Министар унутрашњих послова на свом званичном твитер налогу 14. јула око 12:30 написао је следеће: “Захвалан Женској платформи за развој Србије и UN Women на позиву и могућности да отворено разговарамо о насиљу над женама. МУП Србије остаје посвећен што оштријој борби против насилника и заштити жртава.”
На овај састанак, на позив горепоменутих организације, дошле су представнице многих НВО организација, цивилног сектора, представнице форума жена других политичких странака, представнице међународних организација, представница Тужилаштва, представница Координационог тела за родну равноправност, министар унутрашњих послова, директор полиције, начелник криминалистичке полиције, државна секретарка у Министарству унутрашњих послова. Са састанка је извештавала само једна новинарка. Састанак је почео у 10 часова.
Министар и сви представници Министарства унутрашњих послова на команду су устали и напустили састанак нешто пре 11 часова. Ми смо остале да разговарамо међусобно. Министар и представници Министарства састанак су напустили јер је дошло до несугласица између мене и министра полиције.
И без обзира на то да ли сам ја била у праву или је министар био у праву, његова је обавеза била да на овом састанку саслуша све оне које су имале нешто важно да кажу о проблему насиља у породици, посебно насиља над женама и децом, јер на крају, сигурна сам да министар није дошао због мене, већ због свих. И уз компромисну понуду да се ја више не јављам за реч и да остане због других жена, министар и сви његови сарадници ипак су одлучили да оду. Што ће рећи да није проблем само оно што сам ја имала да кажем, већ шта су и све друге жене имале да кажу. Министар је на овакав скуп дошао први пут.
О инциденту који се догодио на овом састанку прво је известила новинарка која је била присутна на састанку на свом твитер налогу, а због постављених питања кроз њено обавештење јавности сам се огласила и ја и то само на друштвеним мрежама. Истог дана је нашу прес службу контактирао један дневни лист како бих дала изјаву. Мој став им је пренет на следећи начин: Народна посланица не жели да даје изјаве за медије поводом овог инцидента јер не жели да се политизује и скреће пажња са веома важне теме, а о томе шта се догодило можете видети на друштвеним мрежама. Изјаву нисам дала, а нити бих је дала, из простог разлога што мислим да фокус мора остати на теми која је далеко важнија од једног бесмисленог, инфантилног инцидента. Толико о томе.
Моји предлози за хитне реакције били су следећи.
Први предлог тиче се апела упућеног председници Скупштине да хитно обави потребне разговоре са председницима надлежних скупштинских одбора како би сазвали седнице на којима би се са представницима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања расправљало о извешајима свих центара за социјални рад (ЦСР) са територије читаве Србије. Извештаја или нема или нису униформни, подаци нису доступни јавности, па ни посланицима, а без тога је готово немогуће предлагати измене и допуне постојећих закона са циљем да буду ефикаснији од претходних. Без статаистике и извештаја све се своди на нагађање, што је и била моја највећа замерка када је Скупштина у новембру прошле године усвајала Закон о спречавању насиља у породици. Једна од казнених мера која је због недостка података о томе да ли је та мера имала ефекта или не, смањена је усвајањем поменутог Закона у новембру. Дакле, претходном одредбом би они који би прекршили меру заштите од насиља у породици били кажњени затвором у трајању од 3 месеца до 3 године, а сада је та одредба преименована у следеће – ко прекрши хитне мере казниће се затвором у трајању од 60 дана. На ово су замерку ставиле и представнице Аутономног женског центра у отвореном писму посланицима непосредно пред почетак расправе о Предлогу закона о спречавању насиља у породици. Нити је њихова сугестија узета у обзир, нити су усвојени амандмани који не би дозволили смањење казнене мере.
Друго о чему сам говорила тиче се осећаја сигурности код мушкараца који насиље над женама и децом понављају. Та сигурност и сампоуздање долази из чињенице да појединци манипулишу блиским пријатељским, породичним, па и политичким везама са онима који би требали да њихово понашање да санкционишу. Осећају се моћно у односу на жртву, о томе је недвосмислено обавештавају и истим везама прете. Јавност не потресају само монструозни злочини у којима регистровани насилници у центарима за социјални рад убијају жене и децу, јавност је упозната и са високим степеном корупције у зачараном кругу у којем се жртве могу наћи уколико немају довољно средстава или моћних веза како би спречиле неправедно суђење током бракоразводног процеса и начин на који им се под сумњивим и недовољно јасним околностима одузимају деце.
Трећи предлог тиче се једне готово моментално применљиве реакције – стопирати рад на свим предметима у којима се регистровани насилници виђају са децом, и то без обзира да ли је реч о виђању у контролисаним условима или у неким другим околностима. Направити “паузу” у свим тим предметима, урадити поновну анлаизу свих случајева и тек када се докаже да су околности такве да су жене и деца безбедни у таквим сусретима наставити са радом или ако се докаже супротно – стопирати их. Ово може бити орочена мера на неки одређени временски период – неколико недеља, 100 дана…
Право на живот сваке особе заштићено је законом (Европска конвенција о људским правима) и као такво је уткано и у наш Устав – људски живот је неприкосновен. Како је држава показала да ово Уставом гарантовано право није у стању да изнесе чак ни у сопственим институцијама морала би се направити једна добронамерна “пауза” у раду како би се заштитили животи свих жртава, потенцијалних жртава, као и свих оних који раде на предметима са овако осетљивом темом (највећи број запослених у центрима за социјани рад управо чине жене).
Четврти предлог тиче се тога да јавност мора бити упозната са тим ко сноси индивидуалну одговорност у последња два случаја која су се догодила у центрима за социјални рад на Новом Београду и у Раковици. Јавност не мора да зна све детаље убистава и самоубиства, али мора знати ко су људи који су својим погрешним проценама довели до тога да се догоде ове стравичне трагедије. Јавност мора знати ко је потписао психијатријску процену да су регистровани насилници, који поред жртава “постројавају” и запослене у центрима за социјални рад, безбедни за своју децу и њихове мајке. Јавност мора знати зашто су водитељи случајева допустили насилнику који их “постројава” да се насамо виђа са незаштићеним дететом. Гнусне детаље самог злочина из самог поштовања према жртвама јавност не мора да зна, али јавност мора бити упозната са тим како ће бити санкционисани они који су ове пропусте направили.
Поред одговорности коју морају на себе преузети сви они који су омогућили овакаве пропусте, одговорност морају показати и медији на шта их и новинарски кодекс обавезује. Писање о жртвама, детаљима злочина, преиспитивање чланова њихових породица и пријатеља, навођење где су и како живели без сакривања података о адреси и уз навођење личних имена осим што није дозвољено, ни не доприноси решавању случејава и фокус се са одговорности пребацује на повећање тиража или гледаности.
Пети предлог је везан за одредбу која у овом моменту не прописује обавезу да свака полицијска станица мора имати најмање једног обученог полицијског службеника који је сензитивисан за питања насиља у породици. Садашња одредба не прописује обавезу која би морала да постоји. Из сведочења жртава се јасно види да се у том првом контакту жртве са полицијским службеницама неретко дешава да се жртва умирује и уверава да ће све бити у реду и да се жртве не схватају довољно озбиљно. Често чујемо да држава, тј. Министарство унутрашњих послова нема средстава да би се обезбедио довољан број полицијских службеника. Често чујемо министре који једино оправдање зашто нешто не могу или неће да ураде износе кроз слећу реченицу: “Ја немам паре за то и то…”. Нису то ваше паре, то су наше паре, налазе се у буџету, испланирајте боље – то вам је посао. У држави у којој се планира запошљавање људи који ће чувати контејнере, изборне плакате и сличне бесмислице, ово не сме бити изговор.
У Србији се последњих година негује култура насиља, како вербалног, тако и физичког, па и сваког другог насиља. Нулта толеранција на насиље је само декларативна и не примењује се, а степен фемицида је у алармантном порасту. Рез у овом тренутку и примена хитних мера је задатак број један за државу. Ниједна жена мање, ниједна мртва више!
Татјана Мацура
народна посланица
чланица ГО Доста је било
Повезани текстови:
Политичко уништавање закона
Захтев министру поводом трагичних догађаја у центрима за социјални рад
Застрашивање Марије Мали
Dictum sapienti sat est.
Uz svo saosecanje sa zrtvama nasilja, kao bivsa zrtva porodicnog, moram da iskoristim priliku i odlican tekst da skrenem paznju na jedan vazan faktor ovog problema, ali i da spomenem drugi, jako blizak i povezan. Faktor koji je bitan je sledeci: unistena kolektivna svest. Previse smo podeljeni na previse nacina da bi se “stvarno” za jednu ideju stvorila kriticna masa. Sta reci ako se cak ne oseca ni pozitivno rodno jedinstvo na nivou drustva? Zar u skupstini nema poslanica koje se, da iznesem smelu tvrdnju, ne osecaju kao zene? Da nije tako, morale bi sve da osete delimicno poistovecivanje za zrtvama, i samim tim potrebu da se taj problem resava po hitnom postupku? Ili je to ipak svest “sta se to mene tice, zaradjujem lepo od politike”? Povezani problem je savrseno opisan u zakljucku teksta. Citat: “U Srbiji se poslednjih godina neguje kultura nasilja, kako verbalnog, tako i fizičkog, pa i svakog drugog nasilja.” Ne slazem se jedino sa vremenskom odrednicom. Previse je nedefinisana, ali implicira “par” godina. Smatram da je znatno duze, ali to je sad nebitno. Bitno je da je to potpuna istina, ali da se ne odnosi samo na zensku populaciju. Na istom nivou zastrasenosti se nalazi i potencijalni komsija, kolega, poznanik koji bi kao covek pomogao zrtvama nasilja, ukoliko je nasilnik dobro “povezan”, imucan ili na bilo koji drugi nacin u stanju da manipulise ovim “sistemom” bez sistema. Svedoci smo da u zadnje vreme drzava ne moze (ili ne zeli) da garantuje fizicku bezbednost mnogim drustvenim grupama. Sve je to deo jednog velikog problema…
Poštovani Mladene,
Koliko je istine u ovom Vašem komentaru. Toliko dugo živimo ovu patologiju da smo kao društvo “trpno” stanje prihvatili kao normalno. Veliki broj žena mi se javio nakon ovog teksta. Daću sve od sebe da se sastanem sa svima i da svoje predloge dopunim jos konkretnijim rešenjima. Iz ugla žrtve. Stanje je alarmantno.
Tatjana Macura
Prvo. Zasto stvarate utisak,a onda polazite od njega-da su srpski muskarci poludeli ? Drugo.Kulturu nasilja podsticu mediji pod kontrolom.Svaki udes ubistvo,razbijnistvo budu prva vest ili naslovna strana.NVO sektor to spremno docekuje i tako se kreira ambijent. Nekakav predsednik nekakve pederske organizacije kao specijalnost navodi pracenje crne hronike???? Trece.Bas nakon stupanja na snagu ovog podlog zakona dogode se dva strasna ubistva.Slucajno???? Cetvrto.Cilj podlog zakona odnosno pederskog lobija nije zastita zena vec sukob muskog i zenskog pola. Peto.Koliko statistickih ubistava pocine Cigani a taj detalj ne navodite.Sto??? Sesto.Zene,sestre majke,drugarice nece zastititi nikakav zakon vec muz,brat,drug,ali tih primera nema u medijima.Edukacija muske dece po tom pitanju ne postoji.Zasto???? Sedmo.Budala je bilo i bice ali se zbog toga ne donosi zakon kojim se udvaranje tretira kao zlocin.Na kraju ce zene biti potpuno nezasticene (sto i jeste skriveni i podli cilj zakona),a migranti tek sto nisu….!
Brate, promašio si sajt. Idi na stormfront pa tamo prosipaj to protofašističko intelektualno đubre.
Nemoj si regresivan levičar, nego lepo nađi relevantnu statistiku koja ga demantuje. Takve kvalifikacije priliče SJW-ovima, a ne onima koji imaju kvalitetne argumente.
Ja se deklarišem kao umereni levičar, ali ovakve priče pod parolom “on da štiti, ona da rađa” ne zaslužuju nikakvu razumnu diskusiju već biološkim otpadom tretiranu motku preko leđa.
Mi se deklarišemo kao umereno tolerantni kad su u pitanju besmislene rasprave pa to takođe treba imati u vidu.
Kad vidim u šta su otišli odnosi između muškaraca i žena u ovoj i još nekim zemljama, shvatam da je najbolje dići ruke i od braka i od porodice. Nema porodice, nema problema i svi srećni.