У основи великог броја кривичних дела против привреде, који су и најчешћи облик привредног криминала у Србији, је очигледно нарушавање једног од основних начела облигационих односа: еквиваленције давања. Резултат нарушавања еквиваленције давања је стицање имовинске користи за физичка и правна лица, а на штету неког привредног друштва.
Следећа слика поједностављено приказује имовину привредног друштва (актива у билансу стања) и порекло средства којим је та имовина набављена (пасива у билансу стања).
Како је имовина (актива) сваког привредног друштва стечена средствима власника и поверилаца, свако располагање са целокупном имовином или деловима те имовине којим се нарушава еквиваленција давања, представља оштећење привредног друштва, а посредно његових поверилаца и власника.
Док год има повериоце и мањинске власнике, већински власник, преко својих директора, не може са имовином да ради шта год хоће. Није његова. Ако извучете имовину из привредног друштва и оно заврши у стечају, извршили сте кривично дело.
Ова посредност оштећења поверилаца и власника често представља извор неразумевања и проблема у схватању суштине оштећења. Повериоци имају приоритет испред власника. Када је неки од власника, углавном већински, учествовао у оштећењу, или је на њега директно или посредно преко повезаних правних и физичких лица, пренешена имовинска користи, тада су поред поверилаца оштећени само они власници (нпр. мањински акционари) који нису учествовали у тим правним пословима нити имају икакве директне или посредне користи од њих.
У складу са Законом о привредним друштвима, члан 2, једина сврха и циљ привредних друштва је стицање прифита. Другим речима, увећања имовине. Сва овлашћена лица привредног друштва имају дужност према том друштву да све одлуке, сва располагања са имовином и сви уговори буду у сврху остварења јединог циља привредног друштва: увећања његове имовине. Свако нарушавање овог принципа представља пробој правне личности, односно располагање са имовином правног лица као да то правно лице не постоји. Све ово је дефинисано Законом о привредним друштвима.
Основни појавни облици оштећења су:
– директори на штету и власника и поверилаца привредног друштва, а у корист трећих лица (многобројни примери приватизација у којима директор ради у корист будућег купца, или примери јавних предузећа у којима директор ради на штету јавног предузећа)
– директори и већински власници привредног друштва, на штету поверилаца и мањинских власника, а у корист повезаних правних и физичких лица (многобројни примери након завршених приватизација, када већински власник заједно са својим директором, извлачи делове или целу имовину из привредног друштва, оштећујући и мањинске власнике и повериоце, са честим стечајним епилогом ових радњи)
– директори и већински власници привредног друштва (нпр. у једночланом д.о.о.) искључиво на штету поверилаца чиме покушавају да избегну плаћање обавеза
Како код нас нема независних инвестотора и власника и независног директора, односно менаџемнта, него увек имате газду који проналази назови-директоре који се подмећу да спроводе њихову вољу, то је улога већинског власника, односно газде, увек пресудна.
Основни инструменти реализације оштећења су:
– фиктивне трансакције на берзи где са малим бројем трансакција подижете или смањујете цену завинсо од потребе
– погрешна вештачења којим се покушава прикрити нарушавање еквиваленције давања
– књиговодствене технике супротне Закону о рачуноводству и ревизији и Међународним рачуноводственим стандардима.
– симуловани и штетни правни послови којима се приказују непостојеће обавезе, продаје или на други начин отуђује имовина далеко испод њене фер тржишне вредности итд.
Из наведеног је јасно да без учешћа и помоћи вештака, књиговођа, рачуновођа и финансијских директора, брокерских кућа итд. није могуће извршити ова кривична дела. Они им дају привид легалности.
Посредни инструменти су коришчење нејасноћа и недоречености у законској регулативи који умногоме отежавају и превенцију и касније санкционисање привредног криминала. Наравно ради се о привиду који има више везе са превенцијом него са процесуирањем привредног криминала, јер не постоји ни један недоречени пропис, колико год недоречен био, који може бити оправдање за нарушавање еквиваленције давања и оштећење поверилаца и власника.
Од шире јавности, без много основа, критикована је широка примена члана 359 – Злоупотреба службеног положаја, међутим члан 359 , улази у суштину оштећења и нарушавања еквиваленције давања. За доказивање је потребно утврдити прибављање противправне имовинске користи, односно доказати нарушавање еквиваленције давања као основа противправне имовинске користи, а оно што га чини широко примењеним је то што доказивање намере није потребно.
Оно што јесте проблем са овим чланом је његов назив. Често се чује питање: „ко може да схвати злоупотребу положаја овлашћеног лица против сопственог привредног друштва?”. Одговор је у суштини једноставан. Сваки већински власник привредног друштва који злоупотреби то правно лице у смислу Закона о привредним друштвима и изврши пробој правне личности предузимањем штетних правних послова којима имовинску корист противзаконито са правног лица преноси на друга правна и физичка лица, злоупотребљава свој положај. Зашто би власник то радио сопственом привредном друштву? Па да би оштетио повериоце и мањинске власнике и себи лично прибавио сву корист. Ово није дозвољено нигде у свету, па ни код нас.
А ако се ради још о приватизованим привредним друштвима, код којих су још на снази уговори са Агенцијом за приватизацију, тако да су власници у ствари још увек условни власници, онда је оштећена и држава као власник који је потписао уговор чије обавезе купац-приватизатор још није испунио.
Сам назив кривичног дела јесте незграпан и потиче из наше социјалистичке прошлости и економије друштвених предузећа. Међутим његова суштина је на месту.
Саша Радуловић
Објављено на Блогу Б92 16.12.2012. године
Коментариши