Српска премијерка Ана Брнабић тврди да је задовољна управо окончаном посетом Словенији, разговорима које је са тамошњим руководством водила на Брду код Крања, као и трговинском разменом две земље. Како је навела међусобни промет скочио је током 2017. за чак 16 одсто и премашио 1,5 милијарди долара, док се Словенија на листи инвеститора у Србију нашла на озбиљном 8. месту.
Али бројке показују и нешто чиме Србија никако не би смела да буде поносна. А то је да у овој размени Словенија пролази далеко боље. Продала нам је робу вреднију неколико десетина милиона долара од оне коју је од нас пазарила. Ако се имају у виду несразмерна величина територија две земље као и број становника, јасно је да ће наши пословни људи имати о чему да размишљају.
Ипак, главна тема о којој је Брнабићка разговарала са домаћинима, премијером Миром Цераром и председником Борутом Пахором, према очекивањима, била је ситуација на Косову и појачани притисци на Србију да пристане на фактичку сецесију своје јужне покрајине. Домаћини нису могли гошћи да кажу ништа ново у односу на оно што је пре тога чуо шеф српске државе Алесандар Вучић у разговорима са председником Европског парламента Антониом Тајанијем, приликом његове недавне посете Београду. А то је да су у Бриселу, практично, већ донели одлуку на штету Србије и да од ње неће одступити. Осим ако се околности на терену драстично не промене. Словенци на то могу само немо да климну главом.
Истини за вољу, Словенија није баш најбоље место за приче о сецесији. Сетимо се, сада већ давне 1991. У разговорима између тадашњих републичких председника Милана Кучана и Слободана Милошевића изречено је српско „да“ на захтев Словенаца да се издвоје из тадашње СФР Југославије и крену својим путем у Европу. Сада можемо само да нагађамо да ли су поменута двојица могли да претпоставе шта ће та одлука значити, не само за опстанак заједничке државе већ и за потоњу трагичну судбину Хрватске, Босне и Србије. У сваком случају, управо из Брда код Крања је кренула лавина која је убила много људи широм заједничке земље, а преживеле, практично, довела до руба пропасти.
А можда је то само несрећна коб овог атрактивног места. Подсетимо, ту су својевремено боравили и Томислав Николић и Александар Вучић, па и неки од најутицајнијих светских политичара. Поменимо само сусрет некадашњег америчког председника Џорџа Буша и његовог још увек активног руског колеге Владимира Путина.
Вреди подсетити и на Самит земаља Западног Балкана из 2010. који је оцењен као – потпуни дебакл. Овом скупу нису присуствовали многи којима је ту по службеној дужности било место. Посебно челници Европске уније. Такође, представници Србије и Косова ни у једном тренутку нису сели за заједнички сто не би ли почели какве-такве преговоре. Поједини словеначки коментатори су чак устврдили да организаторима није било ни стало да конференција успе. Једноставно, било је то „прање руку“ које је потом проузроковало само додатну напетост у Србији, у јужној покрајини, па и у већем делу Балкана. Наравно, без Словеније.
Укратко, можда премијерка Брнабић и може да буде задовољна разговорима са домаћинима. Посао је посао. Али ти разговори ни на који начин неће унапредити политичку ситуацију на простору који се дефинише као „западни Балкан“. И неће спречити оно што су пропустили, или нису хтели да ураде, Милошевић и Кучан…
Пише: Слободан Самарџија
Коментариши