne mogu sprovesti za godinu dana. Ali je moguće otvoriti raspravu o njima i uvesti transparentnost u njihov rad.
  1. Ukinuti pretplatu za RTS Izvršiti racionalizaciju. Trajno rešiti finansiranje. Ne plaća se naknada za prijem preko antene.
  1. Ukinuti overu zdravstvenih knjižica. Zdravstveno osiguranje za sve građane plaćeno iz budžeta.
  1. Smanjiti poreze i doprinose za trećinu u dva koraka Uvesti progresivan sintetički porez. Prvi korak sa početnom stopom od 20% sprovesti odmah. Drugi korak oročiti rastom poreskih prihoda. Povećati minimalac da prati poresko rasterećenje.
  1. Uvesti univerzalnu socijalnu zaštitu za sva domaćinstva bez primanja. Svako domaćinstvo bez primanja bi dobilo socijalnu pomoć od 15.000 dinara mesečno, plus 5.000 dinara po dodatnom članu domaćinstva, tako da bi tročlana domaćinstva primala 25.000 dinara mesečno, a četvoročlana 30.000 dinara. Ceo sistem socijalne zaštite koji imamo danas bi zamenio novi univerzalan sistem.
  1. Postaviti temelje agrarne reforme: državnu zemlju obrađuju naši zemljoradnici uz ograničen posed. Vratiti sistem zadruga.
  1. Završiti restituciju bez troška za budžet Vratiti oteto u naturi. Ono što ne može, vratiti kroz supstituciju.
  1. Rešiti problem kredita u švajcarskim francima Teret rasporediti između banaka i građana koji su uzimali kredit.

INSTITUCIJE I ODGOVORNOST

Naš interes je da stvorimo društvo slobodnih i odgovornih građana. To se postiže stvaranjem uređenog sistema zasnovanog na demokratiji, zakonima i vladavini prava, kojim upravljaju nezavisne institucije sistema. Uređen sistem stvara pretpostavke za ravnopravan, pravedan i siguran život u kome će svaki građanin i porodica moći samostalno da stvaraju svoju sreću.

Ljudska prava i slobode građana su zagarantovana ustavom. Ona su vrhunski društveni interes. Ona su naše političko opredeljenje. Ona su prizma kroz koju se posmatra svaka akcija države i njene administracije. Prizma kroz koju se posmatraju zakoni.

Pravna sigurnost. Živimo pod sistemom razorenih institucija. To su institucije koje ne vrše svoj posao. Institucije koje je urušila partokratija. Živimo u sistemu samovolje pojedinca. Političari se mešaju u njihov rad; njihov rad niko ne kontroliše; službenici nemaju autonomiju u sprovođenju zakona. Institucije su slabe, jer svako može da ih zloupotrebi ili zaobiđe. Želimo pravnu sigurnost kroz nezavisne institucije sistema. Smisao državnih agencija je stvaranje nezavisnih institucija sistema nezavisnih od politike. Državni službenici ne smeju da budu izloženi volji političara koji, zaobilazeći institucije, od njih traže da krše profesionalnu etiku. Državni službenici moraju da budu zavisni samo od zakona koji im utvrđuju nadležnost.

Nezavisno i transparentno pravosuđe koje samo sebe čisti od loših sudija i tužilaca. To ne može bez jasnih kriterijuma za ocenu njihovog rada. To ne može bez ujednačene i transparentne sudske prakse. Ne možemo tolerisati da za isto pravno pitanje imamo dijametralno suprotne odluke, zavisno od toga kome se sudi. To stvara korupciju u pravosuđu od vrha do dna. Sve smo do sada reformisali više puta, samo te dve suštinske stvari ne: kriterijume i sudsku praksu.

Transparentnost. Želimo transparentnost na svim nivoima vlasti. U svim državnim poslovima. Transparentnost kao političko opredeljenje. Kao vrhunski društveni interes. Svi ugovori koje potpisuje država i državna preduzeća moraju se javno objavljuju. Budžet svakog ministarstva, svake agencije, svakog javnog preduzeća, svakog fonda, bolnice i škole mora da bude dostupan svakom građaninu 24 časa dnevno. Javni konkursi za sve državne agencije, sva državna preduzeća i ustanove. Sa javnim planovima rada. Sa javnim izveštavanjem. Sa javno objavljenim sistematizacijama radnih mesta za sve zaposlene u javnom sektoru i javnim preduzećima.

Pozitivna selekcija. Interes društva i njenih građana je da nas vode najbolji među nama. Na svim nivoima. U svim sferama društva – u privredi, politici, obrazovanju, pravosuđu, kulturi, zdravstvu. Partokratija je pojela društvo. Političke stranke i s njima povezani privrednici parazitiraju na leđima građana. Zbog toga i tako loše živimo. Moramo da prekinemo partijsko zapošljavanje analfabeta i otvorimo prostor za stručne i odgovorne ljude. Ako to želimo, moramo da, svuda gde je to moguće, uvedemo konkurenciju, nenameštene konkurse, i kvalifikacije za javne poslove. Jedino tako ćemo stvoriti pretpostavke za pozitivnu selekciju.

Odgovornost i red u državnoj upravi, u javnim preduzećima, u državnim firmama. Želimo odgovornost od premijera do zaposlenog na opštinskom šalteru. Jasni kriterijumi merenja učinka. Jedino merljiv uspeh je prihvatljiv. Dobre namere nisu merilo. One su neophodne, ali nedovoljne. Ne smemo više da tolerišemo premijere, ministre, gradonačelnike ili opštinske službenike koji nikome ne polažu račune. Ne smemo da tolerišemo direktore javnih preduzeća koji posluju sa gubitkom, a svoje finansije proglašavaju službenom tajnom. Ne želimo direktore agencija koji rade daleko od očiju javnosti. Zalažemo se za sistem institucija – tzv. četvrtu granu vlasti – koji će imati ovlašćenja da nadžire i sankcioniše zloupotrebe izvršne vlasti. Životi sedam miliona ljudi zavise od uspešnosti u upravljanju javnim poslovima. Moramo da prekinemo da tolerišemo neuspeh i neodgovornost u upravljanju državom i javnim institucijama.

Slobodni mediji. Kao kontrolori vlasti. Ne kao sredstva za manipulaciju ljudima. Ne kao tabloidi pod direktnim uticajem političkih partija i interesnih grupa. Ne blato.

Neodgovornost i razorene institucije su u prethodnih 13 godina proizvele stotine hiljada nezaposlenih ljudi. Svi živimo gore, jer sistem omogućava manjini da živi dobro na leđima većine.

HUMANO I ODGOVORNO DRUŠTVO

Želimo državu koja vodi odgovornu socijalnu politiku. Bez gladnih. Bez obespravljenih. Bez elementarno nepismenih i neobrazovanih. Sa univerzalnom zdravstvenom zaštitom. Sa prilikom za napredovanje na društvenoj lestvici. Bez obzira na etničko poreklo. Niko nije odgovoran za okolnosti u kojima se rodio – bez obzira na to da li se rodio u bogatoj ili siromašnoj porodici. Deca nisu kriva za ekonomsku snagu roditelja i zaslužuju jednaku priliku.

Školstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno i kvalitetno osnovno i srednje obrazovanje za sve građane. Uključujući i knjige i ostale troškove. Osnovne i srednje škole moraju da pružaju kvalitetnu uslugu koja se postiže konkurencijom među školama. I besplatan prevoz za svu decu sa sela u veće škole. Da odrastu sa ostalom decom. I topli obrok. Sa druge strane visoko školstvo ne treba da bude besplatno, ali mora da bude svima dostupno. Studenti moraju da preuzmu odgovornost odluke da studiraju i za ono šta studiraju. Visoko školstvo je podržano kroz stipendije školovanja, ali samo za one koji ne mogu sami da ga plaćaju. Ne želimo da podržavamo sadašnji sistem u kome čistačica iz Beograda i radnik iz Pirota porezima finansiraju besplatno školovanje dece hirurga iz Beograda.

Zdravstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno zdravstvo za sve građane, bez obzira na status i zaposlenje. Za sve poljoprivrednike, na primer. Overavanje zdravstvenih knjižica treba da ode u neslavnu istoriju – svi zaslužuju osnovno zdravstveno osiguranje, a ne samo oni koji imaju da plate. Da bi poboljšali konkurenciju i kvalitet i privatne lekarske ordinacije treba da mogu da ravnopravno pružaju svoje usluge u okviru istog sistema zdravstvenog osiguranja. Da bi zdravstvena usluga bila kvalitetna, domovi zdravlja, bolnice i lekari ne mogu da budu oslobođeni odgovornosti za svoje usluge, već moraju da brinu za svoje pacijente. Da bi to bilo moguće, građani moraju da imaju mogućnost da ”glasaju” o kvalitetu zdravstvenih usluga i promene lekara, birajući lekara koji im odgovara. Porodični lekari moraju da budu izbor porodica, a domovi zdravlja, bolnice i lekari treba da se za svoje pacijente bore kvalitetnom uslugom na tržištu zdravstvenih usluga. A pozitivnu selekciju da vrše građani, pacijenti.

Socijalna pomoć samo za one kojima je neophodna. Ako želimo da društvo pomaže onima koji nemaju, mora da prestane da pomaže onima koji imaju. Ukinuti sadašnji sistem po kome socijalna pomoć stiže i onima kojima treba i onima kojima ne treba, a veliki broj ljudi ostaje bez nje, jer im nedostaje neki papir. Moramo da prekinemo da tolerišemo praksu po kojoj lošije stojeći građani subvencionišu bolje stojeće, tj. praksu gde roditelji u džipovima dovode decu u subvencionisana obdaništa, bogati plaćaju subvencionisanu struju i gas, besplatno školuju svoju decu na fakultetima. Moramo uspostaviti kriterijume za minimum prihoda svake porodice. Socijalno ugrožene porodice se same prijavljuju pod krivičnom i materijalnom odgovornošću. Bezbolno prijavljivanje. Ali zato provere i kontrole se vrše slučajnim izborom. I kazne su rigorozne. Ne samo zatvorske, već i novčane.

Ovakav univerzalni sistem zaštite sa druge strane oslobađa ekonomiju od vođenja socijalne politike. Socijalnom politikom se bavi država, ne privreda.

Zagarantovane socijalne penzije za sve građane starije od 65 godine. Nije potrebno da penzionom fondu dokazujete kada ste radili, koliko, gde i kolika vam je bila zarada po godini staža. Ne morate da računate prosek najboljih deset godina. Nije važno da li ste uopšte radili. Potrebno je samo da pokažete ličnu kartu kojom dokazujete da ste navršili 65 godina. Država koja brine o svojim građanima garantuje minimalnu penziju bez ijedne godine radnog staža. Kao deo socijalnog sistema. Ovo predstavlja prvi stub penzionog sistema: penzije za sve plaćene iz budžeta. Sa druge strane, svi oni koji uplaćuju doprinose za penzije, bilo kroz drugi, bilo kroz treći stub privatnih penzionih fondova, će imati dodatne ekonomske penzije i to onolike koliko su novca odvojili. Sadašnji penzioni sistem je neodrživ na duži rok. On je u interesu isključivo zaposlenih na budžetu i zaposlenih u javnim preduzećima. Ako se ne reformiše, za dvadeset godina od penzija više niko neće moći da živi. Svaka reforma mora da pođe od toga da se stečena prava ne mogu menjati, što znači da reforma penzionog sistema ni na koji način neće uticati na sadašnje penzionere. Ona utiče na njihovu decu i unuke.

Da li možemo sve ovo da platimo? Naravno. Samo ne možemo i to da platimo i da imamo preko 15% viška zaposlenih u državnoj upravi, javnim preduzećima, školstvu, zdravstvu, da se davimo u nameštenim tenderima i korupciji, da imamo iskrivljen poreski sistem koji odgovara samo bogatim monopolistima, da arčimo novac poreskih obveznika na NIP-ove, subvencionisane kredite, subvencionisano zapošljavanje i ine perpetuum mobile projekte koji osim troška ništa ne stvaraju. Ne možemo da imamo parazite koji zloupotrebljavaju sistem, ni da imamo 20% invalidskih penzija od 1.700.000 penzionera. Tako naravno ne može.

Ovo nije izdrživo. Kada kažemo da je više od 15% višak zaposlenih u javnom sektoru, to ne znači da imamo toliko viška lekara. Ali u javnim preduzećima i administraciji imamo partijskih kadrova i više od toga. Višak od 15% u javnom sektoru nas godišnje košta preko 1 milijarde evra.

TRŽIŠNA PRIVREDA

Kako da ostvarimo humano i socijalno odgovorno društvo? Odakle će doći novac za socijalnu pomoć, besplatno osnovno i srednje obrazovanje, univerzalnu zdravstvenu zaštitu, garantovane penzije? On dolazi iz poreza, a poreze plaćaju ljudi koji privređuju. Nije moguće imati jaku socijalnu državu, ako ne postoji jaka privreda. Ključni element u ostvarenju bogaćenja celog društva uz odgovornu socijalnu politiku je privredni sistem koji kroz konkurenciju podstiče sve građane da se trude da budu što bogatiji, umesto da čekaju da im država obezbedi blagostanje.

Privredni sistem mora biti zasnovan na principima efikasnosti, konkurencije i privatnog vlasništva. Socijalizam je pokazao da državna privreda, svačije i ničije, ne funkcioniše. Političar koji hoće da privređuje i misli da zna gde treba uložiti novac, treba da ide u privredu. Ne može novcem poreskih obveznika. Najbolje će privrednim resursima upravljati onaj ko ih poseduje. Postoji samo jedan razlog zbog koga su privatna preduzeća efikasnija od državnih – u njima za nemar i neodgovornost postoji ozbiljna sankcija. Kada na konkurentskom tržištu privatno preduzeće napravi loš proizvod, kupci ga kazne odlaskom kod konkurencije. Ako želi da preživi na tržištu, proizvođač mora da se više potrudi; ako se ne trudi, mora da zatvori preduzeće. To je osnovni mehanizam koji stvara privredni rast, kvalitet i odgovornost. Takav mehanizam je neizbežan ako želimo da imamo jaku privredu koja će omogućiti besplatno školstvo, zdravstvo, garantovane penzije i socijalnu pomoć. Za razliku od toga, dominantno državno vlasništvo i državna privreda, i politika subvencija odabranih privatnih preduzeća, kako smo videli u poslednjih nekoliko decenija, stvara siromaštvo i nesreću.

Poreska reforma

Želimo poreski sistem koji obezbeđuje državi prihode, podstiče privredni rast i omogućava pravedniju raspodelu dohotka. Porezi koji guše privrednu aktivnost treba da se smanje ili ukinu. Porezi koji omogućuju bogaćenje bogatijih na štetu siromašnijih treba da se promene. Centralna institucija koja to mora da obezbedi jeste ministar finansija. Ministar finansija nije računovođa, već osoba koja zna koji su porezi više, a koji manje štetni za privredni rast.

Želimo da smanjimo sivu ekonomiju, crno tržište i rad na crno. Siva ekonomija iznosi 30% BDP-a. Svi poslodavci moraju da plaćaju sve poreze i doprinose. Ali porezi najpre moraju da budu razumni. Ne postoji poreska administracija koja će uterati nerazumne poreze. Zalažemo se za smanjenje poreza i nameta na rad do onog nivoa do kojeg će svakom poslodavcu biti prihvatljivo da prijavi svakog radnika i plati mu penziono i zdravstveno.

Gde su zaposleni građani Srbije?

1.600.000 – mali porodični biznis, od toga:

– 500.000 – radi kod preduzetnika i u mikro porodičnim preduzećima (manje od 10 zaposlenih). Značajan deo na sivo.

– 200.000 – radi u malim porodičnim preduzećima (od 10 do 50 zaposlenih) radi oko 200.000 ljudi. Značajan deo na sivo.

– 400.000 – porodična poljoprivredna gazdinstva

– 500.000 – radi na crno

300.000 – radi u srednjim i velikim privatnim preduzećima

700.000 – radi u širem pojmu javnog sektora, od toga:

– 450.000 – radi u užem javnom sektoru

– 250.000 – javnim preduzećima, društvenim firmama

700.000 – zvanično nezaposlenih

Daleko najveći poslodavac u Srbiji su domaće porodične firme. Porodični biznis je kičma svake ekonomije.

Fokus ekonomske politike mora biti domaća privreda, preduzetnici i porodične firme i gazdinstva. Strani investitori, velike firme i banke su dobrodošli, ali se oko njih ne gradi ekonomska politika. Oni imaju resurse i snaći će se u svakom sistemu. Sistem mora da bude okrenut ka porodičnom biznisu.

Domaću privredu guše ogromni nameti na rad. Doprinose na teret poslodavca treba smanjiti sa 17.9% na 10%. Doprinose na teret zaposlenih sa 19.9% u dva koraka, prvo na 10%, a zatim na 0%. I uvesti progresivno sintetičko oporezivanje dohotka građana sa stopama od 0%, 20%, 30% i 40%. Ovakav poreski sistem bi doveo do rasta neto plata za preko 95% građana, jer bi država smanjila svoj deo kolača. Sa smanjenjem sive ekonomije i rastom broja zaposlenih, doprinosi na teret zaposlenog bi se smanjili na 0%.

Pošto nema besplatnog ručka, koliko bi to koštalo? Prvi korak poreske reforme bi značio 700 miliona evra manje prihoda za budžet. Drugi korak još toliko. Sa druge strane to takođe znači da bi bilo 700 miliona evra više novca u džepovima građana.

Kako bi se nadomestio ovaj gubitak prihoda? Država godišnje na subvencije baca preko milijardu i po evra. Ako izdvojimo subvencije u poljoprivredi, to je i dalje preko milijardu evra godišnje. Više nedo dovoljno da ukidanjem subvencija koje uglavnom idu na partijski javašluk u javnom sektoru, politički podobnima i stranim investitorima platimo prvi korak smanjenja poreza i doprinosa.

Želimo regulatornu reformu i giljotinu propisa. Administracija je servis građana i privrednika. Ovi prvi su je osnovali da bi uštedeli vreme; ovi drugi stvaraju novu vrednost koja svima omogućava da živimo bolje. Želimo smanjenje birokratije. Smanjenje procedura i broja dokumenata koje su neophodne da biste registrovali preduzeće, platili poreze, prijavili radnika, dobili priključke za vodu ili struju, porodilje da dobiju porodiljsku nadoknadu, ili prijavili tek rođeno dete. Svačije vreme je dragoceno. Građani ne postoje zbog birokratije, i ne smeju da gube vreme sakupljajući dokumentaciju, uverenja, dozvole, potvrde, čekajući u redovima ili čekajući na neki dokument po nekoliko meseci. Administracija mora da komunicira među sobom i bude zasnovana na elektronskoj upravi. Ako ste jedan dokument predali na jednom mestu, ne treba da ga predajete na još deset mesta.

Smanjenje javne potrošnje. Na svim nivoima. Možemo trošiti samo ono što zaradimo. Neumereno i neodgovorno zaduživanje mora da se prekine, jer će te dugove vraćati naša deca. Nemamo pravo da ih opterećujemo kamatama i kreditima u čijem dizanju oni nisu učestvovali. Želimo da ukinemo diskrecionu potrošnju ministara. Građani znaju mnogo bolje kako da potroše i rasporede novac nego država i neimenovani državni službenici. Ne želimo da javne prihode trošimo na partijsko zapošljavanje, subvencije preduzećima koja ne rade, investitore koji traže povlastice. Rezultati ovakve politike su svuda oko nas.

Svi monopoli su loši. Neki manje, neki više. I državni monopoli su loši. Privatni monopoli su mnogo gori od državnih. Prirodni monopoli treba da budu u državnim rukama. Zdrava i jaka konkurencija je osnov slobodne tržišne ekonomije. Bez nje imamo eksploataciju celog društva od strane malog broja ljudi.

Rešenje naših ekonomskih problema nisu ni industrijalizacija, ni subvencionisanje, ni pomoć države, ni strani investitori. Rešenje su građani, inovatori i preduzetnici, njihove ideje i napori u jednom uređenom, pravno sigurnom društvu. Kada sistem bude dobar za naše građane, strani investitori će sami doći. A koja delatnost i industrija su budućnost Srbije, pokazaće nam sami privrednici kad im stvorimo uslove.

PRAVI ODNOS PREMA EVROPSKOJ UNIJI

Građani Srbije neće bolje živeti zato što partokratija na vlasti izgovara spasiteljske mantre o Srbiji u EU, Srbiji u NATO, Srbiji i Rusiji, Srbiji i evroazijskoj uniji… Srbija nije ni nedonošče ni tikva bez korena i ne treba joj ni EU “maćeha” ni ruska “majka” da se staraju o njenim interesima. Srbiji treba odgovorna, sposobna i iskrena vlada koja će umesto što priziva spasioce, sesti da zaista uvede red, isključivo u interesu sopstvenih građana. Mantranje nije politika, nego je krajnje neodgovorno i providno neiskreno zamajavanje građana Srbije i međunarodnih partnera. Davanje lažne nade.

Približavanje Evropskoj uniji i saradnja sa zemljama Evropske unije je sredstvo, nije cilj. Saradnja sa Rusijom, Kinom i svim drugim zemljama na svetu je sredstvo, nije cilj. Sve ove zemlje imaju svoje interese i aktivno rade na tome da ih ostvare i odbrane. Svoje interese, a ne naše interese. I nisu, niti će ikada biti, naši staratelji ili roditelji.

Spoljna politika Srbije treba da bude zasnovana na interesima, a ne na mitovima.

Šta je onda naš cilj? Cilj je Srbija u kojoj se lepo i rado živi. Osnovni društveni interes Srbije nije da bude članica Evropske unije, ili da postane deo Ruske Federacije, ili da postane članica NATO-pakta ili da bude član bilo koje druge organizacije. Najvažniji društveni cilj je da Srbija postane uređena zemlja u kojoj se lepo i rado živi.

Veliki broj građana je smatrao i danas smatra da imamo nesposobne, bahate i alave političare i da nam je jedini spas da nam Evropska unija uvede red. Da li je to realno? Naravno da nije. Nije posao zemalja Evropske unije da uvode red u Srbiji. Njihov glavni interes je da Srbija bude stabilna, pravno sigurna zemlja i tržište za njihovu privredu. Da li ćemo mi biti siromašna, a stabilna zemlja jeftine radne snage ili uspešna stabilna zemlja, to nije njihov problem. To je naš problem. Ako smo pametni, zemlje Evropske unije će nam pomoći. Ako nismo, uzeće ono što je u njihovom interesu.

Veliki broj građana Srbije smatra da bismo sačuvati Kosovo i Metohiju u Srbiji, ako bi nas na naš zahtev usvojila Rusija. Da li je to realno? Prvo Rusija nas ne bi usvojila ni kada bismo to tražili. Drugo, Rusija je zajedno sa zapadom i kreirala Rezoluciju 1244 kojom je KiM izvađen iz pravnog sistema Srbije i stavljen pod ingerenciju Ujedinjenih nacija. Rusije nema na Kosovu i neće je ni biti. Kosovo za Rusiju predstavlja idealan pravni presedan koji opravdava njihovu aneksiju Krima. To je čist i go interes. Kao što nema interes da se Krim vrati u pravni sistem Ukrajine, tako Rusija nema ni interes da se Kosovo vrati u pravni sistem Srbije.

Uporno kao društvo i pojedinci zaboravljamo da u spoljnoj politici, isto kao i u ekonomiji, ne postoje prijateljstva. Postoje samo interesi. I olako verujemo praznim obećanjima o kraticama do obećane zemlje. Na žalost, ne postoji besplatan ručak. Nema ‘leba bez motike. Ako želimo red, moraćemo sami da radimo na tome da uvedemo red.

Pogledajmo kako je do danas izgledao proces približavanja Srbije Evropskoj uniji. Evropska unija nam postavlja razne uslove, naša država, odnosno političke stranke na vlasti, polako ih i kilavo, i što je najvažnije neiskreno, ispunjava. Šta su ti uslovi? Da uvedemo red. Da imamo slobodne medije. Da imamo zakone koji štite vladavinu prava, nezavisne institucije sistema, transparentnost. Potpuno apsurdna i šizofrena situacija. Evropska unija uslovaljava našu partokratiju da uvede red za naše građane u našu korist.

U ovoj igranci sa biračima bez kraja i smisla, partokratija na vlasti zamajava građane Srbije navodnim uspesima u procesu pristupanja. Za to vreme nigde ne uvodi red, već upravo suprotno: pokušava da ceo sistem podredi sebi. Političari u Evropskoj uniji su to odavno shvatili. Shvatili su da naša partokratija biračima obećava Evropsku uniju, pa to koriste za sopstevene interese.

Tadić je 2008. godine pred izbore potpisao Sporazum o pristupanju sa Evropskom unijom koji je bio i ostao ekonomski izuzetno loš za Srbiju. Cela ta kampanja „proevropskih“ stranaka je bila bazirana na tom lošem ugovoru. I obećanju da će Srbija brzo ući u Evropsku uniju, već 2012. godine, da će životni standard da poraste. Da će… Sve ovo je vrlo slično obećanju 1000 evra za akcije, ili ovoj najnovijoj ujdurmi o prosečnoj plati od 500 evra ili jeftinim stanovima za 100 evra mesečno.

Da li proces pristupanja Evropskoj uniji donosi bolji život građanima? Naravno da ne. Šta onda donosi bolji život građanima? Uvođenje reda.

Zašto smo uopšte ušli u proces približavanja Evropskoj uniji? U Evroskoj uniji postoje uređene države na koje želimo da liči i Srbija. Države kao što su Danska, Švedska, Finska, Nemačka. One su sve izgradile sistem koji radi u interesu građana tih država. Zajedničke crte svih njihovih sistema su: parlamentarna demokratija, ljudska prava, vladavina prava, nezavisne institucije sistema, transparentnost, sloboda medija, jaki sistemi socijalne zaštite, tržišna ekonomija okrenuta domaćim porodičnim firmama. Evropska Unija je i naš daleko najznačajniji ekonomski partner.

Ti sistemi nisu savršeni, imaju svoje probleme, ali su nešto najbolje što postoji danas u svetu. Naš cilj je da od njih učimo i da uvedemo red u Srbiji. I te zemlje Evropske unije su spremne da nam pomognu u tome, ali neće uraditi posao umesto nas niti će se oko toga mnogo zanimati. Radi se o našem redu za naše građane, ne njihovom.

Zato, odrastimo i promenimo narativ u korenu. Prestanimo da govorimo o pristupanju Evropskoj uniji i počnimo da govorimo o uvođenju reda u Srbiji. Prestanimo da pričamo o otvaranju poglavlja i počnimo da govorimo o stanju u medijima, stanju u prosveti, zdravstvu, policiji, sudstvu, javnim preduzećima, ekonomiji. Počnimo da se bavimo suštinom i prestanimo da guramo glavu u pesak.

Niko nam neće pomoći ako ne pomognemo sami sebi. Niko nas neće poštovati, ako prvo ne poštujemo sami sebe. Ako ne počnemo da se ponašamo kao ozbiljni, odrasli ljudi. Naš posao nije da uđemo u Evropsku uniju ili da nas usvoji Rusija, naš posao je da uvedemo red, izgradimo sistem i napravimo od Srbije zemlju u kojoj se lepo i rado živi.

KOSOVO I METOHIJA

Osnov i preduslov svake uspešne politike u 21. veku je ekonomska snaga. Jedino ekonomski jake zemlje mogu da vode smislenu spoljnu poliku. Srbija već decenijama ima nesposobnu vlast koja nije u stanju da vodi računa ni o sopstvenim građanima, a kamoli o drugim

Mantra „Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova“ nije politika. To je bežanje od odgovornosti i zamajavanje javnosti. Jer to od nas niko i ne traži. Zašto onda naša vlada tom rečenicom bombarduje građane Srbije?

Kako je moguće da se premijer nije setio da postavi pitanje nadležnosti nad srpskom kulturnom baštinom, našim crkvama, manastirima, spomenicima kulture, pre nego što je potpisivao briselske sporazume. Recimo, pre sporazuma o telefonskom pozivnom broju ili energetici? Zašto je na njih pristao pre nego što je rešio pitanje kulturne baštine? Jer vreme za rešenje tog pitanja je bilo tada, ne sada kada su sporazumi već potpisani. Da smo rešili to pitanje, pitanje nadležnosti nad našim spomenicima kulture, članstvo Kosova u Unesko nas i ne bi pogađalo. Zašto bi nama bio problem da albanske kulturne spomenike na Kosovu štiti neka kosovska kulturna institucija?

Umesto da guramo glavu u pesak, hajde da pogledamo činjenicama u oči.

Teritorija Kosova i Metohije je pravno postala deo države Srbije nakon balkanskih ratova. Međunarodnim ugovorom. Kraljevina Jugoslavija je između dva rata naseljavala Kosovo i Metohiju. Za vreme socijalističke Jugoslavije, demografska slika se značajno promenila, što kao rezultat iseljavanja Srba i drugih nealbanaca, što kao rezultat izuzetno visokog nataliteta Albanaca. Tokom ratova 90-tih, naša država se na KiM nije ponašala kao država. To što je OVK činio zločine nad Srbima na KiM nije opravdanje da država Srbija prikriva i štiti ubistva i zločine nad albanskim civilnim stanovništvom i da razne službe šalju kriminalce da pljačkaju i zastrašuju. Država ne može da štiti, kažnjava i presuđuje po nacionalnom ključu, jer onda nije država.

Takvim ponašanjem država Srbija je dala izgovor svima koji imaju interese suprotne interesima Srbije da ukinu nadležnost države Srbije nad teritorijom Kosova i Metohije. KiM je pravno prestao da bude deo pravno-političkog sistema države Srbije od izgubljenog rata, Kumanovskog sporazuma i kapitulacije Srbije 1999. godine. Nadležnost nad KiM je prešla na Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na osnovu Rezolucije 1244. To je takođe međunarodni ugovor koji su pisale zajedno zapadne sile i Rusija. Promenjeno je i ime, tako da je od Kosovo i Metohija ostalo samo Kosovo. Po tom novom međunarodnom ugovoru je jasno da Kosovom ne upravlja država Srbija i njene institucije i da na Kosovu ne važe zakoni Srbije. Ta rezolucija međutim ne kaže da je Kosovo nezavisna država ili da će to postati. To su velike sile ostavile za svoja dalja međusobna natezanja.

Iako su kreirale Rezoluciju 1244, zapadne zemlje je na terenu ne poštuju. Potpuno ignorišu delove rezolucije koji govore o statusnoj neutralnosti i pravima države Srbije na Kosovu. I tu ništa ne možemo. Tu ni Rusija, niti bilo koja druga zemlja na svetu ništa ne može. Rusije nema na Kosovu. Ni Brazila, ni Indije, ni Španije, ni Argentine. Zapad od Kosova na terenu, danas, pravi nezavisnu državu. I tu nas niko ništa ne pita.

Pored Zapada koji forsira pravljenja nezavisne države od Kosova, ovo protivpravno otimanje Kosova je i u interesu Rusije. Rusija je zajedno sa zapadom kreirala rezoluciju 1244. Rusija se na primer Kosova pozvala kad je anektirala Krim. Rusi čine preko 90% građana Krima, isto kao što danas, nakon etničkog čišćenja iz 2004. godine, Albanci čine preko 90% građana Kosova. Činjenica je da je Krim bio ruski i da ga je Hruščov 50-tih godina prošlog veka komunističkim dekretom preneo Ukrajini. Ali je takođe činjenica da je Rusija priznala sve post-sovjetske republike u njihovim tadašnjim granicama. Jedino pravno opravdanje aneksije Krima je protivpravni presedan koji je Zapad napravio na Kosovu. Uz saglasnost Rusije koja se nije protivila Rezoluciji 1244.

Kosovo može zvanično i pravno postati međunarodno priznata nezavisna država ili novom odlukom Saveta bezbednosti, ili odlukom Srbije da prizna Kosovo. Treći način ne postoji. Činjenica da je Kosovo priznala većina država članica Ujedinjenih nacija ništa ne menja na činjenici da je međunarodni pravni status Kosova i dalje određen Rezolucijom 1244 i da Kosovo formalno i pravno nije međunarodno priznata država. Rezoluciju 1244 su pisali i Zapad i Rusija. Takođe je tačno da na terenu država Srbija nema nikakav uticaj, osim na severu. Ono što jeste problem, ono što nas istorija uči je da se na kraju veliki uvek dogovore. Cenu plate mali. Mi smo mali.

Ovo su sve bile činjenice. Šta nam je onda činiti?

Spoljna politika svake uspešne zemlje je zasnovana na jasno iskazanim interesima i razumevanju interesa drugih zemalja. U spoljnoj politici, isto kao i u ekonomiji, ne postoje prijatelji. Postoje samo interesi. Šta su konkretni interesi Republike Srbije na Kosovu?

  • Suštinska autonomija, ne ZSO, kao garant ostanka i opstanka Srba i drugih nealbanaca na Kosovu.
  • Zaštita svih ljudskih prava Srba i drugih nealbanaca na Kosovu.
  • Nadležnost Srbije nad srpskim spomencima kulture na Kosovu.
  • Zaštita imovinskih prava kako fizičkih lica, tako i svih pravnih lica i crkve
  • Očuvanje i jačanje ekonomskih i svih drugihi veza sa Kosovom.
  • Ove interese sve druge zemlje mogu da razumeju. „Kosovo je srce Srbije“ niko ne razume, jer emocije nisu predmet pregovora. Protiv ovih pregovaračkih principa zasnovanih na interesima Srbije prilikom rešavanja pitanja Kosova, niko, pa ni zemlje zapada, ne mogu da imaju ni jedan argument. Jer se radi o nespornim, civilizacijskim vrednostima na kojima su i njihove zemlje zasnovane.

Osnov i preduslov svake uspešne politike u 21. veku je ekonomska snaga. Jedino ekonomski jake zemlje mogu da vode smislenu spoljnu poliku. Srbija već decenijama ima nesposobnu vlast koja nije u stanju da vodi računa ni o sopstvenim građanima, a kamoli o drugim. Da bi Srbija postala lider u regionu, mora prvo sebe da dovede u red i da izgradi jaku domaću privredu. Ka takvoj zemlji drugi gravitiraju i ne beže od nje. Preduslov rešenja svih naših problema jeste ekonomija. Ona ne rešava odmah probleme u obrazovanju ili urušenom pravosuđu. Ali je preduslov njihovog rešavanja. Ne obratno.

Od Srbije niko ne traži priznanje Kosova. Ali na terenu se otima imovina naših građana i pravnih lica, uskraćuju se imovinska i ugrožavaju ljudska prava nealbanaca. Srbiji je potrebna politika koja će to sprečiti i odbraniti naše legitimne interese.

Politika prethodnih vlada je politika guranja glave u pesak i zamajavanja glasačkog tela. Dok je glava Srbije duboko u pesku zatrpana besmislenim floskulama, gubimo sva naša nesporna prava na Kosovu. Jer ih naša partokratija ne štiti. Ona štiti sebe i svoju vlast. Šta tu građani koji ovo vide i razumeju mogu da urade? Da glasaju drugačije. Toga se partokratija najviše i boji. Srbiji je potrebna državotvorna politika okrenuta ka istinskim interesima države Srbije. To može da se promeni samo na izborima.

PRINCIPI ZA UČEŠĆE U LOKALNOJ VLASTI

Stranka “Dosta je bilo” ne želi da u bilo koju vlast ulazi po svaku cenu.

Principi pod kojima možemo da podržimo lokalnu vlast ili budemo njen sastavni deo:

1) Podržaćemo i učestvovaćemo samo u vlasti koja bude sprovodila politiku POTPUNE transparentnosti u svim aspektima rada lokalne uprave i trošenju novca poreskih obveznika. To znači da za svaki dinar mora da se mesečno zna na šta je potrošen i koje ga je pravno i fizičko lice (po ugovoru) dobilo. Moraju da se objave svi ugovori, detaljne sistematizacije radnih mesta sa merenjem radnog učinka, detaljni popisi imovine, sve građevinske i druge dozvole, a u narednih šest meseci i objava svega ovoga za sve godine unazad. I sve to na internet stranici opštine. Mora da važi i pravilo: ako smo slučajno zaboravili da kažemo da nešto mora da bude javno, pa se posle setimo, dogovor važi i za to. Naravno sve u skladu sa zakonom o dostupnosti informacija od javnog značaja.

2) Pregovaramo isključivo o pozicijama predsednika opštine i skupštine i njihovom zamenicima, kao i pozicijama opštinskih većnika. To su političke funkcije. Sve ostale funkcije – sekretari i načelnici opština, direktori lokalnih ustanova i javnih preduzeća, članovi nadzornih i upravnih odbora itd. – stručne su funkcije na koje mogu da dođu kvalifikovani ljudi nakon konkursa. O njima nećemo pregovarati. Za predsednike opština i zamenike tražimo nove ljude. Negativni izveštaji budžetske inspekcije i DRI sa značajnim nepravilnostima su eliminacioni kriterijumi. Srbiji je potrebna prekretnica na svim nivoima.

3) Sa Srpskom naprednom strankom i Srpskom radikalnom strankom nećemo praviti vlast, niti podržati vlast u kojoj učestvuju. Stranke koje ulaze u vlast sa SNS i SRS na bilo kom nivou takođe nisu prihvatljive kao partneri. Ne želimo da pravimo ni “frankenštajn koalicije”. Možemo da se dogovaramo samo o minimalnim pobedničkim koalicijama koje će imati stabilnu većinu. Sa grupama građana smo uvek spremni da razgovaramo o zajedničkoj lokalnoj vlasti.

Zašto nam na lokalu, gde se ne vodi „visoka politika“ i gde se obavljaju konkretni lokalni i komunalni poslovi, nisu prihvatljivi odbornici iz nekih političkih opcija? Odbornici jesu vlasnici mandata, ali takođe moraju da poštuju pravila i interese stranaka na čijim listama su izabrani. Kada se po našem predlogu promeni izborni sistem i građani budu birali odbornike po imenu i prezimenu, tada stranaka i neće biti u lokalnim skupštinama. Do tada, stranke imaju i direktan i indirektan uticaj na ponašanje pojedinih odbornika.

Ovi principi su integralan deo naše političke kulture i predstavljaju crvene linije politike stranke  „Dosta je bilo“.