1. Šta su to tajni ugovori?
To su ugovori o saradnji, partnerstvu ili kupoprodaji između preduzeća čiji je vlasnik država (a posredno i svi građani) i investitora, koji nisu objavljeni javno.
Javnost nema uvid u odredbe takvih ugovora, a samim tim ni u uslove pod kojima se ova saradnja, partnerstvo ili kupoprodaja obavlja.
2. Zašto su tajni ugovori loši?
Ti ugovori odnose se na preduzeća čiji je vlasnik država (a posredno i svi građani). Novcem iz budžeta, dakle novcem svih poreskih obveznika, se finansiraju ovakvi poduhvati. Sa tajnošću dolazi do gubitka javne odgovornosti, čime se povećava mogućnost zloupotreba, od raznih vidova korupcije, do preuzimanja neopravdanih rizika čije troškove snosi država.
Kada se radi o državnom vlasništvu i novcu poreskih obveznika, jedino prihvatljivo je da odredbe takvih ugovora budu javno objavljene i da se njihovo pregovaranje odvija transparentno.
3. A šta ako su ti ugovori uglavnom dobri, kakve veze ima da li su objavljeni ili ne?
Ne možemo znati da li su ugovori dobri ako nemamo uvid u njih.
Nemajući uvid u to kako su pregovarani ovi ugovori niti šta je ugovoreno, nemamo mogućnost da utvrdimo da li su novac poreskih obveznika i državna imovina mogli da budu uloženi na bolji način.
Pošto su ekonomski resursi ograničeni, u toku pregovoranja o ovakvim ugovorima imperativno je napraviti “cost/benefit” analizu i izložiti je sudu javnosti. Time se obezbeđuje odgovornost vlasti za nalaženje najboljeg načina korišćenja raspoloživih resursa, u interesu svih građana.
4. Ko krije odredbe tajnih ugovora i zašto?
Motive za tajnost ugovora može imati i strani investitor, ali daleko češće motive za tajnost imaju državni pregovarači i potpisnici:
• da bi se sprečio kritički sud javnosti o tome da li su ugovori loše ispregovarani;
• da se ne bi videla ekonomska štetnost po državu i poreske obveznike;
• da bi se prikrile provizije i drugi vidovi korupcije.
5. Zašto je važna transparentnost?
Zato što se radi o imovini države i novcu poreskih obveznika, tj svih nas. Pošto građani biraju na izborima svoje predstavnike i vlast koja pregovara i potpisuje ugovore sa investitorima, oni žele da znaju šta vlast pregovara i potpisuje u njihovo ime.
Kada je ugovaranje netrasparentno, građanima se uskraćuje pravo da budu obavešteni o tome sta se radi sa njihovim novcem i državnom imovinom.
Osim što smanjuje korupciju i nenamensko trošenje državnog novca, transparentnost na duge staze dovodi do većeg blagostanja građana.
6. Koji su primeri tajnih ugovora?
• Ugovor o kupoprodaji između javnog preduzeća Naftna industrija Srbije i ruskog Gazproma. Prodaju je započela vlada Vojsilava Koštunice, a završila vlada Borisa Tadića.
• Ugovor o partnerstvu fabrike automobila Zastava i italijanskog Fiata. Ovaj ugovor je potpisala vlada Borisa Tadića, a objavljen je pre tri godine sa mnogim zatamnjenim delovima koji su i do dan danas ostali tajna.
• Ugovor o saradnji Jugoslovenskog aero transporta i Etihada iz UAE. Ovaj tajni ugovor je potpisala vlada Aleksandra Vučića.
Mnoge od 24 sporne privatizacije iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i Evropske komisije su, takođe, sprovedene putem tajnih ugovora. Mnoge nove investicije ili one koje su još u fazi pregovaranja takođe nisu transparentne (FAP, Ikarbus, Vršački vinogradi…).
7. Šta je rešenje?
Rešenje je donošenje Zakona kojim bi se obezbedili transparentnost pregovaranja i javnost ugovora za sve organizacije u državnom vlasništvu: republička, gradska i opštinska javna preduzeća, državna preduzeća, javne zdravstvene i obrazovne ustanove i ostale institucije za koje je nadležna država.
