Indija, jun 2000. godine
Selo Madentusi u severoistočnom delu zemlje u kome deca u školi ne uče engleski jezik.
Šugata Mitra, profesor obrazovnih tehnologija na Univerzitetu Njukasl, odlučuje da sprovede neobičan eksperiment. Pravi rupu u jednom zidu na sred sela i u nju instalira kompjuter pored koga ostavlja brdo kompakt diskova. Potom odlazi, prepuštajući seoskoj deci da se zabavljaju s novim sokoćalom, bez reči objašnjenja.
Tri meseca kasnije, profesor Mitra vraća se u selo. Za kompjuterom zatiče dvoje dece – osmogodišnjaka i dvanaestogodišnjaka – kako igraju neku igricu. Čim su ga ugledali, obratili su mu se na engleskom jeziku: “We need a faster processor and a better mouse.” (“Trebaju nam brži procesor i bolji miš.”)
Zapanjeno ih je upitao kako su to zaključili? Odgovorili su: “Videli smo na nekim kompakt diskovima. A pošto si nam ostavio mašinu koja priča samo na engleskom, morali smo i engleski da naučimo.”
Nakon ovog iskustva, profesor Mitra nastavio je da sprovodi slične i zahtevnije eksperimente širom Indije, ali i ostatka sveta. U jednom od njih ostavio je grupi od 26 dvanaestogodišnjaka kompjuter prepun informacija iz oblasti biotehnologije, ponovo – na engleskom jeziku. Pozvao ih je da tokom naredna dva meseca probaju da ih razumeju, napominjući da su informacije toliko komplikovane da on ne očekuje da će uspeti.
Kada se vratio, deca su ga izvestila da, osim činjenice da nepravilno kopiranje molekula DNK uzrokuje genetske bolesti, ništa drugo nisu uspela da shvate.
Rezultati ovakvih i sličnih eksperimenata naveli su profesora Mitru na zaključak da su deca u stanju potpuno samostalno savladati rad na kompjuteru i engleski jezik do mere koja im omogućava da koriste inernet, elektronsku poštu, čet i pretraživače. Novi, samostalan metod učenja nazvao je “minimalno invazivnim obrazovanjem”. Njegov rad proslavio se širom sveta kao projekat “Rupa u zidu”.
Srbija, septembar 2015. godine
Novi Beograd, urbana gradska opština prestonice. Osnovne škole koje se rangiraju među najboljima u zemlji i u kojima deca od prvog razreda uče engleski jezik.
Iz jedne od njih moj jedanaestogodišnji sin – đak petak – dolazi kući nakon prvog dana škole, noseći naramak novih udžbenika koje samo platili 12.000 dinara. Grohotom se smeje. Još dok je bio u školi pogledao je udžbenik iz opšteg tehničkog i informatičkog obrazovanja, pošto ga taj predmet najviše zanima. Kaže: “Mama, mi ćemo iz informatike da učimo kako se kompjuter pali i gasi.”
S nevericom uzmem da pogledam lekcije u udžbeniku koji je izdala Eduka d.o.o. 2014. godine. I stvarno – uputstva o uključivanju i isključivanju kompjutera su visoko kotirana. Moju pažnju, međutim, privlači nešto potpuno drugo – nešto što moj sin nije ni razumeo. U stvari, to je jedina informacija u tom udžbeniku koja je za njega potpuno nova. Reč je o instrukcijama za priključivanje na internet – korišćenjem “Dial-up” metoda.
Nakon prvog šoka, zapljusne me novi talas neverice. Ove informacije u udžbeniku ne predstavljaju se u poglavlju čiji bi jedini odgovarajući naslov bio “Iz istorije informatike”. Informacije se predstavljaju u poglavlju koje nosi naslov: “Za one koji žele da znaju više”, uz napomenu da je korišćenje interneta (koje je, valjda, prekomplikovano za jedanaestogodišnjake) deo programa viših razreda.
Ova današnja omladina…
“Dial-up”, kao metod priključivanja na internet, izumro je otprilike u doba kada se moj sin rodio. On je uz internet rastao i nepojmljivo mu je da je iko ikad živeo bez njega. Kompjuter je počeo da koristi, kao i sva druga deca, igrajući igrice, da bi pre otprilike dve godine počeo da snima tutorijale – što na srpskom što na engleskom jeziku – i postavlja ih na Jutjub.
Poslednjih šest meseci počeo je da kodira. Radi u nekom jednostavnom programskom jeziku Bač, ali već planira da počne da uči Javu. Nadao se da bi ga tome, možda, u školi mogli naučiti na časovima informatike.
Podučava i vršnjake, baš kao što i oni podučavaju njega. Okače se na Skajp, pa pričaju dok zajedno nešto na internetu igraju i usput kodiraju nove delove za igrice. Kad počne da mi objašnjava šta radi, 50% ga ništa pod milim bogom ne razumem.
I sad će on, ove školske godine, slušati lekcije o tome kako se kompjuter uključuje i isključuje, dogodine u šestom razredu – šta je to fleš memorija, a u osmom – kako se koristi email? Ono što ga najviše zanima – kako programirati u Javi – neće čuti uopšte. Štaviše, p od programiranja nije predviđeno nastavnim planom i programom informatike u osnovnoj školi.
Klipovi u točkovima
Obrazovni sistem u Srbiji ne samo da ne podstiče decu da daju svoj maksimum, već ih proaktivno sapliće i koči. Nakon predavanja u školi i čitanja informacija iz udžbenika – deca više nisu sigurna ni u ono što su mislila da znaju.
Našem obrazovanju je hitno potrebno potpuno ukidanje bilo kakvog informatičkog obrazovanja u osnovnoj školi. Mi moramo uzeti zdravo za gotovo da deca, u trenutku polaska u školu, već znaju osnove rada na računaru – a koja ne znaju, naučiće od vršnjaka u rekornom roku. Jedino što je potrebno uraditi jeste deci obezbediti neophodna sokoćala: računare i tablete u svim školama i to s brzom internet konekcijom. Ne jedan informatički kabinet po školi, već jedan računar po stolu za kojim se u učionici sedi i tablet po učeniku koji školu pohađa.
Već od prvog razreda svo podučavanje treba prebaciti na internet, i to iz svih predmeta. Časove treba držati u Oblacima, gde će se postavljati i sav potreban nastavni materijal. I domaći zadaci. I kontrolne vežbe. Ono što je neophodno imati u papirnoj formi – može se odštampati, umnožiti i razdeliti učenicima.
Udžbenike potpuno ukinuti. Listom iz svih predmeta.
Cigla u zidu i oko vrata
Postoje najmanje dva odlična razloga za potpuno ukidanje udžbenika.
Prvi je ekonomske prirode. Kompleti udžbenika za niže razrede osnovne škole koštaju između 5.000 i 8.000 dinara, a za više razrede između 10.000 i 15.000 dinara. To je ogromna cigla oko vrata roditelja, naročito onix s više dece, a ujedno je i uludo bačen novac u bunar koji je odavno presušio.
Drugi razlog su naša deca koju, u sred ekspanzije informatičkog doba, primoravamo da sama sebe koče u ličnom razvoju, učenju i napretku. Udžbenici su nekada imali veoma važnu funkciju, ali u današnje vreme predstavljaju tek slamku nečeg što neminovno prolazi i nestaje, a za koju se mi grčevito držimo usled straha od promena.
Sviđalo se to nama ili ne, knjige i udžbenici su već izvesno vreme na putu u muzej. Što pre to shvatimo, to ćemo pre deci omogućiti da grabe napred i uzbrdo, bez kamena koji ispred sebe moraju gurati. U Finskoj su to shvatili, potpuno ukinuli udžbenike i kompletnu nastavu prebacili na računare i tablete.
Finski učenici, inače, već decenijama na PISA testovima postižu najbolje rezultate. Struktura njihovog obrazovnog sistema – kada je reč o ukupnom broju škola, o odnosu broja urbanih i ruralnih škola, o broju učenika i angažovanih nastavnika, o specifičnostima postojanja nacionalnih manjina – izuzetno je slična strukturi našeg obrazovnog sistema. Jedina je razlika u tome što su oni izbili ciglu iz zida svog sistema, a mi cigle u svom sve savesnije malterišemo.
Postoje, takođe, i jedna sasvim kolateralna dobrobit ukidanja udžbenika – ono nastavnicima obezbeđuje potpunu autonomiju u osmišljavanju načina na koji će deci predstaviti materijal vezan za neku nastavnu jedinicu. Oni će upravo u svojim učenicima imati pomoćnike u prikupljanju potrebnih informacija. Učenje više neće biti projekat ugurivanja znanja u glavu, već timski napor – zajedničko guglanje.
Investicija, a ne trošak
Ako išta treba da naučimo iz eksperimenata profesora Mitre, onda je to potreba da napravimo rupe u odbrambenom zidu našeg okoštalog, arhaičnog, zastarelog i prevaziđenog obrazovnog sistema. Da kroz te rupe naša deca konačno dobiju prozor u svet, da ga dobro osmotre i upoznaju, procene i ocene, ali i prestanu u njega da se otiskuju u potrazi za onim što u svojoj zemlji nemaju.
Prosperitet i budućnost svake zemlje mogu se predvideti na osnovu stanja njenog obrazovnog sistema i odnosa države prema njemu. U Srbiji se on već predugo posmatra kao trošak koji iznova treba smanjivati. Poslednji primer je najava da će upravo nastavnici biti na prvom udaru otkaza u javnom sektoru, a ne partijski zaposleni kadrovi na izmišljenim radnim mestima u javnim preduzećima i preglomaznoj državnoj upravi.
Pokret “Dosta je bilo – Saša Radulović” zalaže se za modernizovanje obrazovanja, gledajući na njega kao na neophodnu investiciju koja će se u budućnosti višestruko isplatiti.
Cilj je dovesti sistem do tačke u kojoj će se škole međusobno takmičiti kvalitetom nastave i nastavnog kadra, a ne poklanjanjem ocena, kao što je to slučaj danas.
Pored toga, pokret takođe smatra da država treba da snosi sve troškove vezane za osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje, uključujući i nabavku svog potrebnog pribora i materijala za odvijanje nastave, troškove toplog obroka za svakog učenika, troškove prevoza do škole i iz škole, kao i troškove sportskih i kulturnih aktivnosti za svu decu.
U tako uređenom sistemu u kome obrazovanje predstavlja osovinu oko koje se vrti napredak celokupnog društva, promeniće se i mentalitet na koji se iznova izgovaramo kada sami sebi objašnjavamo da ne možemo da se promenimo.
“Vrste koje preživljavaju nisu ni one najjače, ni one najpametnije,
već one koje se najbolje prilagođavaju promenama.” – Čarls Darvin
Autor: Branka Stamenković
Prilozi:
Linkovi na snimke predavanja profesora Mitre na Jutjubu:
– “Mogu li deca podučiti sama sebe?”
– “Novi eksperimenti Šugarta Mitre u samopodučavanju”
Link na zvaničnu stranicu projekta profesora Mitre:
Postovana,
u nasem obrazovnom sistemu je toliko cigli da sam siguran da nam ne pomaze vadjenje jedne po jedne. Mnoge od njih nastavnici i “nastavnici” cvrsto tamo drze i marljivo vracaju na mesto. Isto kao i izdavaci, distributeri…
Ja sam se prenerazio kad sam mog petaka zatekao kako olovkom i lenjirom, preko celog A4 lista izvlaci milimetarsku podelu! Cemu?!
Ni oni koji od projektovanja i teh. crtanja zive, vec deceniju ili vise ne uzimaju lenjire u ruke. Ni ono sto projektuju na racunarima vise ne rade od nule nego uglavnom modifikuju i sklapaju gotove sablone. Cime ce se znanje i vestina te dece unaprediti ako celo jedno popodne provedu crtajuci beskorisnu mm podelu? Nista se ne razlikuju ni drugi predmeti – uce kako u Windowsu da promene pozadinu?!! Nista cudno kad ni ti nastavnici ne znaju puno vise od toga.
Nas obrazovni sistem potrosi jezivo mnogo vremena i energije djaka i profesora na znanja koja nicemu ne sluze. Da ne pominjem koliko to sve novca kosta, sto roditelje sto drzavu.
Kad prebrode sve tu ludorije dolaze do najvece trulezi naseg obrazovnog sistema. Selekcija i individualizacija.
Vas sin mozda nece moci da upise zeljenu srednju skolu sto ce ga dalje mozda demotivisati ili mu uskratiti potrebnu osnovu da upise fakultet na kom ce moci drustvu da doprinese i sebe usavrsi u onom sto najbolje radi – programiranje, Zasto? Jer nije umeo da odsvira skalu ili da skoci 2 metra u dalj?
Zato sto u tehnickim skolama jednako vredi 5-ca iz matematike ili fizike kao i 5-ca iz muzickog, fizickog, biologije i vice versa.
Na taj nacin sa svakom generacijom upropastimo neprocenjiv potencijal u inzenjeringu, IT, umetnosti, sportu, medicini… koji svaki taj mladi covek ima.
One najvrednije, najupornije, koji prebrode sve prepreke oteramo ili poklonimo drugima svojim nakaradnim drustvenim uredjenjem i vrednostima.
Zato ne vidim da je resenje vadjenje cigle vec rusenje celog tog trulog zida. Na kraju ce do toga i doci, samo je pitanje da li cemo ga srusiti sami pa odlucivati o izgledu novog ili ce neko drugi to umesto nas, silom.
Restart kako bi generacija vaseg sina rekla 😉
Nazalost, krezubo biracko telo koje slobodno vreme provodi ispred raznih “rijalitija” a radno u komentarisanju Dzudze, Zuze, Mace… sve ovo sto smo vi i ja napisali nece ni procitati do kraja. Mora za to malo da se mucne glavom a to je mnogo tesko, hoce ista da zaboli.
U potpunosti se slazem sa vama, kao i sa tekstom. I da – deca fantasticno uce kada im date prave alate u ruke. Znam cetvorogodisnjake koji su prakticno sami naucili da broje do deset na engleskom i skoro celi alfabet, samo zahvaljujuci Youtube-u. I to je samo deo stvari koje su naucili. Nase skolstvo je svakim danom sve gore, sve vise prevazidjeno, nastavno osoblje je sve manje motivisano…
Sto se tice konkretno informatike u osnovnim skolama – ako jos jednom budem video da udzbenik pocinje objasnjavajuci kako se memorija racunara deli na RAM i ROM, otici cu, naci autora i baciti ga s mosta ako ne bude umeo da mi prstom pokaze tu ROM memoriju na sopstvenom racunaru! Ja sam bio jedna od prvih generacija (ako ne prva) u mojoj osnovnoj skoli koja je imala fakultativnu nastavu iz informatike. Secam se da je moj prvi udzbenik iz informatike bas tako pocinjao – podelom memorije na RAM i ROM. Tada je to imalo smisla, pogotovo kada se uzme u obzir da smo radili na TIM011 racunarima koj i nisu imali hard disk. Nisam mogao da verujem kada sam pre par godina video da se to tako i dalje uci. Decenijama kasnije! U vreme kada DVD i ostali diskovi polako odlaze u zaborav, kada vecina ljudi ima barem deo svojih podataka negde “tamo” u oblacima, oni nekog uce da postoje RAM i ROM memorija?! Jos jednom – cikam autora da uzme svoj laptop i da mi pokaze prstom na tu famoznu ROM memoriju.
Indirektno, a opet i sasvim direktno vezano za tekst.
Juče sam gledao dokumentarac o Maleziji iz 2005. godine. Tada su za obrazovanje trošili jednu četvrtinu državnog budžeta.
Pticu o rupi u zidu sam procitala pre nekoliko godina.Odusevila me je.Moja deca vec skoluju svoju decu.Ima ih na raznim stranama sveta.Na srecu, ili zalost?U meni su pomesana osecanja.Silno mi nedostaju,ali razlog mnogih raseljenih porodica i jesu ovdasnji ” cvrsto ozidani i omalterisani zidovi” ( ne samo u prosveti) .
Što reče neko iz ministarstva prosvete( gluposti) : “Mi samo potpisujemo da udžbenici mogu da idu na štampanje, mi ne vršimo njihovu reviziju”, tema je bila istorija za 6. razred ! ! ! Smem da se opkladim u bilo šta da polovina profesora nema elementarno znanje o radu računara, o nekim programima neću ni da komentarišem. Klinac od 13. godina koji živi u Bgd-u je inače Majkrosoftov stipendista i on treba u 7-8 razredu da uči kako se koristi internet…… Šta dalje ja da pišem gde mi živimo, u kakvom smo jarku ????
Poštovani,
Apsolutno se slažem da je naše školstvo zastarelo, da deca uče gomilu nepotrebnih i odavno prevaziđenih stvari. Ono sa čim se ne slažem u potpunosti jeste to da se udžbenici potpuno izbace iz upotrebe i da na njihovo mesto dođu računari iz nekoliko razloga. Prvi je taj što se postavlja pitanje ko bi i na koji način uspeo da nadzire koje to sajtove deca posećuju za vreme nastave, da li bi u toku školskog časa bilo dece koja bi umesto da slušaju nastavu posećivala društvene mreže poput facebook-a, pornografske stranice ili druge sadržaje neprimerene njihovom dobu. Drugo, ti računati takođe koštaju i to duplo više od udžbenika, a čisto sumnjam da će ih obezbediti država, već će kao i u pojedinim hrvatskim školama troškove snositi roditelji.
Informatika bi se mogla ukinuti, jer je potpuno nepotrebna, a deca nadarena za tehniku bi svoja znanja trebala da proširuju na kursevima, a ne da o instaliranju programa i koje
čemu drugome uče i druga deca koja za to nisu zainteresovana. Danas svako dete ima osnovna informatička znanja i zato taj beskorisni predmet treba izbaciti iz školskog programa, a genijalci neka se usavršavaju na kursevima koji su za to predviđeni.
1. Postoji nacin filtriranja sadrzaja u okviru skolske mreze. To postaje malo teze kada deca budu kuci, ali ona kod kuce ionako vec imaju racunare i samim tim pristup neprimerenom sadrzaju.
2. Jedna domaca kompanija proizvodi tablete po cenama od 7 do 12 hiljada sto je u rangu kompleta udzbenika. Nisu u rangu vrhuskih tableta, ali odnos cene i kvaliteta je veoma visok.
Poštovana Regina, ne delim vaše mišljenje oko ukidanja informatike u osnovnoj školi. Da li znate da su uvedeni izborni predmeti šah, domaćinstvo, izborni sport, hor je sada predmet i s. Pre ovoga uvedena je verska nastava i/ili građansko vaspitanje i niko se ne buni protiv ovoga.
To što deca sam kod kuće (uz pomoć roditelja ili bez njih) nauče da prave filmove i druge multimedijalne sadržaje to nije informatika. Informatika je nauaka i ne sastoji se samo od multimedije i programiranaj, dok socijale mreže nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka sa informatikom, one samo koriste informacione tehnologije.
Predajem informatiku već 28 godina u jednoj gimnaziji, radio sam jednu godinu u Kini, takođe u prosveti, u Nemačkoj i Švedskoj kao nastavnik na razmeni.
ŠKOLE U NEMAČKOJ NEMAJU INTERNET javno dostupan učenicima kao mi ovde u Srbiji i imaju vrlo restriktivan i spor internet u školama.. Verujte mi bio sam, video, probao i vrlo sam kompetentan za ovo što pišem i radim.
Još nešto kao pedagog, pre svega a ne kao informatičar moram da vas podsetim na sistem koncentričnih krugova u procesu učenja i usvajanja znanja i veština. dakle, ako se pojam tačka ili krug u matematici obrađuju samo u petom razredu oš da li ovo znači da se ovi pojmovi neće više nikada raditi u matematici ili implementirati kroz druge predmete.
Učenici u osnovnoj školi u dva navrata uče word, ponovo ga uče u prvom razredu svih srednjih škola. Moji maturanti nisu osposbljeni da samostalno kreiraju i formatiraju maturski rad (bilo koji predmet) u word-u. Priznajem, delimično je ovo i moja krivica ali kako razvijati ove veštine kada deca danas sve tekstove kucaju u 200 karaktera putem FB, Twiter-a ili drugih društvenih mreža.
Mi smo ”državni službenici” i u obavezi smo da se pridržavamo plana i programa kojeg je država kreirala. Istina je da je dobar sadržaja nastavnih oblasti nepotreban i zastareo. Ista je situacija i sa drugim predmetima.
Predmet informatika u oš je izborni predmet, nažalost dobar deo sadržaja iz informatike se realizjuje u okviru predmeta Tehničko i informatičko obrazovanje. Ovaj predmet predaju nastavnici tehničkog obrazovanja kojima je informatički deo nametnut i koji je za njih nepoznanica.
Predmet informatika u oš mora biti obavezan sa većim brojem časova. U 80% srednjih škola informatika se uči samo jednu godinu u I razredu. sa ovom problematikom su upoznati famozni zavodi i ministarstvo prosvete ali informatičari nemaju lobi koji bi gurao ovaj predmet i inovativniju nastavu kroz modernizovan program.
Jovane, ni vi ni ja nismo imali nikakav Word u osnovnoj školi, pa ni u srednjoj, pa ni na fakultetu. A naučili smo ga i znamo ga. Nije nam trebao poseban predmet da to uradimo. Osim toga, ne možemo današnju decu nikako porediti sa sobom kad smo deca bili. Današnja deca roditeljima postavljaju pitanje: “Mama, a koju si ti kompjutersku igricu najviše volela da igraš kad si bila mala?”, pa se siti zapanje kad čuju da je ikad postojalo vreme bez kompjutera. To Vam je skoro pa sasvim druga kultura – u antropološkom smislu. Kultura našeg vremena nikada ne može da dokuči u potpunosti način razmišljanja i sposobnosti neke davno prošle kulture, zato što smo isuviše deo sopstvene. Tako i mi imamo problem da shvatimo da su deca u potpuno drugoj kulturi, koja sa našom sve manje dodirnih tački ima.
Uzgred, što se izbornih predmeta tiče – oni su uvedeni prvenstveno da bi se osiguralo da nastavnici dobace do potrebne norme. Niko tu na decu nije mislio. Izborne predmete koje navodite treba držati kao sekcije, a određeni broj njih – koji nisu ništa drugo do ponavljanje nečeg što se već uči u okviru nekih drugih predmeta – teba ukinuti.. A dobar broj obaveznih predmeta, u drugom ciklusu, treba pretvoriti u izborne.
Moj sin ima 13 godina, 7 razred i svakodnevno je na računaru. Osim igrica sa umrezenim prijateljima on pravi razne tutorijale, sinhronizuje crtane filmove, pravi introe i na svom YT kanalu je do nedavno imao 22 miliona pregleda. Radi u Vegas pro13,Blenderu,Adobe After Effects CS6.. i pokaže mi svaki put kad napravi nešto novo. Ja imam računar sa profesionalnim karakteristikama jer se bavim muzikom pa po prirodi posla nisam laik za računarom ali… ovaj moj klinac a i ostali njegovi vršnjaci su neverovatno napredni. Pitam ga kako je nešto uradio i odakle zna da radi u svim tim programima. Odgovor je : “Bože tata… imaš sve lepo objašnjeno na YouTube. Eto, YouTube im je bolja škola od redovne škole. Jezik je naučio više preko igrica i pesama nego u školi. Postoji još jedan problem kojim zasrtarelo školstvo “muči” decu a to je težina torbe prepune knjiga. Sin nema ni 50 kg a u torbi kao da nosi cigle. Za 6 časova mora 12 knjiga+sveske da natovari na ledja, kao da su iz svakog predmeta baš sve knjige neophodne za čas. Posle sistematskog pregleda ustanovljeo je da 80% dece iz njegovog razreda ima krivu kičmu. Sin ide tri puta nedeljno na korektivnu gimnastiku (na zalost privatnu, nema druge) ali slaba vajda kad cigle mora da nosi. Škola NIŠTA ne preduzima tim povodom a ni zdravstvo, kao da je bitno samo statistički uvesti situaciju na neki papir i poslati ga u arhivu.Neverovatno kakvo je to zapuštanje dece. Odnos nastavnika prema deci je posebna priča. Poražavajuće, sve zajedno.
Bobane, problem isključivo fiktivnog, ali ne i faktičkog postojanja sekcija u našim školama (na papiru to sve super funkcioniše, samo da znate – sve škole u Ministarstvo prosvete svake godine šalju Izveštaje o radu u prošloj godini, i svaki je prepun tvrdnji da se sve sekcije održavaju u punom obimu), biće predmet nekog novog teksta na našem sajtu, a svakako je deo našeg programa. Mi se zalažemo za to da sva deca imaju sve sportske i kulturne aktivnosti o trošku države. Sva deca. Ne samo ona koja imaju da plate privatne klubove koji su bukvalno kidnapovali održavanje sekcija u školama.
Da je gradivo puno zastarelih i nepotrebnih informacija nema dileme.
Ipak, ne slažem se sa potpunim ukidanjem udžbenika.
Tokom celog školovanja uključujući i fakultet voleo sam da imam svoje knjige. Bio sam vukovac, đak generacije i jedan od najboljih studenata u generaciji i uopšte mi tokom školovanja nije bio problem da koristim knjige. Istina je i da se nažalost na fakultetu ako se ne varam i danas uči Fortran 77.
Kao inženjer i dalje volim da imam “papir” ispred sebe radije nego da po ceo dan gledam u ekran.
Mislim da deca već dovoljno gledaju u ekrane i da treba da imaju i kontakt sa kvalitetnim udžbenicima, da ih prelistaju, podvlače bitne delove i pišu komentare svojom rukom.
Vidim i da kolege iz drugih zemalja rado koriste literaturu u štampanom obliku čak i ako je imaju u elektronskoj verziji.
Mislim da treba koristiti udžbenike uvek kada je to moguće, ali nikako ne zapostaviti informatičku pismenost.
Da li čitate romane u elektronskom obliku ili ih kupujete u knjižari?
Pero, sve što je potrebno imati u papirnoj formi – može da se odštampa i razdeli deci. Za udžbenicima stvarno nema nikakve potrebe. Meni je, kao i Vama, teško da prihvatim činjenicu da su knjige – kao fenomen – na putu u muzej. Ali to je proces koji je već počeo, i povratka nema. Ne možemo ga obrnuti, samo ga možemo kočiti – a samim tim kočimo i decu.
Ne možete porediti naše detinjstvo i naš odnos prema knjigama onda i sada, sa ovom decom i njihovim odnosom prema knjigama. Vremena se menjaju. Naše je da se toj promeni prilagodimo što pre.
Branka,
nije ključni problem odakle uče već šta uče.
Tvrdnja da za udžbenicima nema nikakve potrebe nije široko prihvaćeno mišljenje ni u nekim mnogo razvijenijim zemljama od naše.
Uvođenje nastave koju predlažete zahteva i dosta novca a da ne pominjem koliko bi to napravilo razlike između dece u različitim sredinama. I sami znate da broj dece koja nemaju svoj računar nije zanemarljiv. Šta sa porodicama sa više đaka? Treba konsultovati i lekare da vidimo šta oni misle koliko vremena deca treba da provedu ispred ekrana.
Odnos novih generacija prema knjigama je u dobroj meri posledica korišćenja računara, uglavnom za zabavu a ne za čitanje knjiga u el. obliku.
Takođe, prema iskustvu profesora koje poznajem znanje kojim đaci i studenti raspolažu je sve manje i manje u odnosu na prethodne generacije bez obzira na njihovu veću informatičku pismenost. Još jednom ponavljam da nije presudno odakle se uči već šta se uči i da li se uopšte nešto uči pošto su kriterijumi sve niži. Večernje škole smo izjednačili sa fakultetima.
Za kraj ću citirati i meni vrlo dragu profesorku koja je svaku generaciju dočekivala sledećim rečima:” Škola je vaspitno-obrazovna ustanova. Nećete svi poneti isto znanje ali svi možete i morate izaći vaspitani.” Nažalost, danas kada se priča o reformi školstva i sistema obrazovanja izgleda da vaspitanje niko ne pominje a to treba da je na prvom mestu.
Pero, složiću se da je veliki problem šta deca (ne)uče. I to treba dobro pročešljati i menjati. Međutim, ne vidim da ima osnova strahu kada je reč o pravljenju razlika među decom. Ideja je da svako dete dobije tablet u školi. Znači, nema troška za roditelje. Štaviše, deca kojima roditelji to nisu mogli priuštiti, biće u povoljnijem položaju.
Što se provođenja vremena ispred ekrana tiče, ta vrsta brige me podseća na zabrinutost koja je tokom mog detinjstva bila usmerena na vreme koje provodim čitajući. Iznova sam slušala: “Oćoravićeš! Iskrivićeš kičmu!”, samo ne zbog ekrana, već zbog – knjige. Protivteža vremenu koje se provodi u sedećem položaju (a i šest-sedam časova dnevno sedenja u klupama i pisanja, pisanja, pisanja, ništa se pod milim bogom ne razlikuju od sedenja za kompjuterom) treba da se postigne na časovima fizičkog vaspitanja i kroz rad sportskih sekcija. Nažalost, škole nemaju dovoljno kapaciteta da održe sve časove fizičkog vaspitanja predviđene planom i programom, a sekcije su odavno zamrle i u njihove termine se uselili privatni sportski klubovi koji roditeljima naplaćuju članarine.
Sve manje i manje znanje učenika i studenata posledica je sve lošijeg i lošijeg nastavnog kadra u našim školama. Čast izuzecima, ali veliki broj nastavnika je ili nemotivisan i ubijen u pojam, ili ne zna kako da se usavrši ne bi li se prilagodio novim vremenima i novoj vrsti dece, ili jednostavno – neće da se menjaju. Za nastavnike iz prve i druge kategorije ima nade, samo treba iznaći prava rešenja. A što se ovih trećih tiče – oni bi morali menjati profesiju.
Složićemo se i oko vaspitanja.:-)
Duboko verujem da i udžbenici i računari imaju daleko manji značaj za kvalitet obrazovanja od rada sa nastavnikom. Nastavnik i sada može da zaobiđe udžbenik u potpunosti, može da donese računar iz biblioteke ili odakle već (a praktično sad ga svaka učionica ima) i pusti snimak sa you tuba ili TEDa ako hoće, ili da sam napravi skalameriju koja bi deci objasnila neki ogled. Ali nastavnici uglavnom to ne čine iz mnogo razloga a najvažniji je nemotivisanost. Sama teza da su udžbenici na putu za muzej zaista ne stoji. U zapadnom svetu je pomama za e-learingom već u opadanju i postoje mnoge studije koje dokazuju da kod usvajanja znanja štampani sadržaji još uvek imaju prednost nad elektronskim, evo pogledajte ovde: http://www.huffingtonpost.com/2015/02/27/print-ebooks-studies_n_6762674.html
Dalje, koliko god “naša deca” bila pametna i sposobna i gladna programiranja, ne može se praviti sistem na osnovu uvida u sposobnosti i interesovanja sopstvenog deteta. Ovde, a i u komentarima takođe, prečesto se pominje slučaj “mog deteta” kao paradigme za svu decu. Cela ova priča polako prerasta u neki vid elitizma, kao da je kodiranje vrhunac svakog obrazovanja jer, zaboga, samo tu će biti posla. Ako dete u petom razredu ne uči javu zašto bi to bilo tragično? To svakako spada u napredne veštine, kao kada bi se neko drugo dete jako interesovalo za muziku na primer, pa očekuje da uči klavir na času muzičkog. Osnovno obrazovanje služi za nešto drugo – za fundament.
Slažem se da je primer iz udžbenika zastareo, ali takođe su zastarele i mnoge lekcije iz astronomije na primer, pa ih deca opet uče (na časovima geografije!) i nisam čula da se iko našao u čudu. Dakle nastavnik je taj koji mora da tranžira gradivo.
Ovo za “rupu u zidu” zvuči prelepo, ali u našim uslovima (posmatrajući ne samo svoje dete) važi za tri od trideset učenika i to je maksimum maksimuma. Ostatak uglavnom gleda da se najbezbolnije provuče i njima treba druga vrsta motivacije da bi nešto naučili. Zato mi se ključnim čini rečeno: “Cilj je dovesti sistem do tačke u kojoj će se škole međusobno takmičiti kvalitetom nastave i nastavnog kadra, a ne poklanjanjem ocena, kao što je to slučaj danas.”
Pod jedan – ukinuti mogućnost da se na nastavničkom veću popravljaju ocene. Posle tek možemo da pričamo šta je pod dva, tri ili četiri…
Rad s nastavnikom je ključ – tu nema zbora. Nije ideja da kompjuter zameni nastavnika, već udžbenike. Zar ne mislite da bi, kada ne bi imali udžbenike iz kojih bi deci diktirali lekcije i na koje bi se na kontrolnim zadacima pozivali zarad kaobajagi tačnog (a u stvari tek traženog) odgovora, nastavnici u stvari bili primorani da se mnogo temeljnije pripremaju za časove? Znate li kako se trenutno pripremaju (ako to Verbić nije ukinuo – nisam sasvim ispratila)? Popunjavanjem formulara s naslovom “Priprema za čas”. A znate kako popunjavaju taj formular? Uglavnom prepisuju jedni od drugih. Po Fejsbuk grupama razmenjuju popujnjene formulare.:-) Potpuno ih razumem! Od njih se traži da gube vreme na zadovoljavanje forme, pošto im inspekcija traži da imaju popunjene formulare. Ne mogu da napišu svojim rečima, ne mogu da im pokažu ppt prezentacije. Ne. Mora formular da bude popunjen. Pa, i ne prepisivali…
Slažemo se i oko poklanjanja ocena, s tim što nije reč samo o pritisku nastavničkog veća. Reč je i o roditeljskom pritisku. A dati nastavnicima potpunu autonomiju u ovom trenutku, u kome po školama imamo sasvim solidan broj zalutalih u prosvetu, ne bi bilo dobro rešenje. Zamislite samo kako bi se tek tad razmahnuli nastavnici kod kojih i po 70% učenika u razredu ima jedinice i dvojke. Ko bi kadikad njima onda uspeo da objasni da nisu problem deca, već oni? A po trenutno važećem zakonodavstvu, ne mogu da dobiju otkaz. Znači, prvo mora da se podigne kvalitet nastavnog kadra, pa onda tek možemo da pričamo o potpunoj i apsolutnoj autonomiji u ocenjivanju. Ako hoćemo trenutno rešenje za ovaj problem, pak, možemo da pričamo o potpunom ukidanju brojčanih ocena u osnovnoj školi. Kako Vam ovo drugo rešenje zvuči?
Zaista bih volela kada biste još jednom probali da pročitate šta sam napisala, pa možda čak i kliknete na priloženi link jer mi se čini da ne učestvujete stvarno u diskusiji nego se samo trudite da iznova ponovite jedno isto. I veoma veliki problem imam sa ovim autorskim tekstom ako se ispostavi da je on neka vrsta platforme pokreta.
Dakle, da razjasnimo, ne postoji nikakav pritisak nastavničkog veća, niti može da postoji, već samo pritisak roditelja na razrednog starešinu koji zatim na nastavničkom veću iznosi predlog kojim učenicima će se četvorke pretvoriti u petice, da bi imali na kraju godine sve petice, e da bi konačno mogli da imaju i Vukovu diplomu. U tom smislu ne razumem o kakvom ukidanju ocena uopšte govorite? Mislite da je ovo sa nastavničkim većima dovoljno smarajuće za sve strane pa je onda mnogo lakše da se sva deca odmah izjednače i rešeni problemi!
Drugo, taj stav da je većina nastavnika “zalutala u prosvetu” mi se ni najmanje ne dopada, pogotovo jer on implicitno povlači vašu drugu tezu da su “naša deca” pametnija i informisanija od nastavnika i da bi najbolje bilo da ih pustimo da se (kroz igre) sami obrazuju. Nastavnika ima i dobrih i loših kao što ima i dobrih i loših lekara ili frizera. U svakoj školi je taj odnos otprilike pola pola. Takođe neka deca su napredna a neka nisu. I taj odnos nije pola pola već je napredne dece daleko manje i njima se treba posvetiti na drugi način a ne insistirati da svi rade kao oni. Da ne načinjem temu još o tome kako napredna deca uglavnom ostalima služe da se od njih nešto prepiše a ne da se sazna.
I ono što mislim da je najvažnije: ako se dete lepo snalazi na računaru, igra igre kao majstor i gađa se sa terminima kao što je java (mada mislim da je ovo stvarno greška, kakva crna java, u najboljem slučaju može biti javascript) to još uvek ne znači da je bog zna kako otišlo daleko u tehnologiju. Možda se vama to sve čini fascinantnim, ali verujte da nema dečaka koji ne zna da igra igre, lupa brzo po tastaturi, priča na skajpu i kreira fejsbuk grupu.
Mislim da bi odbor za obrazovanje pri pokretu mogao više da se informiše o e-learningu pre formiranja stvarne platforme. To kažem jer se i sama bavim e-learningom i veoma dobro znam koje su njegove prednosti a koje su mane. A to je zaista opširna i ozbiljna tema, koja prevazilazi samo “finski model digitalne kompetencije” (koji će, uzgred rečeno, zaživeti tek od leta 2016. tako da je rano i njega prepisivati).
Nigde nisam rekla da je većina nastavnika zalutala u prosvetu, niti mislim da je to istina. Rekla sam “sasvim solidan broj”. I pravim razliku između “zalutalih” i onih koji bi mogli podići kvalitet svoje nastave. Zalutali ili ne mogu ili neće da podižu kvalitet svoje nastave. Svima ostalima treba samo obezbediti uslove i podići motivaciju. A ima i onih, naravno, čiji je rad na vrhunskom nivou.
Što se poklanjanja ocena tiče, problem je mnogo širi i kompleksniji nego što ga Vi predstavljate. Meni se lično učiteljica izvinjavala što je mom detetu MORALA da pokloni ocenu (a sve zato što zna šta o poklanjanju ocena mislim). Kada sam je zamolila da mi objasni kako je ona to MORALA (!!!) čula sam sledeće: bio je pritisak da se ocena digne nekom detetu, a kako ona zna da – ne samo moje, već veći broj dece u odeljenju – znaju bolje od tog deteta, kad je njemu bila primorana pokloniti ocenu, MORALA je i ovima ostalima. Da bi bila fer.
Hiperinflacija poklanjanja ocena je kod nas uzela takvog maha da lično smatram da nije nesuvislo razmišljati o njihovom ukidanju. To je moj lični stav, a ne stav pokreta. I ovde ću da se pozovem na Finsku u kojoj brojčane ocene ne postoje u osnovnoj školi i u kojoj je, da Vas dopunim, već izvesno vreme u određenom broju škola OGLEDNO na snazi program bez udžbenika s tabletima i računarima. Upravo usled pozitivnih rezultata OGLEDA su i rešili da projekat prošire na sve škole. Smatram da je to sasvim dovoljno da nam bude polazna osnova za plan iznet u ovom tekstu.
Problem poklanjanja ocena ja nisam ni počela da predstavljam, zapravo ga nisam ni načela već sam se samo čudila o kakvom pritisku nastavničkih veća govorite.
Ali ovo samo da se nadovežem pa neću više gnjaviti: da bi se do tog ogleda uopšte stiglo protekle su godine sasvim drugačijeg rada sa decom i godine osposobljavanja nastavničkog osoblja da mogu da učestvuju u takvoj “revoluciji” u obrazovanju kakva se Finskoj sprema. Dakle razlike u stupnjevima na kojima se trenutno nalazimo su ogromne i toliko stepenica odjednom ne možemo preskočiti. I koliko se sećam, digitalna kompetencija i nije bila ključna stavka u tom planu već se glavni akcenat stavio na povezivanje predmeta, rad sa više nastavnika odjednom i istraživački karakter nastave. (Mada videćemo kroz nekoliko dekada koliko će sve to biti zaista uspešno kad ta deca počnu da žive svoje živote, ne samo kao kompetentni i zadovoljni zaposleni nego kao zadovoljni ljudi. Ovo namerno kažem jer već poznajem dosta onih kojima je pažnja toliko oslabila na internetu da više ne mogu da se skoncentrišu jednu knjigu da pročitaju).
I ma koliko nam to bajkovito delovalo, Finci mogu da planiraju šta hoće jer računaju da će u zemlji Deda Mraza još dugo potrajati manje više ovakav ujednačen nivo blagostanja da mogu bezbedno da se služe čarima digitalnog sveta, dok će se kod nas pri prvoj restrikciji struje čitav sistem momentalno urušiti (pa će i deca i nastavnici odmah da nagrnu u muzeje po one paprirnate antikvitete, osim ako, poznajući nas, ne budu čekali skrštenih ruku da dođe struja).
Kao prosvetni radnik, ali i samohrana majka osmogodišnjaka sa razvojnim teškoćama, osećam se pozvanom da kažem ponešto o ovoj temi. Reforma školstva je neophodna! I to što pre! Ali je nikako ne bi trebalo sprovoditi na način na koji se to do sada činilo: tako što gospoda iz kojekakvih zavoda prepišu neki od evropskih modela, pa nam ga nametnu bez prilagođavanja uslovima koje imamo u školama. Najupečatljiviji primer je inkluzija. Nemam ništa protiv toga da deca sa teškoćama u razvoju idu u redovne škole, ali im treba obezbediti podršku i pomoć stručnjaka. Sama sam videla šta su psiholozi i defektolozi uradili sa mojim detetom i beskrajno sam im zahvalna. Iako sam učila psihologiju i pedagogiju, u mom obrazovanju nije bilo čak ni osnova defektologije, i realno, sama ne bih mogla, ni umela da pomognem svom sinu na način na koji su mu stručnjaci pomogli. S druge strane, u školi u kojoj radim imam popriličan broj učenika kojima je pomoć potrebna, ali koji u školi ne dobijaju nikakvu podršku. Prvo – jer ne umemo, drugo – nemamo uslova. Kada govorim o uslovima, mislim konkretno na slučaj dečaka kvadriplegičara, za koga je Interresorna komisija smatrala da može da pohađa redovnu školu, ali su uspešno prevideli činjenicu da dete nosi pelene koje je ponekad potrebno zameniti. I onda, učiteljica mora da ostavi 29 učenika bez nadzora i da se snalazi da dečaka okupa pomoću priručnih sredstava, jer škola nema valjano kupatilo, a kamoli medicinsku sestru. Ostaviti ga sa napunjenom pelenom, bio bi teror i za njega i za ostalu decu. Kada je posle nekog vremena majka prestala da dečaka dovodi u školu, prosvetni savetnici su bili spremni da se obrate socijalnoj službi, optužujući je za zanemarivanje deteta.
Nijedna reforma do sada nije krenula iz učionice, od samih prosvetnih radnika, od onih koji su u sistemu i najbolje znaju šta ne valja. Niko do sada nije pitao roditelje šta im smeta. Mene kao predmetnog nastavnika niko nikada nije pitao šta u nastavnom planu ne valja. Ipak, sebi dajem slobodu da zanemarim, skratim ili izbacim delove gradiva. No, tu se pojavljuje niz novih problema – završni ispit (koji očito sastavlja neko ko radni vek provodi u nekakvom uredu, te ne zna kako škola danas izgleda), zatim prosvetni savetnici, prosvetna inspekcija…
A tek udžbenici! To je tek neiscrpna tema. Moj osmogodišnjak ne može da nosi svoju torbu. Jedva da je i ja nosim kada ga vodim u školu. Nepotrebno vuče sa sobom knjigu za muzičko, građansko i likovno u drugom razredu osnovne škole. Realno – udžbenik za likovno u drugom osnovne? Ili radna sveska iz informatike u petom razredu? Radna sveska? Iz informatike??? Mislim, stvarno… Da ne dužim, osećam se bespomoćno i rešenom da nešto menjam. Školski sistem ili državu.
Nastavnice, sve ste u pravu od A do Š. Nikada neću zaboraviti izjavu, sada već bivšeg ministra prosvete, Žarka Obradovića – da je naše školstvo na nivou školstva u Evropskoj uniji. Jeste, ali na papiru. Kad čovek čita te papire, pomislio bi – vidi, stvarno. Međutim, ti papiri veze nemaju sa praksom. Dva dokumenta koja škole moraju jednom godišnje da proizvedu (Izveštaj o radu u prethodnoj školskoj godini i Plan rada za narednu školsku godinu) pišu se tako da sadrže ono što drugi dokumenti zahtevaju da oni sadrže, a ne ono što se u školi stvarno odvija.
Tako je i inkluzija odrađena. Na papiru, deca imaju svu potrebnu logistiku i savetnike i pomoćnike… U praksi, pak, od toga nema ni traga ni glasa. To sve mora da se menja. Hitno!
Odusevljen sam komentarima na ovom sajtu, a posredno i ljudima koji ih pisu. Zasto? Nema ostrascenosti vec samo konstruktivne sugestije, misljenja koja se iznose podrzana su nekim cinjenicama. Sticem utisak da su ljudi koji komentarisu pristojno informisani i realni. Nerviraju me zadrti i tupadzije, narocito ako su neobrazovani, pa se nadam da ce jednom preovladati ona druga strana koju mi se cini da prepoznajem u pokretu Sase Radulovica. Ali da ne odlutam od teme previse…
Drzava i drustvo trebaju da imaju viziju svoje buducnosti i razvoja — vrstu dugorocnog plana u kome ce obrazovanje igrati znacajnu ulogu. Da li ce deca u rancevima imati laptop ili knjige manje je vazno od onoga sto ce odatle uciti. Forma nije nista bez sustine, ali treba ici i u korak sa vremenom. Danas deca lakse savladavaju i zdravo-za-gotovo prihvataju upotrebu racunara. Mnogo lakse od prethodnih generacija, jer nas nova tehnologija okruzuje, dostupna je i mnogo jednostavnija za koriscenje nego davnih dana, Ne treba se slepo drzati starih metoda vec postaviti novu polaznu tacku u obrazovanju, pa ce i dometi biti dalji. Ali kako to postici sa “out-dated” nastavnim kadrom, ne znam da kazem. Ono sto znam je da Indija nije postala programerska velesila gledajuci turske serije i Parove. Postoji mnogo toga korisnog sto se moze postici sa racunarom. To deci mora neko da pokaze i da ih zainteresuje, a ne da se u skoli “smaraju” a kod kuce “vise” i “bleje” na Facebook-u ili besmisleno gubeci vreme na video-igre koje su drugi smislili i napravili.
That`s my two cents :).
Kao što se i olovka i papir mogu koristiti i za učenje, ali i za prepisivanje i tajne ceduljice i džvrkanje i stripove… tako se i kompjuter može koristiti i za korisne i za beskorisne, a zabavne stvari. Kompjuter u školi treba upravo to da uradi: da zameni papir i olovku. Naravno da je do nastavnika i roditelja da usmeravaju njegovo korišćenje, baš kao što su to činili i u slučaju upotrebe olovke i papira.:-9
Branka,
provođenje vremena za ekranom nije isto što i sedenje. Zato sam tako i napisao i zaista nema razloga da banalizujemo ovo pitanje. O negativnom uticaju računara na zdravlje može se pročitati na velikom broju referentnih mesta, pa se tu govori o npr. CVS sindromu, zavisnosti od računara, glavoboljama, … čak i mentalnim poremećajima. Na primer Dr Tetsuya Nakazawa (Chiba University in Japan) je sa svojim saradnicima radio istraživanje na preko 25.000 ljudi i izašao sa predlogom da se vreme provedeno za računarom ograniči na 5 sati iz razloga koje sam naveo.
Naravno, primera ima još.
Koliko će deca provoditi vremena za računarom?
Bez ikakve pretenzije da sam u pravu što nisam pristalica ukidanja udžbenika pomenuo sam da se o ovako važnom pitanju mora konsultovati više strana.
Takođe, kada se izađe sa jednim ovakvim predlogom koji ste Vi izneli (ukidanje udžbenika) pored imena i prezimena lično očekujem i da se navedu kvalifikacije autora teksta. Ukoliko se pokret zalaže sa stručnost i transparentnost onda je poželjno i da za autorske tekstove na sajtu navode kvalifikacije autora. U suprotnom ovo više liči na forum. Ja kao posetilac mogu da komentarišem i bez toga ali autori tekstova treba da navedu kvalifikacije.
Nemojte pogrešno da me razumete, ovo nije kritika već dobronamerna sugestija.
Sve najbolje
Pero, da pre svega odgovorim na Vaše sasvim legitimno pitanje: šta me kvalifikuje da se uopšte bavim temom problema u obrazovnom sistemu. Prosvetni radnik nisam, mada imam velikog iskustva u podučavanju – ali odraslih osoba. Ono što me kvalifikuje da se temom obrazovanja bavim jeste činjenica da sam roditelj i da imam dete za čije sam obrazovanje veoma zainteresovana. Štaviše, najprirodnija moguća postavka stvari i jeste da roditelj bude zainteresovaniji za kvalitet obrazovanja svog deteta od bilo kog prosvetnog radnika. To što u praksi to nije uvek tako jeste neka potpuno druga priča. Što se nekog zvaničnog obrazovanja tiče, završila sam postdiplomske studije iz antropologije pri Školi za arheologiju, istoriju i antropologiju Fakulteta društvenih nauka na Velškom univerzitetu Triniti Sent Dejvid u Velikoj Britaniji.
Insistiranje prosvetnih radnika da su oni i samo oni kadri i pozvani da odlučuju o obrazovnim politikama anahrono je koliko i povezivanje na internet “dial-up” metodom. To, naravno, ne znači da poričem veštine i znanja koja prosvetni radnici imaju, a roditelji nemaju. Samo bih volela da i prosvetni radnici ne poriču uvide roditelja koje oni sami nemaju. Čak i kada su i sami roditelji, određeni prosvetni radnici suviše su unutar prosvetnog sistema i svog prosvetnog pogleda na stvari da bi imali uvide “klot” roditelja. Većina prosvetnih radnika, pak, u stanju je da ima uvide iz te dve paralelne perspektive. Veliki broj prosvetnih radnika svestan je svih manjkavosti sistema unutar koga rade i vape za promenom. Mnogi od njih složili su se sa predlozima iz ovog teksta. Neki od njih već su uključili računare u nastavu.
Sedenje za računarom i sedenje uz knjigu/svesku, naravno, nisu potpuno isti, ali su dovoljno slični da se postavi pitanje: čemu to pitanje? Budućnost pred nama podrazumeva sedenje za računarom, bar ako želimo da bude svetla. Mračna može i bez računara. Nije, dakle, pitanje, treba li da sedimo za računarom, već kako i čime da napravimo protivtežu. Kao što rekoh – fizička aktivnost koja je planirana kroz obavezna tri časa fizičkog vaspitanja nedeljeno, plus rad sekcija – osiguraće da i oni koji van škole nemaju nikakvu fizičku aktivnost sigurno razrade sve potrebne mišiće. Zašto deca sve to u školi nemaju u praksi, već samo na papiru – to je pitanje kojim treba da se bavimo mnogo više nego da li je neko zainteresovan za menjanje obrazovnih politika na osnovu diplome nastavnika ili antropologa.
Imam mnogo slaganja i neslaganja sa prethodnim komentarima. Mislim da skoro svi koji su pisali treba da imaju na umu univerzalni savet za sve: ne treba preterivati. Predajem informatiku u srednjoj skoli, ne koristim udzbenike, sama kreiram predavanja i vezbe. Problem mi predstavlja nakaradan odnos prema predmetu i pogresno naucene stvari koje deca donose iy osnovne skole. Trudim se da koristim predmet da bih kod ucenika razvijala razmisljanje, a to se prilicno zapostavlja. Koriscenje raznih gotovih recepata za sve i svasta razvijaju istrazivacke sposobnosti, ali ne i samostalno i kreativno resavanje problema.
Protivim se preteranom koriscenju racunara. Takav nacin propagiraju softverske kuce koje zele da prosire i osnaze svoje trziste. Deca treba da zive u realnom svetu, da imaju prave realne prijatelje i humane odnose. Informaticko obrazovanje, smatram, treba da ih informaticki opismeni i pruzi temelj za dalje skolovanje. Neki ce biti iskljucivo korisnici, a neki kreatori novih tehnologija. Ovi drugi u skoli treba da dobiju uvid u mogucnosti, ali i da rayumeju terminologiju i principe na kojima se zasniva tehnologija. Ono sto je trenutno aktuelno zastarice dok onizavrse skolovanje. Bitan je temelj i bitno je da ostanu mentalno zdravi i dobri ljudi.
Sto se sistema obrazovanja tice, mogli bismo kroz plot da pogledamo koliko se rasipnicki odnosimo sa postojecim sistemom obrazovanja u odnosu na mnogo bogatije zemlje koje imaju ustanovljen sistem karijernog vodjenja. Ovaj sistem radi tamo negde, nije samo dodatna administracija za prosvetne radnike. Ovim sistemom je moguce objektivno proceniti mogucnosti i najbolja resenja za profesionalnu buducnost za svako dete. Ne bi se finansirale iz drzavnog ili porodicnog budzeta propale godine studija jer dete nije dobro procenjeno na prijemnom ispitu ili nije dobilo dovoljno podrske. Ne traba snizavati kriterijume nego praviti selekciju ko sta i koliko moze i pomoci mu da to i postigne. Onda bi fakulteti mogli da se prozovu zbog slabe prolaznosti, a studenti ne bi gubili ne samo finansijska sredstva i vreme nego i samopouzdanje. Hocu da kazem da se mi ne razbacujemo samo parama nego i vrednim mladim ljudima. Na kraju, oni naj-najbolji odu da unapredjuju privredu neke druge zemlje. Fakulteti ako imaju kvalitetan proizvod, a nedovoljan broj studenata za prihode, neka izadju sa svojim proizvodom na svetsko trziste.
Nesto slicno napisah u svom prvom komentaru.
Manji je problem iz cega ce deca uciti od onog cemu ih ucimo, sta ce od toga usvojiti i koliko ce im to pomoci da iskoriste svoj prirodni potencijal. Time bi maksimalno doprineli kvalitetu svog zivota a onda i celokupnom drustvu.
Najbolji i najuporniji ce svakako naci svoj put, nazalost ne u ovoj zemlji.
Nas najveci gubitak je sto onima koji nisu najbolji ne pruzimo priliku i uslove da ostvare svoj potencijal, ma koliki bio.
Softverske kuće, naravno, uvek će gurati svoje interese, baš kao i farmaceutske i bilo koje druge. Mogli bismo možda reći da je jednako prirodno da i nastavnici informatike guraju svoje interese. Pri tome ne mislim na Vas lično, niti mi je bilo šta ih Vašeg komentara tako zazvučalo. Jednostavno, konstatujem činjenicu – to je prirodno. Ono što je bitno, pak, jeste kako će društvo i država reagovati na pokušaje određenih interesnih grupa da negde izguraju svoje interese. Kao što ste i sami rekli – u svemu treba naći meru, i kada jasno postavimo prioritete (šta je najbolje za decu), ukazaće se i pronaći će se pravo rešenje.
Alfa problem našeg obrazovanja je činjenica da deca uopšte nisu u njegovom centru. U centru su nastavnici. Rad škole se organizuje tako da je potaman nastavnicima, a o potrebama dece apsolutno niko ne razmišlja. Ne mislim, pri tome, na korišćenje računara, već na sve ostalo, od čega bi najbanalniji primer bio: prekratko trajanje odmora između časova u školi.
Ovde ste Branka, silno pogresili. A, bogami, i uvredili i mene licno i celu jednu poprilicno veliku populaciju predanih i vrednih ljudi / nastavnika. Druga je stvar sto se pred nastavnika postavljaju nemoguci zadaci i ocekivanja, cesto bez strucne pa i bilo kakve druge podrske. Sve sto celo drustvo kvari, od nastavnika se ocekuje da popravi bez obzira na okruzenje poremecenih vrednosti i odgovornosti. Pored toga ocekuje se da pise kojesta do besmisla, da radi i kao psiholog i kao pedagog (jer srucne saradnike nece da plate ili hoce polovinu), da pronalazi resenja za ucenike koji nemaju struju u kuci, koji nemaju da plate svesku, koji nemaju prevoz do kuce posle skole, koji su mentalno bolesni, a roditelji ih isteruju iz kuce, koja su ozbiljno bolesna… Sta mislite, da li bih znala za sve ove situacije da ne razmisljam o deci? Kako ne razmisljati o deci koja vam rastu pred ocima, koja dodju u skolu kao devojcice i decaci, a odu kao vredni mladi ljudi? I sve to za platu od 40 hiljada sa visokim obrazovanjem. A rad preko 40 sati nedeljno se ne placa, papire i tonere za nastavne materijale sami placamo, da ne govorim o krupnijim stvarima. Kada su poslanici dobili od drzave laptopove mi smo dobili na revers po jedan kineski flesh od 1/2 GB. Znate li zasto su nastavnici dospeli u tako nezahvalan polozaj? Zato sto ne rade za platu nego za svoje ucenike, a kad dodju u situaciju da ne mogu da sebi kupe prostojne cipele da bi bili uzor ucenicima kako se treba odevati za skolu u znak postovanja prema svakoj ustanovi pa i obrazovnoj, onda se sete da bi bilo fer da imaju platu koja bi im to omogucila. Mi zivimo za srdacne osmehe nasih bivsih ucenika kad nas sretnu na ulici, za zahvalnost koju iskazuju u susretima vodeci za ruku dvoje male dece… Mi gradimo dobre ljude i buducnost cele nacije, a vi pricajte sta hocete. Ja vise necu.
Ceco, Vi uopšte niste dobro razumeli šta sam ja htela da kažem sa tim da su u centru nastavnici, a ne deca. Moj propust – nisam dovoljno dobro objasnila. Pre nego što objasnim moram da kažem da se sa apsolutno svim što ste naveli više nego slažem i veoma sam svesna nezavidnog i teškog položaja u kome se naši nastavnici nalaze. To što su oni u centru organizacije rada našeg obrazovnog sistema ne znači automatski da im je super. Štaviše.
Vi pričate o neposrednom radu s decom i svakodnevnim problemima koje nastavnik u svom radu mora da rešava. Ono o čemu sam ja pričala jeste postavka za organizaciju rada sistema. Kao što je naš zdravstveni sistem doktorocentričan, umestopacijentocentričan – pa iz te osnovne postavke proizilaze svi pokušaji da se rad zdravstvenih ustanova organizuje, tako je i naše školstvo osmišljeno na nastavnocentričnim osnovama umesto da su mu u centru deca. To nema nikakve veze sa posvećenošću samih nastavnika i načinom njihovog rada s decom. To je nešto što je i nastavnicima i deci nametnuto od strane onog ko osmišljava sistem – tj. ministarstva prosvete.
Primer: protokol bolnice propisuje tri dana intenzivne nege nakon carskog reza listom za sve porodilje. Taj se protokol sledi bez obzira na to da li neka žena može normalno da funkcioniše već isto popodne ili sutradan. Svi se tretiraju isto zato što je sistem postavljen tako da lekaru bude što lakše da svoj posao obavi – doktorocentričan sistem. U pacijentocentričnom sistemu svakoj porodilji se pristupa individualno, pošto je svaki slučaj različit. To zahteva više vremena i truda samog lekara, ali mnogo bolje zadovoljava potrebe same porodilje. U centru je pacijent sa svojim potrebama. Prevedite to na prosvetni sistem i sigurna sam da ćete pronaći paralele.
Plate nastavnika su male, tu nema zbora. Nastavnici su preopterećeni birokratijom – ni tu nema nikakvog zbora. Izostaje neophodna podrška sistema, osećaju da su prepušteni sami sebi da se snalaze kako znaju i umeju. Stalno im se nameću novi, nesuvisli zahtevi. Na školstvu se stalno nešto štedi i to na krajnje pogrešan način. Nema smisla od nastavnika očekivati da obezbedi nastavna sredstva i materijale za rad. Sve se apsolutno slažemo. I to mora da se menja.