Шта ћеш, ово је Србија…

Ако ми нешто посебно смета да чујем када причам с људима о проблемима у Нишу или у Србији, то је аргумент: “Шта ћеш, ово је Србија!”

“Нигде у Нишу нормалног јавног тоалета, а они који постоје, не раде. Шта ћеш, ово је Србија!”

“Нико не баца кућно смеће у контејнере, већ у уличне канте. Шта ћеш, ово је Србија!”

“Неко посекао младице засађене крај реке. Шта ћеш, ово је Србија!”

“Паркира свако где год стигне. Шта ћеш, ово је Србија!”

То вечито објашњење свега лошег што се дешава у нашем друштву делује ми као неко универзално српско оправдање. Као да кажемо “ужасан смо народ и хајде да такви останемо заувек”, или “шта ћеш, такви смо, и немој да покушаваш да промениш било шта, јер је неуспех загарантован!”

До пре неколико месеци, дужином готово целог Булевара др Зорана Ђинђића, почев од Градске болнице, па чак све до споменика “Ћеле кула”, аутомобили су редовно били паркирани на тротоару. Читава колона, као по неком неписаном правилу. Што је још горе, често су били паркирани тачно изнад бехатон плоча намењеним слепима за лакше кретање. Поврх свега тога, бехатон је намењен искључиво пешацима и под теретом аутомобила често пуца.

Нишлије су се, изгледа, на ово биле навикле. Нико то одавно и не види као проблем. Штавише, у Нишу је постало нормално да људи иду улицом, са све аутомобилима у покрету, а да тротоар буде увек резервисан за паркирана возила. Да не причамо о људима у инвалидским колицима или младим мамама које колица с бебама гурају по улици, док их аутомобили заобилазе.

Међутим, пре тих неколико месеци, нешто се десило. Наиме, неко је у Полицијској управи у Нишу (или можда чак и у Београду), решио да ово више неће бити толерисано. Почео је да ради озлоглашени “паук” и да подиже све аутомобиле који су били паркирани на местима која за то нису била предвиђена.

Прошло је мало времена, а слика Булевара др Зорана Ђинђића се комплетно променила: ни један једини аутомобил на тротоару! Цела дужина тротоара слободна, на радост пешака! У нормалним земљама ништа посебно, али код нас да не поверује човек!

Шта се заправо догодило?

Део система задужен за ред у паркирању, у овом случају – Паркинг сервис и Саобраћајна полиција – решили су да коначно ради свој посао. Резултат – уведен је ред у мањем делу једне од, иначе, најпрометнијих улица града Ниша.

Шта можемо закључити из неведеног? Да не патимо ми, Нишлије (или генерално Срби), од неког лошег и неизлечивог менталитета који нас спречава да било шта доведемо у ред.  Наш проблем је заправо недостатак политичке воље и решености да се крене у сређивање “сопствене куће” – земље у којој живимо.

Замислите сад да, напрасно и магично, неким чудом, сви људи који управљају институцијама у Србији (Владом, полицијом, судовима, итд) реше да уведу ред у “своја дворишта”. Зар то не би било сјајно – да Србија коначно “заличи” на нешто, а да то “нешто” престане да буде тзв. банана-држава?

Наравно, да се не заваравамо – тренутна власт је апсолутно неспособна да било шта слично изведе. Та неспособност представља сам “врх пирамиде” и слива се, хијерархијски наниже, ка свим институцијама и гранама власти. Ово у Нишу с паркирањем ми пре личи на неку “грешку у систему”, тек случајни изузетак, где су ствари некако успеле да дођу на своје место.

За озбиљне промене и стварно увођење реда ће нам бити потребни нови људи, људи који нису по професији “политичари на власти”, већ професионалци у областима којима се баве. Тренутна гарнитура која влада Србијом се “изанђала” колико је дуго у политици, а реално, ништа озбиљно није постигла.

Ипак, лепо је видети када се негде, у малом комадићу хаоса од државе у којој живимо, појави трачак уређености, фрагмент система који је напрасно профункционисао и почео да служи општем добру.

Него, нешто се мислим – да нам је једног “политичког паука”, па да лепо све ове функционере на власти некако скупи и пензионише због непрописног паркирања у фотеље… Ех, камо лепе среће!

Милош Бошковић,
члан Покрета “Доста је било – Саша Радуловић”,
дипломирани инжењер рачунарства,
Нишлија