Превара министарке Михајловић – отпад у замену за отров

Грађевински и психолошки експеримент над грађанима Београда, станарима Улице Милеве Марић Ајнштајн у новобеоградском насељу „Др Иван Рибар”, траје већ више од годину дана. Грађани су верујући у паролу „Држава помаже младима при куповини првог стана”, купили отровне станове које им је држава сазидала. Сад им та држава нуди станове на отпадним водама, а ове отровне ће пробати да препрода другим грађанима.

Купци отровних станова, углавном млади људи и њихова деца, који представљају будућност Србије, удисали су месецима феноле, пирен, толуен, будући да су зграде изграђене од токсичних материјала и да нису безбедне за живот. Подигли су субвенционисане кредите са периодом отплате од 20 до 30 година, и од Републике Србије и Грађевинске дирекције Србије (ГДС) купили станове у овом новобеоградском насељу.

Foto: N1 Info

Држава им сада нуди следеће решење – да изгради зграде на паркингу иза једне од загађених зграда, на 50 метара од далековода, на каналу који одводи отпадне воде из Сурчина у Саву. Грађани су организовали низ протеста због оваквог стања ствари, а када су током последњег разговора са потпредседницом Владе и министарком грађевине Зораном Михајловић, предложили да се направи листа свих зграда у Србији са овим проблемом, скренута им је пажња да не могу у згради Владе РС да на такав начин разговарају о држави, јер јој се тиме приписује немарност.
И шта се заиста дешава када држава превари грађанина? Шта том грађанину преостаје када га његова држава у коју жели да уложи своје знање и образовање и гради будућност, немилосрдно понизи и угрози му здравље и имовину? Људи који су купили стан у овом насељу представљају оно најбоље што Србија има. Образоване, паметне, поштене и способне младе људе. Људе који могу ову земљу да повуку напред. Држава их, по свему судећи, не признаје, поручује им да су неважни, терајући их да оду из Србије.

ВРТИЋ ИЗМЕЂУ ТОКСИЧНИХ ЗГРАДА

Али, кренимо од почетка – све је почело пре годину дана. Након усељења у зграде бр. 80, 82, 100 и 102 у Улици Милеве Марић Ајнштајн, станари су осетили непријатан мирис. Градски завод за јавно здравље извршио је мерења загађености ваздуха у наведене четири стамбене јединице и испоставило се да постоје токсичне материје за које је утврђено да потичу из оплатола који је коришћен приликом изградње наведених зграда. Између две „токсичне” зграде налазе се дечје игралиште и вртић, који би требало да почне да ради од септембра ове године. Дакле, деца и станари оближњих зграда изложени су токсичним материјама и угрожава им се здравље. Лабораторијским налазима утврђен је повишен ниво фенола и других канцерогених материја у организму станара зграда. Инвеститор (Грађевинска дирекција Србије и Република Србија) поменути оплатол набавио је од фирме Екосекунд, која се бави прерадом и трајним збрињавањем разних врста опасног отпада, а сувласник ове фирме је Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије. До данашњег дана нико од челних људи Екосекунда и Грађевинске дирекције Србије није позван на одговорност.

Пре годину дана станари су исељени из својих станова, будући да је Министарство здравља установило да зграде нису безбедне за живот. Данас су ови грађани понижени и угрожени, финансијски и здравствено, а сутра ће то, вероватно, бити неко други.

УГОВОР О РУШЕЊУ ПОТПИСАН, ПА ПРЕКРШЕН

Наиме, после више месеци преговора, инвеститор (ГДС и Република Србија), који је продао ове станове, својевољно је понудио рушење зграда до коте 0, са роком завршетка радова до јуна 2016. године. Друга опција била је раскид Уговора умањен за износ ПДВ-а, чиме су станари у старту дискриминисани, будући да више немају право на поврат ПДВ-а за куповину новог стана, јер се сматра да следећи стан који купују представља њихову другу некретнину у поседу, без обзира што су туђом грешком и не својом вољом исељени из својих домова. Трећа опција била је замена за градски стан, коју су могли искористити кеш купци и купци са комерцијалним кредитима, а највећи број станара који је до стана дошао уз субвенцију државе није имао право на ту опцију. У међувремену, инвеститори плаћају станарима трошкове некоришћења стана од 7е/м2.

Прве уговоре о рушењу и изградњи нових станова на истом месту, станари су потписали у јануару. Од тада до дана 09.07.2015. године, Грађевинска дирекција Србије на свим састанцима са представницима станара, усменим договорима, као и на састанку у Министарству грађевине (почетком маја ове године) уз присуство саветника министарке грађевине Зоране Михајловић, тврди да једина опција коју разматрају јесте рушење до коте 0 постојећих зграда и изградња нових на истом месту. Дана 09.07.2015, представници станара су позвани на састанак у Министарство грађевине, где им је саопштена једнострана одлука Грађевинске дирекције Србије да уговор који су понудили и који су грађани потписали више не важи, те да рушење није опција, већ две зграде које ће бити сазидане недалеко од загађених зграда, на 50 метара од далековода, на каналу који одводи отпадне воде.
На последњем састанку са представницима станара зграда, који је одржан у Влади Републике Србије са потпредседницом Владе и министарком Зораном Михајловић, 17. јула 2015. године, станари су још једном обавештени да иако су потписали уговор којим се ГДС обавезује да сруши постојеће „токсичне” и изгради нове зграде на истом месту – то не важи, јер није рационално и економски исплативо, те ће се радити санација ових објеката. Ти објекти ће потом бити продати другим грађанима, а очигледно се рачуна на кратко памћење грађана уз заташкавање проблема. Нигде на свету не постоји проверено решење за потпуно уклањање токсичних материја. Постоје само лабораторијски експерименти! С друге стране, министарка је обећала рушење зграда тек ако се саниране зграде након испитивања покажу токсичним, што је нерационално и потпуно апсурдно.

Дакле, могуће је да у Србији као правној држави овај уговор више не важи – Уговор који су станари потписали, Уговор којим се поштују њихова права као купца који је у потпуности платио чист, здрав, безбедан стан на одређеној локацији. Уговор којим се инвеститор (ГДС и Република Србија) обавезује да у гарантном року уклони уочени недостатак.

Дакле, из једне нездраве животне средине ГДС и Министарство грађевине, односно министарка Зорана Михајловић са којом су представници станара зграда имали низ састанака, не поштујући Уговор о рушењу зграда, селе грађане у другу нездраву животну средину. Као да ти исти грађани нису поштено платили своје станове, па им се се сада нуди било шта, уз кршење Уговора, док се од њих очекује да поступају „у складу са законом” и прихвате решења која нису у њиховом интересу. На овај начин ови грађани су преварени и опљачкани и угрожава им се, не само људско право на живот и достојанство личности, већ се вређа и њихова интелигенција. Будући да је ГДС основала Влада РС, ове грађане је, парадоксално, преварила њихова сопствена држава.

Купци поменутих станова су, углавном млађи, образовани људи (700 породица), који су узели кредите и уложили све што су имали у куповину стана у овом новобеоградском насељу. Неки од њих су се вратили из иностранства верујући у боље сутра у Србији, желећи да овде заснују породицу и уложе, осим знања, и своју животну уштеђевину у ову земљу. А шта су за то добили? Ни криви ни дужни, постадоше „покусни кунићи” или „станари смрдљивих зграда”.

Две „отровне“ зграде, остаће да се санирају на, како кажу, најоптималнији начин. Станари осталих улаза у Улици Милеве Марић Ајнштајн удисаће испарења у својим домовима, тровати своју децу док су у паркићу, а при том ће и њихови станови које су платили тешко зарађеним новцем, драстично изгубити вредност, будући да Улицу Милеве Марић Ајнштајн више нико не зна по називу, већ само као „смрдљиве зграде“.

ТРОВАЊЕ БУДУЋНОСТИ

ГДС и Република Србија као правна држава морају да испоштују Уговор о рушењу који су потписали као једна од Уговорних страна, и да врате грађанима и њиховој деци поштено плаћене станове.

У земљи, у којој је правда спора и веома често недостижна, можда се борба ових грађана може окарактерисати као „донкихотовска”. Они су се и нашли у незавидном положају, јер живе у држави у којој правно није регулисано питање концентрације опасних материја у зидовима стамбеног простора. Шта је потребно да се догоди да се пробуди свест и савест власти? Представници станара поставили су питање потпредседници Владе и министарки грађевине, Зорани Михајловић, да ли било која роба може да се прометује у Србији, ако садржи канцерогене материје. Нису добили одговор. На свако питање представника станара министарка би поручила „раскините уговор”. На овај начин се станари истерују из властитих домова, јер знају све, знају истину. Поражавајуће је да се једна држава овако односи према својим грађанима, младим и образованим људима, који представљају њену будућност.

Ива Санчић
чланица покрета „Доста је било-Саша Радуловић“