Slaviša Lekić: Resetujte se, predsedniče Vlade

Kako danas početi pismo Aleksandru Vučiću? Kako uopšte početi pismo nekom do koga ne držite, koga ne poštujete, o kom ne mislite ništa pozitivno…

za Newsweek piše Slaviša Lekić

PARANOJA

Tako je u Novom Pazaru, zime Gospodnje 2015, potvrđena teza iz pisma Borisu Tadić jeseni Gospodnje 2009: „Apsurd je postao princip koji živi!“

Sve je isto, samo je kontekst malo drugačiji – jedan od glavnih aktera paranoje devedesetih, paranoje koja je za posledicu imala gubljenje individualne svesti, danas ne samo da populariše „rupe u sećanju“ već priziva mržnju, proziva, proklinje i preti!

Taj akter ste vi, predsedniče Vlade!

Ne znam šta je sporno u emisiji i ne znam šta vas je više povredilo: patološko razbacivanje činjenicama ili hronološki zbir odvratnih argumenata u prilog tezi o vašem autokratskom divljanju Srbijicom? Trećeg nema, slovo jedno nije izmišljeno, kadar jedan nije isfabrikovan, od mržnje ni slova M nema!

Vaša novopazarska ljubavna retorika, u skladu s vašim prednovogodišnjim humanističkim raspoloženjem (volite Batu Gašića, a voli i on vas; Dragan J. Vučićević je častan i pošten čovek; volite čak i nas i namerni ste da uradite sve da se mi, kao građani Srbije, iako mrzitelji, osećamo mnogo bolje) neće me sprečiti da vam opišem koliko me zaista nervirate. A pametna ste osoba, ne verujte budalama oko sebe – razlika između mržnje i nerviranja gotovo je identična razlici između premijera Aleksandra Vučića i premijera Zorana Đinđića!

Istina je da me nervirate, predsedniče Vlade, ali ne zato što radite „i subotom i nedeljom“ i što možete da radite „više od svih“, već zato što ne umete da organizujete svoj radni dan, racionalizujete svoje vreme i koncentrišete se na posao: „Trebalo mi je 12 sati da pročitam izveštaj, pa mi to nije bilo dovoljno, pa sam još 12 sati pažljivo radio na izveštaju.“

Zato što ne znate da organizujete svoj radni dan: „Nikad ne radim kraće od 12 sati, a ponekad radim i 19 sati dnevno.“

Zato što se javno hvalite nehigijenom i loše utičete na stranački kadar koji vas slepo sledi: „Bio sam u Abu Dabiju, nisam se okupao. Pa šta? Nisam slanu vodu ni pomirisao, a kamoli se okupao, ne pamtim otkad.“

Zato što ste operisani od skromnosti: „Ja sam čovek s novom idejom.“

Zato što se otvoreno, dobro ponekad i nesuvislo, divite samom sebi: „U ovoj zemlji izgleda postoji samo jedan čovek koji je u stanju da pokuša da vidi i šumu od drveta, a mnogi šumu od drveta ne vide, i pokušava da kaže da se pogledaju pravi razlozi i da ne traži krivce u drugom, a taj nesrećnik sam JA, ovi svi drugi prebacuju jedni na druge.“

Zato što ste od svih predizbornih obećanja ispunili jedno – dato sebi, da uništite Partizan.

Zato što, iako ste kao predsednik Vlade samo prvi među jednakima, izigravate boga i sve nešto NE DATE – ne date da Srbija bankrotira, ne date nikome da nas ponižava, ne date narodne pare, ne date Gašića i Lončara, ne date Gazivode…

Zato što ste patetični: „Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se. Svašta sam prošao.“

Zato što lažete sami sebe: „Nemam nikog pored sebe, niti bilo ko sa mnom razgovara na udvorički način, niti bilo šta slično. Niti to meni godi, niti to mene interesuje.“

Zato što lažete i sebe i druge: „Mislim da se mene niko ne plaši, da mi se niko ne dodvorava, iako mnogi ljudi o tome govore.“

Zato što ste obmanjivali narod: „Kada Toma postane predsednik, rate za kredit će biti neuporedivo manje.“

Zato što ste obmanjivali i narod i sebe: „Zašto bih bio premijer? Nemam tako visoke ambicije.“

Zato što čak i kad prepričavate fraze, to zvuči uglavnom glupo, ali redovno dozlaboga rogobatno: „Do svetla ćemo morati da prođemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu.“

Zato što ste za tri i po godine vlasti, iako ne vadite makaze iz džepa, zaista „otvorili“ jedan autobus (Ikaburs), jedan semafor (Jajinci) i jednu maketu (Beograd na vodi).

Zato što ste „preuranili“ s fabrikom čipova i „Ikeom“, i „Fijatom“ na ruskom tržištu, i „Mercedesom“ ili „Beogradom na vodi“ („Do kraja 2018, početka 2019. realno je da bude izgrađeno sve što vidimo na slikama o projektu „Beograd na vodi“).

Zato što ste fulali s obećanjem penzionerima: „Kakve god reforme bile, imajte u vidu – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da zadire. Bolje s naše grbače da se uzima nego da se dira u prava penzionera.“

Zato što ste jedno obećali 2013: „Imam samo jedno obećanje, da ćete već krajem 2014. videti i osetiti da možemo da živimo bolje.“

Zato što ste drugo obećali 2014: „U roku od dve godine izvući ćemo Srbiju iz krize.“

Zato što me blam da citiram šta obećavate koncem 2015.

Zato što ste poslednji saznali za pad Berlinskog zida.

Zato što je vaš brat imao firmu u kojoj ste našli uhlebljenje posle raskola u SRS.

Zato što je vaš brat imao firmu u kojoj niste našli uhlebljenje posle raskola u SRS.

Zato što je istom brzinom kojom ste vi njegov doktorat oglasili autentičnim dr Nebojša Stefanović registraciju firme na ime vašeg brata ocenio falsifikatom.

Zato što ste okruženi udvoricama, od Zorana Babića do Maje Gojković, s kojima u realnom životu (van politike) ni kafu ne bi popili.

Zato što volite da imate marionete, ali ne uspevate da držite konce!

Zato što ste pokazali da je dati vlast i moć u ruku nesposobnim i euforičnim ljudima isto što i dati tinejdžeru alkohol i ključeve od auta!

Zato što vaš još uvek ministar odbrane (Bratislav Gašić) svečano otvara (i osveštava) – PODRUM PIĆA!

Zato što vaš ministar za rad i socijalna pitanja (Aleksandar Vulin) svečano otvara (bez osveštavanja) – LIFT!

Zato što vaš lokalni gradonačelnik (Goran Cvetanović, Leskovac) svečano otvara na pravoslavnom groblju (logično, osveštani) – TOALET ili u centru grada (logično, neosveštani) KINESKI BUTIK!

Zato što vaš (beo)gradski menadžer (Goran Vesić) svečano otvara (bez osveštavanja) – SEMAFOR!

Zato što stalno kukate na uređivačku politiku medija koje uređujete!

Zato što narod držite u stanju stalne tenzije i napetosti i s njim komunicirate putem konferencija za medije!

Zato što koristite svaku priliku da od svog koalicionog partnera, možda samo zbog toga što bolje peva od vas, pravite vucibatinu ili da ga javno ponizite.

Zato što priču o vašoj ličnoj reformi, da ne kažem promenama, možete okačiti Šešelju o rep!

Zato što je onaj vaš lažni novopazarski osmeh s početka pisma, ta lažna spontanost, to lažno praštanje zapravo legitimacija vašeg vladanja.

TO NIJE SAMO VAŠ PROBLEM

Isti ste kao što ste uvek bili.

Vaša prošlost zdušno živi kroz vaše dnevne aktivnosti i zorno svedoči o ekstremno vitalnoj fazi jedne provizorno pokopane politike. Tačno je, označili ste je pluskvamperfektom i ma koliko se (u trenucima nervnog rastrojstva zbog činjenice da to morate reći javno) kajali zbog tih bivših dana, na dnevnom nivou se pouzdano i belodano vidi svetla budućnost vaše prošlosti. Ne znam da li se razumemo – vi ste jeste presvukli, ali je supstanca politike koja vas je izbacila na javnu scenu ostala gotovo nedirnuta.

To već nije samo vaš problem!

Šta će Srbija s njim, s tim vašim problemom, i šta ćete s njim vi, iako sve češće pokazujete da vam to i ne predstavlja neki problem, mene, iskreno, nije mnogo briga!

Sve dok vaš problem ne postane moj, tačnije, dok se vaše duševne patnje i dečja uvređenost ne preliju u blasfemične, ali vrlo nepristojne optužbe da za čije babe zdravlje pravim „svece“ ne samo od Miškovića već, vidi majku mu, i od Dulića i od Đilasa! Optužba prljavija od onomad one za „državni udar“.

Batalite impliciranje, predsedniče Vlade. U svojoj 56. godini sam podstanar koji od nepokretnosti ima auto star osam godina, nekoliko stotina knjiga i laptop star dva meseca. I hrpu vaših sendvičara na leđima kojima rukovodi izvesni Slaviša Mićanović, veseli frizer iz nekakve prigradske vukojebine, koji mi prete da ću završiti u nekom boljem haremu, s funkcijom evnuha, ili da će kompletna moja uža i šira familija biti nasađena na njihov muški izvor inteligencije.

„Zato se nadam brzom odgovoru, pa da tu rabotu, kao i ovo pismo, učinimo javnom. Ako ništa drugo, javite se, pa da idemo u neko zezanje“, glasio je kraj pisma Borisu Tadiću.

Nije mi odgovorio, znate.

S vama ne bih u zezanje.

Niti očekujem odgovor.

Samo vam poručujem da me mimoiđete s lažima i okanete me se, predsedniče Vlade.

Gradite svoj imidž paćenika za opšte dobro bez mene.

I imajte na umu – lažljivce najčešće kažnjavaju tako što im, i kad ponekad istinu progovore, niko ne veruje!

Resetujte se!

Bez ikakvog poštovanja,

Slaviša Lekić