Fokus – nasilje nad ženama i decom, ne ministar

Ministar unutrašnjih poslova na svom zvaničnom tviter nalogu 14. jula oko 12:30 napisao je sledeće: “Zahvalan Ženskoj platformi za razvoj Srbije i UN Women na pozivu i mogućnosti da otvoreno razgovaramo o nasilju nad ženama. MUP Srbije ostaje posvećen što oštrijoj borbi protiv nasilnika i zaštiti žrtava.”

Na ovaj sastanak, na poziv gorepomenutih organizacije, došle su predstavnice mnogih NVO organizacija, civilnog sektora, predstavnice foruma žena drugih političkih stranaka, predstavnice međunarodnih organizacija, predstavnica Tužilaštva, predstavnica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, ministar unutrašnjih poslova, direktor policije, načelnik kriminalističke policije, državna sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sa sastanka je izveštavala samo jedna novinarka. Sastanak je počeo u 10 časova.

Ministar i svi predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova na komandu su ustali i napustili sastanak nešto pre 11 časova. Mi smo ostale da razgovaramo međusobno. Ministar i predstavnici Ministarstva sastanak su napustili jer je došlo do nesuglasica između mene i ministra policije.

I bez obzira na to da li sam ja bila u pravu ili je ministar bio u pravu, njegova je obaveza bila da na ovom sastanku sasluša sve one koje su imale nešto važno da kažu o problemu nasilja u porodici, posebno nasilja nad ženama i decom, jer na kraju, sigurna sam da ministar nije došao zbog mene, već zbog svih. I uz kompromisnu ponudu da se ja više ne javljam za reč i da ostane zbog drugih žena, ministar i svi njegovi saradnici ipak su odlučili da odu. Što će reći da nije problem samo ono što sam ja imala da kažem, već šta su i sve druge žene imale da kažu. Ministar  je na ovakav skup došao prvi put.

O incidentu koji se dogodio na ovom sastanku prvo je izvestila novinarka koja je bila prisutna na sastanku na svom tviter nalogu, a zbog postavljenih pitanja kroz njeno obaveštenje javnosti sam se oglasila i ja i to samo na društvenim mrežama. Istog dana je našu pres službu kontaktirao jedan dnevni list kako bih dala izjavu. Moj stav im je prenet na sledeći način: Narodna poslanica ne želi da daje izjave za medije povodom ovog incidenta jer ne želi da se politizuje i skreće pažnja sa veoma važne teme, a o tome šta se dogodilo možete videti na društvenim mrežama. Izjavu nisam dala, a niti bih je dala, iz prostog razloga što mislim da fokus mora ostati na temi koja je daleko važnija od jednog besmislenog, infantilnog incidenta. Toliko o tome.

Moji predlozi za hitne reakcije bili su sledeći.

Prvi predlog tiče se apela upućenog predsednici Skupštine da hitno obavi potrebne razgovore sa predsednicima nadležnih skupštinskih odbora kako bi sazvali sednice na kojima bi se sa predstavnicima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja raspravljalo o izvešajima svih centara za socijalni rad (CSR) sa teritorije čitave Srbije. Izveštaja ili nema ili nisu uniformni, podaci nisu dostupni javnosti, pa ni poslanicima, a bez toga je gotovo nemoguće predlagati izmene i dopune postojećih zakona sa ciljem da budu efikasniji od prethodnih. Bez stataistike i izveštaja sve se svodi na nagađanje, što je i bila moja najveća zamerka kada je Skupština u novembru prošle godine usvajala Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Jedna od kaznenih mera koja je zbog nedostka podataka o tome da li je ta mera imala efekta ili ne, smanjena je usvajanjem pomenutog Zakona u novembru. Dakle, prethodnom odredbom bi oni koji bi prekršili meru zaštite od nasilja u porodici bili kažnjeni zatvorom u trajanju od 3 meseca do 3 godine, a sada je ta odredba preimenovana u sledeće – ko prekrši hitne mere kazniće se zatvorom u trajanju od 60 dana. Na ovo su zamerku stavile i predstavnice Autonomnog ženskog centra u otvorenom pismu poslanicima neposredno pred početak rasprave o Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Niti je njihova sugestija uzeta u obzir, niti su usvojeni amandmani koji ne bi dozvolili smanjenje kaznene mere.

Drugo o čemu sam govorila tiče se osećaja sigurnosti kod muškaraca koji nasilje nad ženama i decom ponavljaju. Ta sigurnost i sampouzdanje dolazi iz činjenice da pojedinci manipulišu bliskim prijateljskim, porodičnim, pa i političkim vezama sa onima koji bi trebali da njihovo ponašanje da sankcionišu. Osećaju se moćno u odnosu na žrtvu, o tome je nedvosmisleno obaveštavaju i istim vezama prete. Javnost ne potresaju samo monstruozni zločini u kojima registrovani nasilnici u centarima za socijalni rad ubijaju žene i decu, javnost je upoznata i sa visokim stepenom korupcije u začaranom krugu u kojem se žrtve mogu naći ukoliko nemaju dovoljno sredstava ili moćnih veza kako bi sprečile nepravedno suđenje tokom brakorazvodnog procesa i način na koji im se pod sumnjivim i nedovoljno jasnim okolnostima oduzimaju dece.

Treći predlog tiče se jedne gotovo momentalno primenljive reakcije – stopirati rad na svim predmetima u kojima se registrovani nasilnici viđaju sa decom, i to bez obzira da li je reč o viđanju u kontrolisanim uslovima ili u nekim drugim okolnostima. Napraviti “pauzu” u svim tim predmetima, uraditi ponovnu anlaizu svih slučajeva i tek kada se dokaže da su okolnosti takve da su žene i deca bezbedni u takvim susretima nastaviti sa radom ili ako se dokaže suprotno – stopirati ih. Ovo može biti oročena mera na neki određeni vremenski period – nekoliko nedelja, 100 dana…

Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom (Evropska konvencija o ljudskim pravima) i kao takvo je utkano i u naš Ustav – ljudski život je neprikosnoven. Kako je država pokazala da ovo Ustavom garantovano pravo nije u stanju da iznese čak ni u sopstvenim institucijama morala bi se napraviti jedna dobronamerna “pauza” u radu kako bi se zaštitili životi svih žrtava, potencijalnih žrtava, kao i svih onih koji rade na predmetima sa ovako osetljivom temom (najveći broj zaposlenih u centrima za socijani rad upravo čine žene).

Četvrti predlog tiče se toga da javnost mora biti upoznata sa tim ko snosi individualnu odgovornost u poslednja dva slučaja koja su se dogodila u centrima za socijalni rad na Novom Beogradu i u Rakovici. Javnost ne mora da zna sve detalje ubistava i samoubistva, ali mora znati ko su ljudi koji su svojim pogrešnim procenama doveli do toga da se dogode ove stravične tragedije. Javnost mora znati ko je potpisao psihijatrijsku procenu da su registrovani nasilnici, koji pored žrtava “postrojavaju” i zaposlene u centrima za socijalni rad, bezbedni za svoju decu i njihove majke. Javnost mora znati zašto su voditelji slučajeva dopustili nasilniku koji ih “postrojava” da se nasamo viđa sa nezaštićenim detetom. Gnusne detalje samog zločina iz samog poštovanja prema žrtvama javnost ne mora da zna, ali javnost mora biti upoznata sa tim kako će biti sankcionisani oni koji su ove propuste napravili.

Pored odgovornosti koju moraju na sebe preuzeti svi oni koji su omogućili ovakave propuste, odgovornost moraju pokazati i mediji na šta ih i novinarski kodeks obavezuje. Pisanje o žrtvama, detaljima zločina, preispitivanje članova njihovih porodica i prijatelja, navođenje gde su i kako živeli bez sakrivanja podataka o adresi i uz navođenje ličnih imena osim što nije dozvoljeno, ni ne doprinosi rešavanju slučejava i fokus se sa odgovornosti prebacuje na povećanje tiraža ili gledanosti.  

Peti predlog je vezan za odredbu koja u ovom momentu ne propisuje obavezu da svaka policijska stanica mora imati najmanje jednog obučenog policijskog službenika koji je senzitivisan za pitanja nasilja u porodici. Sadašnja odredba ne propisuje obavezu koja bi morala da postoji. Iz svedočenja žrtava se jasno vidi da se u tom prvom kontaktu žrtve sa policijskim službenicama neretko dešava da se žrtva umiruje i uverava da će sve biti u redu i da se žrtve ne shvataju dovoljno ozbiljno. Često čujemo da država, tj. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema sredstava da bi se obezbedio dovoljan broj policijskih službenika. Često čujemo ministre koji jedino opravdanje zašto nešto ne mogu ili neće da urade iznose kroz sleću rečenicu: “Ja nemam pare za to i to…”. Nisu to vaše pare, to su naše pare, nalaze se u budžetu, isplanirajte bolje – to vam je posao. U državi u kojoj se planira zapošljavanje ljudi koji će čuvati kontejnere, izborne plakate i slične besmislice, ovo ne sme biti izgovor.

U Srbiji se poslednjih godina neguje kultura nasilja, kako verbalnog, tako i fizičkog, pa i  svakog drugog nasilja. Nulta tolerancija na nasilje je samo deklarativna i ne primenjuje se, a stepen femicida je u alarmantnom porastu. Rez u ovom trenutku i primena hitnih mera je zadatak broj jedan za državu. Nijedna žena manje, nijedna mrtva više!

Tatjana Macura
narodna poslanica
članica GO Dosta je bilo

Povezani tekstovi:

Političko uništavanje zakona
Zahtev ministru povodom tragičnih događaja u centrima za socijalni rad
Zastrašivanje Marije Mali