Дуго путовање у Јевропу…

У четвртак вече стигне ми порука од Тома ван Дајка, генералног секретара посланичке групе Европских конзервативаца и реформиста у Парламентарној скупштини Савета Европе (ПССЕ), којој ДЈБ припада. Видео је списак делегације Србије и, с обзиром да је моје име на њему, пита: “Је л’ долазиш на зимско заседање у понедељак?”

Е мој Томе, мислим се, мене нико из наше вајне делегације нит’ је звао, нит’ знам имам ли карту и смешај, што по правилима Савета Европе свим делегатима треба да обезбеди Народна скупштина матичне земље.

У петак ујутро назовем надлежни скупштински Одбор. Питам: “Идемо ли на заседање у понедељак у Стразбур? Мене нико не зове и нико ме ништа не обавештава, а члан сам делегације.” Имам шта и да чујем. “Да је требао неко нешто да вас обавести, већ би вас обавестио. Делегација путује у недељу. Ако немате карту, значи да нисте у делегацији.” После још са друге стране сазнам да је списак чланова делегације (на коме је и моје име) у Савет Европе послат у децембру и да га је потписала председница НСРС Маја Гојковић, а да је онда, када је требало обезбедити авионске карте и смештај, шефица наше делегације, Александра Томић из СНС-а, одлучила да у Стразбур иду сви – осим мене.

Том одмах покрене читаву машинерију у СЕ и већ у суботу ми јави да је генерални секретар ПССЕ рекао да слободно дођем на заседање, ако могу то сама да финансирам, јер ја јесам пуноправни члан ПССЕ, па да после тражим од Народне скупштине да ми то рефундира, јер по правилима Савета Европе – Скупштина мора да сноси те трошкове. Спакујем се наврат нанос и кренем у недељу пут Стразбура.

У понедељак ујутро се натенане региструјем, добијем пропусницу, нађем своје место у пленуму и тек ту се сретнем с остатком српске делегације. Шефица Томић одмах почне да ме прекорава што јој се нисам јавила да ми објасни. А да сам јој се јавила, објаснила би ми да нисам могла да идем зато што ДЈБ нема више посланичку групу. Насмејем се наглас том несувислом објашњењу. “Послали сте Савету Европе обавештење да сам члан делегације у децембру, месец дана након што сам остала без посланичке групе. Осим тога, очигледно је да то нема никакве везе јер – да је то проблем, не би ми генерални секретар рекао да дођем. Без икаквих проблема сам се регистровала.” Шефица Томић онда почне да се правда на други начин. Почне да ми објашњава да ДС лобира по Савету Европе, где има јак утицај, да се ја искључим из делегације, а да уместо мене буде именован неко из ДС. Јер, ДС има посланичку групу, а ДЈБ нема. Такође ме упозори: “Само да знате да се посланичка група либерала (АЛДЕ) спрема да оспори ваше чланство у делегацији. О томе тек треба да се гласа.”

У том моменту схватим да су против мог учешћа на овом заседању ПССЕ три интересне групе из Скупштине Србије. Прва је СНС; друга је ДС; а трећа је СМС. У овој последњој је Александар Стевановић, прелетач који је отео мандат од ДЈБ, па се онда насекирао што је због тога изгубио место у овој делегацији, јер сам уместо њега именована ја. Стварно ми није јасно шта је очекивао: да може да отме мандат ДЈБ-у, а да га онда ДЈБ остави да и даље буде наш представник у Савету Европе?! Он је, док је био у ПССЕ, припадао посланичког групи либерала (АЛДЕ), а да никоме у ДЈБ није било шта рекао о томе док је још био члан ДЈБ, па узимам скоро здраво за готово да иза ове иницијативе о којој ми Томићка прича – стоји управо он.

Та пакост, наравно, није успела, као ни покушаји преостале две интересне групе да ме искључе са заседања. Савет Европе не занима има ли неко посланичку групу у матичној земљи или не, већ колико је гласова на изборима добио. За разлику од домаће политичке сцене, где се преко пропагандне машинерије у медијима и преко ботова на друштвеним мрежама стално мути вода како би се доказало да су прелетачи поштени, а они који остану верни својој политичкој организацији неважни, у беломе свету потпуно је јасно да су прелетачи зло које вештачки прекраја изборну вољу грађана. Стога у Савету Европе јефтине приче локалних мангупа из Народне скупштине Србије не пију воду. Нагледали су се и наслушали они таквих и сличних прича из разних земаља у транзицији, нису им феномен прелетача и трговина мандатима ништа ново. У њиховим очима правда је на страни оних који су остали да заступају интересе грађана који су за њих гласали, а не на страни прелетача који су нечасно отели мандат да даље уз помоћ његовог утицаја нечасно тргују не би ли унапредили своју личну политичку каријеру, не марећи више за политичку организацију која их је изнедрила и за гласаче које су изневерили.

А што се тиче покушаја ДС-а да ми отму место у делегацији… па, није им први пут. Чим је ДЈБ у Народну скупштину ушао у јуну 2016. године с већим бројем гласова него ДС, и чим је постало јасно да ће због тога место у међународним делегацијама имати ДЈБ, а не ДС – они су покушали то да оспоре. Још тада су у Стразбуру лобирали да се ДЈБ делегат избаци, а на место њега дође ДС делегат. Ни тада им није успело, једнако као ни сада што им није успело. Зашто и даље покушавају, богапитај. Негде им се помало и дивим због снаге уверења да ће једним те истим покушајима временом добити другачији резултат.

У целој овој компликованој причи, СНС је још испао и најпаметнији од све три интересне групе. Измакли се људи и пустили ДС и СМС да покушају да одраде посао за њих. СНС је само мааааалко припомогао тако што је заборавио да ми обезбеди карту и смештај у Стразбуру. Ко зна, можда је план био да овде људима објашњавају да сам неодговорна и да нисам хтела да дођем, не би ли прогурали ДС план. Јер, ипак се они међусобно много боље познају и разумеју. А и спољна политика им је иста. Стога мене уопште не изненађује њихов заједнички интерес да ме, овакву анти-ЕУ каква сам, што елегантније неутралишу у Савету Европе, да не бих реметила уједначену мантру остатка српске делегације да “ЕУ нема алтернативу”.

План им није успео. Акредитована сам као делегат, те ће се у ПССЕ, на овом и свим осталим заседањима која следе, коначно чути и глас треће опције, а не као до сада – само глас бивше и садашње власти које заједнички мантрају да ЕУ нема алтернативу.