Становник сам једног Стишког села, названог Кличевац. Кажу по птици, Вац, која кликће, па
када се повеже, кликће-Вац, добијемо порекло села. По некој другој верзији, део Дунава, који
је у близини, има назив Кључ…. Кличевац је познат по неколико ствари, а две најпознатије су
“Кличевачки идол”, статуа божанства из времена Лепенског вира и Војводи Миленку Стојковићу,
Карађорђевом војводи из Првог српског устанка и човеку који је похватао и погубио Турске
дахије на острву Ада Кале, које више не постоји од изградње хидроцентрале Ђердап. А колико
је био испред свог времена, говори да је 1806 основао школу у селу и то је најстарија сеоска
школа у овом делу Србије.
Зашто оволики увод, који наизглед нема везе са темом? Кличевац је одувек имао највећи атар у пожаревачкој околини, самим тим, ту је била највећа пољопривредна производња у овом крају. Некада су поред села пристајали бродови, где се товарио кукуруз и свиње и све се то транспортовало за Беч. У некој ближој прошлости, Кличевчани су основали задругу, преко које су пласирали своје производе, па се сећам, када сам био дете, да су моји увек гајили по пет-
шест крава, товили неколико бикова и имали неколико крмача….и тако скоро свака кућа у селу, које је у то време имало око 1800 становника и преко 500 домова. Задруга је вршила откуп
наших производа, млека, товљеника, бикова, кукуруза,ако је имало вишка…., већином за друштвена предузећа из Пожаревца, млекару, Стижанку, МИП, Воћепродукт… Радило се без
бојазни где пласирати производ. И све је то трајало до проклетих деведесетих. Тада се затварају ова Пожаревачка предузећа и пољопривреда, а нарочито сточарство креће у суноврат.
Данас у селу, које је полупразно, већина је побегла и ради по земљама ЕУ, сточни фонд се може
на прсте избројати. Томе је, поред нестабилних одкупних цена, допринела и индустрализација
Стига, то јест, експропријација најквалитетније пољопривредне земље зарад потребе
површинског копа Дрмно. Зашто се коп назива Дрмно, а највећи његов део се налази у атару
села Кличевац, питање је. Поред свега тога, данашња градска власт, врши огроман притисак да
на другом крају сеоског атара, направи регионалну депонију. Наравно, ту неће бити проблема
да се напише „Регионална депонија Кличевац“.
Да се вратимо пољопривреди. Већину те земље, која може да се обрађује, ради мали број
људи, који плаћају закуп власницима. Они су на време укапирали где све ово води и да са оних
пар хектара које су поседовали, не може да се живи нормално. Уложили су огромна своја
средства у куповину машина и возног парка. Додуше, већина су имала обилну помоћ својих
најближих на привременом раду у земљама ЕУ, и кренули озбиљно да раде. Прошла година је
била прва од 2012 да су зарадили неке озбиљније новце од свог рада, а због скока цена
пољопривредних производа. Но, “не лези враже”, већ у новембру их је дочекао шок са ценом
азотних ђубрива, које власт правда високом ценом гаса на светском тржишту, а на које ми и не
можемо да утичемо. А да нисмо угасили нашу производњу?
Пољопривредници почињу да дижу глас и питају због чега сад толики скок цене? Долази
министар Недимовић у посету Пожаревцу и продужава до Кличевца. Долазе и из других
пољопривредних удружења из Војводине и других делова Србије. Министар нуди овим представницима неку количину ђубрива како би их ућуткао. Ови одбијају. Представник из
Војводине љутит напушта скуп и одлази. Министар свашта обећава и одлази.
Прошли су
празници, десило се, ништа. Министар по медијима прича како је све супер и да су пољопривредници задовољни. Можда онај из Војводине, а кажу и да је грдне субвенције
покупио, али пољопривредници из Стига нису и организују протесну вожњу до моста на
Морави. Министар је гостујући на једној телевизији био у шоку када је чуо за тај план. Креће
притисак од стране полиције на организаторе, али то није уродило плодом и протестна вожња
је одрађена.
Вазда су Стижани дизали буне, од Војводе Миленка, Стојковића, са почетка приче, до
данашњих дана. А нису то овде били ни једини протести. Било је ту и еколошких, против
неуставних закона…. Само кад би сви удружили и схватили да се појединачно ништа не решава а да је
проблем самоједан,неспособна,корумпирана власт, која не брине о обичном човеку,
пољопривреднику, природи…већ само о себи и страним поробљивачима.
Ивица Миленковић,
потпредседник градског одбора ДЈБ-Суверенисти,
Одборник у скупштини града Пожаревац
