Царево ново одело – српска верзија бајке по Европској комисији

Гледамо вести и не можемо да верујемо својим очима, јер оно што нам премијер представља као највеће резултате његовог “спасоносног” рада у Влади нема баш ниједну тачку подударања са све нижим стандардом, све мањим слободама и све већим бројем људи који сваке године напусте Србију у потрази за местом где је бар елементарна егзистенција могућа. Пошто не можемо да поверујемо својим очима, а ни премијеровим, остаје нам само једна опција, а то је треће виђење.

Треће виђење је освануло јуче. Нама географски веома блиске државе су дале свој суд о томе како виде стање код нас. Наравно да у приватном животу често није најважније шта о вама мисли комшилук, али у политичком смислу се ради о сложеној теми која може да поједностави или отежа међународне односе, па чак и привредна кретања. Ево пар теза из свеже објављеног извештаја Европске комисије које су најалармантније и  кратке анализе шта те тезе значе у нашем свакодневном животу.

У извештају Европске комисије Србији се замера да су истраге криминалних организација често усмерене на појединце, а да се не баве компанијама и организацијама које су саставни део криминалне мреже. Не воде се темељне финансијске истраге које би пратиле токове новца, а Србија и даље није увела превентивно „замрзавање“ имовине особа против којих се води истрага. Пише да су медији открили незаконито поступање у појединим случајевима које надлежни органи нису озбиљно истражили. Претње, насиље и застрашивање новинара и даље представљају разлог за забринутост, а истраге и коначне пресуде за нападе на новинаре су ретке. Политички утицај на полицију, судије и тужиоце илуструју чести коментари политичара о истрагама у току и донетим судским одлукама. Замерка је и што још није усвојен нови Закон о Агенцији за борбу против корупције, али и то што Влада и даље не прихвата препоруке свог саветодавног тела – Савета за борбу против корупције.

Хапшењем појединаца која се интензивно објављују у медијима, скреће се пажња јавности на сићушно хапшење представљено као успех у борби против криминала, док гомила криминала иза кулиса остаје нетакнута. Политички утицај на полицију, судије и тужиоце би био потпуно непотребна активност да Влада стварно има у плану да се бори против криминала. Да жели крај криминала пустила би их да раде свој посао. Медији се често уместо истражних органа баве истраживањем криминала, а чак и кад објаве шта су открили, истражни органи остану неми. Застрашивање новинара у Србији некако произилази из новинарске потребе да гурну нос тамо где власт мисли да не треба да га гурају и, ако власт има шта да крије, новинари добију по носу. У оваквој атмосфери Савет за борбу против корупције и не може да буде уважаван. Он, као и медији, само смета представи о резултатима Владе која се режира и емитује у влади послушним медијима.

Питање борбе против криминала и питање слободе медија су вероватно најважније теме из овог извештаја. Зашто? Зато што без слободних медија нема позивања политичара на одговорност, без позивања политичара на одговорност нема ни одговорности за то што су нам дали обећања да ће се обрачунати са криминалном и донети Закон о пореклу имовине, а уместо да то ураде они ометају полицију, тужиоце и судије, ућуткују медије, не поштују Савет за борбу против корупције и објављиваним појединачним случајевима хапшења уз помоћ послушних медија прикривају медијску превару која за циљ има да  лажним обећањима и још лажнијим резултатима прикупе гласове дезинформисаних грађана.  И онда дође треће мишљење из комшијских земаља.

Кад је променио одело (политички дрес), цар је осећао да је сада европејац, демократа, да поштује цивилизацијске вредности развијеног света, слободе и слично и да ће у Србији све бити као у бајци. Дошло је време да се у Србији у ново одело више не верује, а да Европска комисија на пољу борбе против криминала и медијских слобода не верује чак ни у цара.

Да се разумемо, ми из покрета Доста је било инсистирамо да се у Србији уведу правила, да се за дато обећање одговара, да се мере резултати, да се зна ко је за шта задужен и за шта одговоран, да свако ради свој посао. Уздамо се у наше сопствене снаге да се наша држава уреди. Не сматрамо да су нам страни “спасиоци” решење ни у инвестицијама, ни у изградњи институција. Ми се не кунемо ни у Русију, ни у Америку, ни у Европску унију. Али ово је прича о некима који су се обукли у европско одело и тако добили тамо неке изборе. Сад одела нема и смеје се свет што голог цара имамо.

Војвођански одбор покрета “Доста је било”