Ауторски текст Образовање

Образовање је право детета

Образовање је право детета. Деца би морала да могу да користе то своје право без обзира на економску снагу родитеља. Деца у Канади то могу. А деца у Србији?

Конвенција Уједињених нација о правима детета је усвојена на 44. заседању УН-а у Њујорку, 20. новембра 1989. године. Из саме Преамбула овог документа може се стећи утисак да су се државе потписнице, а међу њима је и Србија, обавезале да ће по најбољем знању и умећу служити деци, односно служити у интересу њихове, али и сопствене, будућности.

Готово свакодневно нам неки политичар, а посебно они који учествују у власти и који представљају већину која би лако неке ствари могла да промени, „изражавају забринутост“ због драстичног пада наталитета у последњих неколико година, деценија.

Устав Републике Србије у делу који говори о слободи одлучивања о рађању (члан 63.) каже да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе.

Само не пише како.

Занимљиво је да и у садашњој Влади РС седи једна министарка задужена само за ово питање која, осим што је још у прошлом саставу Владе „изразила забринутост“ због негативног природног прираштаја и осим што је на чело Демографског савета поставила тадашњег премијера, данашњег председника државе, није изнедрила ниједну једину политику којом би своју „забринутост“ умањила и која би показала да Министарство које би требало да се бави питањем демографије и популационе политике нешто и ради.

Бићу слободна да изведем закључак да се до формирања овог Mинистарства и Демографског савета проблем негативног прираштаја само оговорао у врху власти, а да се од њиховог формирања по овом питању само гласно „изражава забринутост“ и ништа више од тога.

Ми можда немамо решење за све проблеме које будуће родитеље тиште и можда немамо сва могућа решења која би их додатно мотивисала да породицу шире, али знамо сигурно да можемо донети једну прилично једноставну и лакоприменљиву политику која би своје утемељење имала не само у Конвенцији о правима детета, већ и у Уставу РС и сигурни смо да ће великој групи будућих и садашњих родитеља оваква политика много значити.

Замислите да свако дете има место у вртићу гарантовано по рођењу. Као право детета. Знате ли да су мајке најчешће жртве државне политике „изражавања забринутости“? Данас је мало места у државним вртићима. Издвајање за њих је велико оптерећење за кућни буџет за огромну већину породица, посебно оних са више деце. О приватним вртићима да и не говоримо. Па ако родитељи немају среће да им је на услузи бака/дека сервис, не могу ни да остваре своје Уставом гарантовано право на рад. У највећем броју случајева мајка је та која се одлучује да одустане од посла и да остаје уз децу код куће. Међутим, уколико се држава обавеже да ће свако дете по рођењу стећи право на место у вртићу када за то дође време, родитељи би безбрижно могли да раде, а посебно би биле „збринуте“ мајке чија су одрицања по овом питању непроцењива. А колико би тек ова политика олакшала живот самохраним родитељима не смем ни да замислим.

Замислите да сва деца добију све уџбенике и наставна средства потребна током целе школске године и плаћену ужину. Као право детета. Да ли знате колико родитељи данас плаћају „бесплатно“ школоваље у Србији? „Бесплатно“ за једног ђака углавном подразумева следеће: куповина комплета уџбеника и радних листова; куповина свесака; куповина прибора за цртање и писање; куповина прибора за креативни рад; плаћање најмање једног излета и плаћање једне рекреативне наставе током школске године; плаћање ужине сваки дан.  Грубом рачуницом само овога што сам овде навела, а сигурно сам нешто изоставила, једно дете „бесплатно“ похађа основну школу тако што родитељи годишње издвоје око 60.000 динара. Шта ако имају двоје и више деце? Шта ако једно од деце и студира? Коју магију у прекрајању кућног буџета примењују родитељи из рецимо Врања, где је просечна плата на почетку прошле школске године износила једва 36.000 динара?

Знам да је ваше следеће питање има ли држава новца да поднесе оволики терет? У Канади постоји прогресиван порески систем у коме они који зарађују више, плаћају већи порез. Тим порезом се између осталих и финансира право детета на образовање. Из буџета. Да ли то може и у Србији? Наравно да може. Живи смо сведоци недомаћинског односа према држави и државном/градском/општинском буџету. Замислите само да укинемо субвенције страним „инвеститорима“, укинемо све наше поклоне грађевинског земљишта у виду “Београда на води”, све наше Фондове за развој, намештене кредите и тендере, и да уместо „инвестирања“ у конкуренцију домаћем привреднику само 5% тог новца улажемо у нашу децу? Само новац од земљишта које је држава поклонила “арапским” инвеститорима је довољан за вишдеценијско финансирање потреба образовања. Замислите да смо новац потрошен на бесмислени пројекат фонтане на Славији потрошили на бесплатну ужину свој деци током читаве школске године. Замислите да уместо лажних пројеката којекаквих НВО општине одлуче да сваком детету у својој општини обезбеде школски прибор и излет. Замислите да уместо лажног одржавања некатегорисаних путева по Србији општине издвоје тај новац изградњу, реновирање и опремање вртића… Ово је све могуће.

Колико је лицемерно када врх власти говори о „изражавању забринутости“ због пада наталитета и не мрдне прстом да било шта промени? Ми се за почетак обавезујемо да ћемо, уколико нам грађани дају поверење, обезбедити квалитетно предшколско, основно и средње образовање доступно и гарантовано свој деци по рођењу.

Живимо у друштву изражених економских разлика. Деца за то нису крива и заслужују једнаку прилику. Сигурни смо да би Србија применом овакве политике смањила број елементарно неписмених и необразованих и да би на овај начин свакоме била пружена прилика за напредовање на друштвеној лестивици, без обзира каква је економска моћ породице из које долази.

Ми нећемо „изражавати забринутост“, ми ћемо радити. Почећемо од Београда, направити анализу и понудити решење за сву децу Београда. И тиме показати да је то могуће урадити и у целој Србији. Ако смо заиста забринути за проблем беле куге и озбиљни у подршци рађању деце, то је прво што морамо урадити. Јер образовање је право детета. И будућност детета не сме да зависи од економске снаге његових родитеља.

Татјана Мацура
народна посланица
чланица ГО Доста је било
председница ОО Доста је било – Земун

 

Татјана Мацура

Татјана Мацура

Оставите коментар

8 Коментарa на "Образовање је право детета"

Обавести од
avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Ivan
Гост
Ivan

Zbog čega se samo državni vrtići subvecionišu? Zašto država u javno finansiranje vrtića ne uključi i privatne vrtiće?

Владимир Ђурић
Гост
Vladimir Đurić, narodni poslanik DJB

Državni vrtići su uključeni u subvencioniranje. Imate na ovom sajtu moj tekst „Vrtić, a ne fontane“. Nešto sam napisao i po tom pitanju, a imate i BIRN-ovo istraživanje na tu temu. „Unosan biznis ili pomovmc roditeljima“.

Ivan
Гост
Ivan

Kada država pravi vrtić mnogi se ugrade.

Nikola
Гост
Nikola

Draga tatjana,

Ne govorite nista o visokom obrazovanju. Valjda je to pravo mladog coveka. Hoce li tamo ici samo sa dubljim dzepom ili cemo skolarine prilagoditi standardu gradjana i uvesti vise sufinansirajucih studenata. Valjda mladi trtebaju svoje talente da iskuzu na svim stepenima i podstepenima visokog obrazovanja i da se time drustvo razvija!

Sale
Гост
Sale

Pa ne mogu svi da budu fakultetski obrazovani, mora da postoje i radnici 🙂

Dušan
Гост
Dušan

To se može rešiti stipendijama za talente.

Ivan
Гост
Ivan

Kuća se pravi od temelja.

Nikola
Гост
Nikola

Da trebaju nam radnici i tehnicari ali treba dati svima bez obzira na materijalno stanje mogucnost da zavrse i neki stepen univerzitetskog i visokoskolskog obrazovanja-od associate degree do postdoktorskih studija. Holandija, Svedska, Danska , Belgija dosta cine da svi prema sposobnostima i zerljama imaju sansu da zavrse i visoko obrazovanje!

wpDiscuz