У Србији је уврежено мишљење да би вртићи требало да буду бесплатни за сиромашне, а образовање бесплатно за све. Градови, општине и држава заиста субвенционишу највећи део ових услуга. Ипак, пракса је мало другачија. У вртиће тешко улазе баш деца најсиромашнијих родитеља, а школовање има просечне месечне трошкове који представљају оптерећење и за родитеље средње класе, а камоли социјално угрожене породице. Осим тога, садашњи систем вртића и основних школа у Београду ствара системске основе друштвене неједнакости, које се огледају у различитим животних успесима. Што сте сиромашнији, вашој деци је све теже да стекну одговарајуће образовање и једнакост шанси у животу.
Са друге стране, питање је ко се у Србији сматра сиромашним? Просечна примања домаћинства са 2,7 чланова у Србији износе око 57.000 динара месечно.
До 1. јануара 2015. сте за упис детета у вртић у Београду морали да издвојите 9.700 динара месечно. Када се установило да овај износ није законски утемељен, смањен је на 5.250 динара. Тај износ сада плаћају сви, осим социјално угрожених група. По Закону о финансијској подршци породици с децом из 2009. године, деца из материјално угрожених породица имају право на бесплатан вртић (чл. 25). Међутим, баш ти родитељи најтеже долазе до места у вртићима. Ова потешкоћа ствара неједнакости на више нивоа. Не само да социјално најугроженија деца не могу да дођу до места у вртићима која им требају више него деци бољестојећих родитеља, већ та чињеница утиче на даље животне шансе и образовне неједнакости које се виде већ у првим разредима основне школе.
Ово се посебно види код родитеља који су незапослени (такви су, по логици ствари, социјално најугроженији). Ови родитељи уопште не могу да упишу децу у државни вртић у Београду. По поменутом закону, угрожене групе деце имају приоритет у финансијској подршци. Али, пошто детаље о утврђивању приоритета одређују општине (одн. градови), приоритет добијају деца бољестојећих родитеља, јер ”они раде па нема ко да им чува децу.” Незапослени родитељи се не третирају као приоритетни, јер ”они не раде, па могу сами да чувају децу.” Деца незапослених родитеља долазе на ред тек ако има места, што значи да заправо уопште не долазе на ред, јер београдски вртићи већ дуже време немају довољно капацитета за све пријављене. Испада да богатија деца добијају субвенцију, а да сиромашнија до ње не могу да дођу. Ово је довело и до ниског обухвата деце вртићима. Према Стратегији образовања 2020, тек 41% деце у целој Србији редовно иде у вртић, што представља значајно заостајање за многим европскм земљама.
Од 2016. године, град Београд пoчео је да укључује приватне вртиће у систем, тако да сада и незапослени родитељи могу да упишу дете у приватни вртић. Родитељи треба да плате пуну цену, која може да износи до 36.000 дин. месечно, а онда поврате до 25.000 дин. од града. Међутим, и овде је на делу дискриминација, јер незапослени родитељи плаћају дупло више од запослених (11.000>5.250) и морају практично сваког месеца да се одричу дела новца којим плаћају пуну цену, а тек онда крајем месеца добијају рефундацију, које одмах морају да се одрекну као надокнаде за наредни месец. Укупан трошак вртића на годишњем нивоу за Град Београд износи око 100 милиона евра. Партипципација родитеља износи око 20% овог трошка
Предшколски систем не ствара проблеме само за материјално угрожене родитеље. Садашњи систем предшколског образовања почиње у вртићима у последњој години (када дете има 6 година) и укључује матерњи језик и математику. Велики број родитеља који желе да им деца раније почну да уче страни језик, свирање инструмента или неку спортску активност, морају да издвајају посебан новац за такве активности, што представља посебан трошак. Пошто се овакве активности не организују увек у државним вртићима, родитељи после радног времена морају да воде децу на додатне часове енглеског, гитаре или пливања. Када се на крају дана врате кући, родитељи више немају енергије да проведу слободно време с децом.
Лошије стојећи родитељи, међутим, немају услова не само за ове ваннаставне активности, већ ни за поменути предшколски програм. Сиромашнија деца, тиме што не могу да уђу у вртић, имају ограничен приступ предшколским активностима, као и ваннаставним активностима (језик, музика, спорт) с којима деца имућнијих родитеља почињу пре 7 године живота. Овај хендикеп се касније рефлектује на успех у школи, факултету и животни успех. (Погледати Уницефову студију овде.)
Реформа предшколског система би требало да исправи обе ствари: да омогући бољестојећим родитељима да проводе више слободног времена са децом, а лошије стојећим да омогући пун образовни програм који би елиминисао хендикеп с којим њихова деца улазе у основну школу.
Постојећи систем, иако замишљен као социјално одговоран, не функционише. До вртића најтеже долазе баш деца родитеља којима је обданиште најпотребније. ”Доста је било” верује у друштвену једнакост. Желимо да исправимо системске подстицаје за стварање неједнакости, који настају већ у обданишту.
Право сваког детета је да од самог почетка добије одговарајуће образовање, које ће му касније у животу омогућити једнакост шанси. Да би то било могуће предлажемо систем који би свој деци омогућио основни образовани пакет још на нивоу вртића, а родитељима створио више слободног времена са децом.
ДЈБ предлаже следеће измене политике предшколског васпитања и образовања на нивоу Београда.
— Сви родитељи морају да имају право да упишу дете у вртић о трошку градског буџета. За то им више неће бити потребне никакве потврде и администрација (због рефундације, доказивања социјалног статуса итд). Дете има право на рано образовање и једнакост шанси у животу. Друштво треба да му то омогући од почетка живота. Огромна већина породица све теже састављају крај са крајем, а оних који немају проблеме да плаћају вртиће је испод 5%. Сви остали осећају велики терет. ДЈБ ће укинути партиципацију за све родитеље.
— Образовна активност вртића би требало да почне већ од од 4 или 5 година (то је већ пракса у неколико европских земаља). Разуме се, све ове образовне активности би у вртићу требало да се осмисле и преносе искључиво кроз игру, а приступ учењу би требало да буде пројектни. У стандардне предшколске активности би свакако требало укључити страни језик и спорт, што су области за којима данас постоји велика потражња ван вртићког радног времена.
— Даље укључивање приватних вртића у систем вртића у Београду као непрофитних организација треба да се настави. Приватни вртићи који желе да буду укључени у систем могу да очекују накнаду у оквиру цене коју одреди град. Са друге стране, не сме бити компромиса са квалитетом како објеката тако и васпитача у њима. Вртићи у становима нису прихватљиви. Град мора да пооштри надзор и контролу. Предшколске установе нису профитни већ образовни центри и штедња на квалитету зарад профита није прихватљива.
— Коначно, с обзиром на чињеницу да у Београду и даље има мањак места у вртићима, те да сва деца не би могла одмах да добију место чак и када би се реформа сутра спровела, политика инвестиција у Београду би требало да подразумева већа улагања у изградњу вртића. Град Београд је морао већ да урбанистичким плановима определи локације за изградњу недостајућих капацитета и покрене приватно-јавна партнерства за изградњу недостајућих вртића у свх 17 градских општина. У међувремену, основне школе би могле да уступе свој простор за полудневне програме (4 сата дневно) за програме предшколског васпитања, чиме би се повећао обухват деце која тренутно не иду у вртиће.
Земља која има огороман проблем са наталитетом би морала да води рачуна о деци и њиховим правима. Образовање је право детета. Уколико постоји искрена политичка воља да се ситуација са наталитетом поправи, први корак је да растеретимо родитеље, и оне који то желе да буду, бриге о томе да ли могу свом детету да приуште квалитетно образовање.
Душан Павловић
потпредседник Доста је било
посланик ДЈБ у републичком парламенту
Повезани текст:
Коментариши