Патологија српске привреде – Шта је посао стечајног управника

Од 2007.године интензивно се бавим патологијом наше привреде. Кроз ту патологију се јасно виде узроци пропасти и системско уништавање привреде, привредни криминал, енормно богаћење појединаца, непостојање институција система и дубока корумпираност друштва, као и непостојање политичке воље да се ово стање промени. Многи кажу да се чека окончање транзиције.

                                                    ^{Foto: www.vaseljenska.com}

О стечају сам писао неколико пута до сада на блогу. Учествовао сам и у коментарисању, сугестијама и променама делова новог стечајног закона. Стечај се води у циљу колективног, равномерног намирења поверилаца. Главна улога стечајног управника је очување вредности стечајне масе и постизање што већег степена намирења поверилаца у што краћем временском периоду. Стечај се не води у интересу појединачних поверилаца, већ у интересу колективног намирења свих.

Задатак је одговоран и тежак и у циљу његовог што бољег испуњења, закон даје стечајном управнику одговарајућа овлашћења. Стечајни управник има сва заступничка и упраљачка права и одлучује самостално, осим у случају радњи од изузетне важности (односно вредности) за које је потребна сагласност одбора поверилаца, одређује стратегију продаје, ангажује стручна лица, издаје имовину у закуп, укратко управља целокупном стечајном масом. Са друге стране, велике су и обавезе: по закону о стечају стечајни управник одговара за стечајну масу својом целокупном имовином. Отуда и самостално одлучивање. Обавезан је по закону и да има осигурање за штету коју евентуално причини повериоцима.

Овако велик и одговоран задатак је једино могуће обављати уколико формирате канцеларију стечајног управник и запослите тим људи са којим ћете радити посао. Канцеларија стечајног управника, исто као и адвокатска канцеларија, или консалтинг агенција, је бизнис. Бизнис се води ради зараде и добити. Иначе га нико не би ни радио. Стечајна управа је услуга која се пружа приватним предузећима и приватним повериоцима. Код друштвених предузећа, стечајни управник је Агенција за приватизацију и она има своју канцеларију за стечајеве: Центар за стечај.

Тражена транспарентност и надзор над радом стечајне управе је велики. Као и што треба да буде. Надзор врше: стечајни судија, повериоци, у случају друштвених предузећа и Агенција за приватизацију. Агенција за лиценцирање стечајних управника.

Од јануара 2010.године стечајни управници се бирају случајним избором. Стечајни судија има право и да директно именује стечајног управника уколико сматра да је то у интересу стечајне масе (нпр. у случају комплексних предмета, или предмета који захтевају одређена искуства). Међутим, одбор поверилаца има могућност да то промени и сам изабере стечајног управника и има последњу реч у томе. Стечај се и води у интересу колективног намирења поверилаца, и орган који спроводи надзор над стечајем је управо одбор поверилаца који има важна овлашћења надзора.

Укратко, стечајни управник води поступак у складу са својом стручношћу и способношћу и у складу са законом. Стечајни судија и одбор поверилаца надзиру рад и имају механизме разрешења. Али не могу да воде поступак уместо стечајног управника нити да одлучују уместо њега. Квалитет рада стечајног управника се огледа у степену намирења поверилаца, дужини трајања поступка и у томе колики су трошкови стечајног поступка.

Значи постоји веома једноставан механизан контроле рада стечајног управника, а то је интерес стечајних поверилаца који већином гласова у одбору поверилаца имају право да траже да се стечајни управник разреши. Свако други ко би тражио разрешење стечајног управника а да то није у интересу већине стечајних поверилаца, у суштини ради супротно једином интересу који Закон о стечају штити. Таквих кандидата има много – сви они који су погођени кроз активност стечајних управника ради увећања стечајне масе и намирења поверилаца у што већем проценту.

У складу са законом о стечају, стечајни управник има право на награду и накнаду стварних трошкова. И једну и другу одобрава стечајни судија. Право надзора и приговора има одбор поверилаца. Стечајни управник има и обавезу да свака три месеца поднесе финансијски извештај који садржи спецификацију свих трошкова, сав промет на рачунима стечајног дужника, сва плаћања, ангажована лица итд. Много више детаља и транспарентности (и са разлогом) него што то ради предузеће које није у стечају.

Како се одређује месечна накнада стварних трошкова? У стечајним поступцима стварни трошкови типично износе око 50.000 динара месечно и односе се на стварне трошкове: превоз, телефон, ангажовање стручних лица за потребе стечајног поступка. Све ове трошкове одобрава стечајни судија. Овај новац није зарада стечајном управнику, већ стварни трошак који је стечајни управник платио за потребе вођења поступка, а који му се рефундира по одобрењу стечајног судије. Ефикасне стечајне управе раде на смањењу трошкова. Са друге стране мора се водити рачуна о квалитету. Врло често нема средстава за трошкове. Без обзира на то, стечај мора да се води. То је део посла и не може се бирати.

Како се одређује награда? Награда је фиксна и одређена је правилником.

Награда је одређена као проценат стечајне масе, односно проценат од средстава која се исплате повериоцима. Награда одговара ризику и успеху. Награда се даље увећава уколко се поступак стечаја заврши у року од годину дана (30% увећање) или две године (20% увећање) или уколико је степен намирења већи од 40% (20% увећање) или 70% (30% увећање). У преводу, уколико стечај траје дуже, или уколико је степен намирења мањи, и награда је мања. Награда се обрачунава и исплаћује на крају стечајног поступка.

Током стечајног поступка, исплаћује се прелиминарна награда. Њену висину одобрава стечајни судија и она износи од 50.000 до 200.000 динара месечно, зависно од вредности стечајне масе којом се управља. Ово је бруто износ. Често током поступка нема средстава да се прелиминарна награда исплаћује. У већини поступака се не исплаћује. На крају стечајног поступка, од укупно обрачунате награде у складу са правилником, одбија се примљена прелиминарна награда и исплаћује разлика. Уколико је прелиминарна награда била већа од коначне, стечајни управник је дужан да врати паре. Прелиминарна награда се одређује тако да до овога не може да дође, али теоретски постоји као могућност.

Ако се награда смањује у случају да стечај траје дуже, зашто стечајни поступци и даље трају тако дуго? Из истог разлога из којег нам је приватизација пропала. Главни стечајни послови се заврше релативно брзо, у првих 6 месеци. А онда остају проблеми дугогодишњих парница, неукњижене имовине, нерегулисаног права коришћења земљишта, несређеног катастра, непотпуне документације итд. Поред тога, наше тржиште је плитко. Нема много купаца. Тако да брза продаја обично значи ниске цене и низак степен намирења. Где повући линију између брзине поступка и степена намирења? Ово је увек дилема у стечају. О оваквим одлукама се тражи сагласност одбор поверилаца.

У случају друштвених предузећа, стечајни управник је Агенција за приватизацију. Поверенику Агенције за приватизацију у овом случају припада проценат укупне награде. Обично је то 60%, док 40% припада Агенцији.

Највећи посао стечајни управник има у првих 40 дана од дана покретања стечајног поступка. Тада се прузима имовина, пописује, анализира пословна документација, тражи имовина и сачињава економско финансијски извештај на основу кога повериоци доносе одлуке о даљем току поступка. Централни део овог извештаја је попис све имовине и процена њене вредности. Након њега иде поступак обраде пријава потраживања који се обично завршава 120 дана од почетка стечаја. Следећа фаза је продаја имовине или реализација усвојеног плана реорганизације. Након тога је интензитет посла далеко мањи. У поодмаклим фазама, чека се разрешење судских поступака који могу да трају годинама.

У Србији је тренутно активно 1542 стечајних поступака и има 397 активних стечајних управника. Највише стечајева је наравно у Београду који има највећи привредни суд на Балкану. Нови закон о стечају (примењује се од јануара 2010.године) је увео аутоматске стечајеве: за свако привредно друштво у блокади дуже од две године покреће се стечајни поступак. Да будем прецизнији, покреће се претходни стечајни поступак, па уколико до рока који одреди суд барем један поверилац уплати трошкове покретања стечајног поступка, покреће се стечај. Иначе, привредно друштво се гаси, и сва његова имовина прелази у државно власништво, а сва потраживања се гасе. Од како су кренули аутоматски стечајеви, сви судови и сви стечајни управници су затрпани предметима. Предмети се не одбијају нити се одабиру. Није коректно према судијама, нити је коректно према другим колегама.

У поступку вођења стечајева стечајни управник открива разне радње оштећења поверилаца које су се десиле у годинама које су претходиле стечајном поступку. Закон о стечају даје могућност побијања ових радњи и то је један од механизама заштите права поверилаца и повећања степена намирења. Побијање може да иде до 5 година уназад. Често се подносе и кривичне пријаве против одговорних лица која су сакривала имовину од поверилаца, „продавала“ је по багателним ценама, правила фиктивне уговоре, признавала фиктивна потраживања, прихватала невероватне налазе вештака, признавала неосноване или застареле тужбене захтеве, потписивала разна штетна поравнања итд. Вршећи ове радње, неминовно долазите у сукоб са људима који су предузимали ове радње. Многи од њих су утицајни људи. У нашем малом корумпираном друштву, притисци су огромни. Велике су и претње. И звучи нестварно и невероватно да људи који су упропастили предузећа, испразнили их од имовине и онда пустили у стечај, пребацују стечајним управницима да упропашћују фирме. Није важно откуд некоме огромна имовина и зашто те фирме немају никаву имовину, већ је главно питање да ли је управник за годину дана добио милион динара у складу са законом и правилником за послове које обавља. Читаво нам је друштво такво. Форма испред суштине. Life is fiction, TV Reality.

Даћу неколико примера. Директор са средњом школом и неколико запослених (неколико) преузели комплетну имовину друштвеног предузећа, хиљаде квадрата производног простора, на име својих потраживања. Директор дао зграду на име трошкова реновације те зграде. Директор са средњом школом на име улагања закупца у објекте, дао све објекте. И тако небројено много варијација на тему. Предузећа празна дочекала стечај. И онда ти пословни људи не могу да се начуде вашем безобразлуку када кренете да побијате ове правне радње и хоћете да вратите имовину назад.

Струка стечајног управника је часна струка. Има задатак да спасе оно што се спасти може у циљу намирења поверилаца, да исправи оно што се исправити може. Као и у свакој струци, има нечасних. Повериоци и суд имају све механизме да их санкционишу, од разрешења до кривичне одговорности. То ништа не мења на самој струци. Рећи да је стечајни управник упропастио фирму коју је мртву добио на управљање, која је мртва годинама, коју су други довели до распада система, која је испражњена од имовине, и потпуно игорисати питање ко је то урадио, је крајња перверзија.

Повериоци су често оштећени и унесрећени људи који су са правом незадовољни. Траже правду и чешће је не налазе него што је налазе у стечајном поступку. Поступак је формалан. Има нека своја правила и ограничења. Она су ту са разлогом. На жалост, не познавање закона, а људи најчешће не познају закон, потписују уговоре а да нису свесни последица тих уговора, дају паре без одговарајућег обезбеђења, бивају преварени итд. их не ослобађа последица те необавештености. Стечајни управник не може нарушавати равномеран третман свих поверилаца који је диктиран законом и решавати њихове личне трагедије, колико год саосећао са њима. На жалост код нас људи мисле да све може, да око сваког правила постоји нека кратица и пут, а и политичари и државни службеници нас томе уче свакодневно, тако да су онда јако незадовољни ако им се не да оно што траже и мисле да им припада.

Много чешће него не, и поред најбоље воље и уложеног труда, и најбољи могући резултат у конкретном стечају оставља људе незадовољним.

О мојој канцеларији

Канцеларија стечајног управника је леп и интересантан посао. У овај посао сам ушао да направим једну од најбољих канцеларија за стечај и реорганизацију. Основе поступања су: равномерно и колективно намирење поверилаца, што мањи трошкови поступка, што већи степен намирења. Побијају се све сумњиве радње пре стечаја. Покрећу се сви поступци у интересу стечајне масе. Без изузетка. Све што радим радим по сопственој савести, знању и способности, без икаквих утицаја са стране, без привилеговања икога и искључиво у интересу стечајне масе. На мене се може утицати само ако је оно што се предлаже у интересу стечајне масе и колективног намирења поверилаца. Са друге стране, то је рецепт за конфликт и био сам и физички угрожен због оваквог приступа.

Канцеларија тренутно води 11 стечајних поступака. Само један је у првој фази, два су у фази обраде пријава потраживања, остали су или у фази продаје имовине (услед кризе купци су се повукли па продаје морају да се понављају и трају дуго) или у фази чекања на разрешење парница и управних поступака и спорова. Четири поступка су у стечају друштвених предузећа, где је Агенција за приватизацију стечајни управник и где радим као повереник Агенције, односно по уговору са Агенцијом. Водим и 7 поступака приватних предузећа као стечајни управник. Никада нисам ни на кога утицао да ме именује за управника или повереника у било ком поступку. Са друге стране, предмети се не могу бирати, без обзира да ли вам само представљају терет или вам се свиђају. Или радите, или не.

У мојој канцеларији на стечајевима ради 10 људи: дипломирани менаџер, три дипломирана економиста, дипломирани правник, апсолвент на урбанизму, софтверски инжењери, референт за кадровска питања, менаџер канцеларије. У последњих годину дана раде искључиво на вођењу стечајних поступака. Остали стручњаци се ангажују као спољни сарадници: адвокати, вештаци итд.

У већини поступака нема средстава ни за прелиминарну награду ни за накнаду стварних трошкова. Али стечај мора да се води. Таква је ситуација са већином стечајних управника. Главна награда се исплаћује на крају поступка, тек када се наплате повериоци. Од 11 поступака које водим, тренутно само у 3 има довољно средстава да се исплаћује прелиминарна награда, а да се не угрози ликвидност.

Прелиминарна награда и накнада стварних трошкова моје канцеларије у прошлој години износе око 4 милиона динара. Од тог износа, на плате за 10 запослених је отишло око 3.1 милиона динара (од тог износа порези и доприноси износе око 1 милион динара), док су остали трошкови канцеларије износили око 900.000 динара, односно око 75.000 динара месечно. Просечне плате су мање од републичког просека. Тек када се заврши неки стечај, деле се бонуси, обично на крају године на основу резултата целе године. Моја нето зарада прошле године износи око 900.000 динара. Поред канцеларије, она укључује и уговоре о делу које имам са Агенцијом за приватизацију. Већина је инвестирана назад у канцеларију због константног проблема ликвидности.

Зашто радим овај посао? Као прво, посао је изузетно интересантан и изазован. Поред тога, јако много сам научио о функционисању и нашег привредног и судског система и рада готово свих државних институција. Изнутра. Као неко ко је целу дотадашњу каријеру провео у иностранству, ово искуство је од велике вредности и управо то сам и желео. Као треће, ово је један од најбоље плаћених послова у Србији. Додуше не до сада, и тек на крају поступака као што и треба. Проблем је да се поступци тешко завршавају, тако да је ликвидност константан проблем свих канцеларија стечајних управника. Новца нема, поступци морају да се воде, не може без људи, а људи неће да раде без новца.

Једина ствар коју нисам могао ни да претпоставим је о каквом и коликом блату се ради, колико је дубока корумпираност и кримнализованост наше мале заједнице и колико су урушене институције система. Није ми жао нити се жалим. Да нисам почео ово да радим, не бих могао ни да наслутим, тако да ни све друге ствари које ме интересују и које предлажем, нпр. измене пореског система, не би имале много везе са стварним животом.

У једном стечају који водим сам дошао у спор са једним нашим пословним човеком који је узгред и покретач једног таблоида. Око магацина од пар хиљада квадрата. Вредност је велика. Па се судимо, са све хоботницом од разних предузећа, у неколико судских поступака. Била је и кривична пријава. Господин је и ухапшен у вези тог магацина. Недавно је признао кривицу. Али би и даље да задржи магацин, а то није у интересу стечајне масе коју штитим. Прошле седмице сам се појавио на рочишту на коме је требало да заврше признање. Таблоид је врло брзо након тога кренуо у писање. Треба заиста бити и маштовит и малициозан и без икаквих обзира према чињеницама и логици, али и са одличним осећајем за блаћење и извртање које ће људима изгледати вероватно, да би се написало тако нешто. Деца ме питању где су ми те силне паре, а запослени где је онај базен. И они би да се окупају.

Демантовати нешто некоме ко је намерио да вас уништи нема много смисла. Мојим адвокатима је требало неколико дана да припреме тужбу. Поднешена је у овај петак. Нема члана Закона о јавном информисању који није прекршен. Препоручили су ми и да до подношења тужбе уопште не одговарам. То ми је и било најтеже. Тражи се штета од 7.200.000 динара. У самој тужби стоји да ће новац бити уступљен Дому за незбринуту децу у Звечанској улици. Припремају се и све друге правне акције у складу са законом.

Нападнута је цела струка, која ћути. И то је тужно. Осим моралне подршке у стилу држ’ се, знамо ми све, ништа више. Страх је чудо. Са друге стране, сви са којим сам дошао у сукоб су се јавили да дају изјаву. Адвокатски тим који има искуства са оваквим блатом ми је препоручио да не улазим у полемику. О сваком од њих могао бих написати по један дужи текст. Писати о природи конфликта стечајне управе са њима и њиховим интересима који су супортни интересима стечајне масе би ми конзумирало живот. Сигурно би било забавно за доконе и препаметне који нису претерано везани чињеницама када изричу своје судове. Место за те ствари је суд и институције система. И сви и јесу тамо у предметима које водим.

По овом питању више се нећу оглашавати нити ћу одговарати људима и Чворовићима који изгледа имају рецепте и савете и прекоре и приручне каменице по питању како да штитим себе и своју породицу од линча и да при томе респектујем њихово право да угрожавају моја права.

Аутор: Саша Радуловић

Објављено на блогу Б92 17.04.2011. године