Nekadašnji privredni gigant, kikindska industrija građevinskog materijala „Toza Marković“ se već dugo muči u ulozi nesrećno privatizovane kompanije. Tokom niza godina broj radnika i obim proizvodnje se iz meseca u mesec smanjivao, a neplaćeni računi rasli. Parking prepun kamiona na čekanju za utovar odavno je zamenila prazna betonska ploča pred ulazom u fabriku. Na njoj su nedavno od strane policije blokirani i sklonjeni iz saobraćaja nedeljama stajali traktori pobunjenih paora. Da kikindska nesreća bude veća, kao ni fabrika, ni ti traktori se nisu izborili za mogućnost da se u Kikindi bolje živi.
Industrija građevinskog materijala leži na resursu koji koristi. Gline je u Kikindi oduvek bilo, znao je to i predratni vlasnik fabrike, nemački kapitalista Bon. I danas se ta čuvena Bonova cigla može naći u zidovima naših kuća. Kasnije nazvana Toza Marković, fabrika je imala proizvodnju kvalitetnog crepa koji je bio vrlo popularan u Srbiji, ali i u okruženju. Nakon ratova u bivšim jugoslovenskim republikama, materijal iz ove fabrike masovno je korišćen za obnovu objekata.
Fabrika koja leži na sirovini koju koristi, a koja je imala pristup tržištu i kvalitetom izgrađen brend, prodata je nakaradno procesom koji u Pokretu “Dosta je bilo” nazivamo spornom privatizacijom, kao i skoro svaka fabrika u Srbiji. Nestručnost i nemar stranačkih činovnika koji su privatizacije vodili i sprovodili doveli su do stotina i stotina prodajom pokrenutih uništenja privrednih objekata. Ništa novo, reći ćete. Pišem ono što u Srbiji i vrapci znaju. Ipak, postoji jedna čudna pojava povezana sa propašću Toze Marković, a to je što dokazani recept za propast ponovo pokušavaju da nam „prodaju“ kao recept za spas.
Naime, najveći poverilac fabrike je Srbijagas. Upravo ta državna kompanija na ime ogromnog duga za isporučeni gas za potrebe proizvodnje sada preuzima kormilo u Tozi Marković. Obim skandala koji kruže oko Srbijagasa vam je veoma poznat, i o menadžmentu te kompanije ne vredi dodatno raspravljati, zato što smo i o tome nedavno pisali na sajtu Pokreta. Po skandalu čuveni direktor Srbijagasa Bajatović, vodi niz biznisa, od kokošaka, preko gasa i sad do crepa. Na osnovu zvaničnih finansijskih izveštaja objavljenih na sajtu APR-a, Srbijagas je u 2014.godini ostvario neto gubitak od 382 miliona evra. Glavni razlog ovolikog gubitka su nenaplaćeni gas i nenaplaćena potraživanja koja iznose gotovo 300 miliona evra. Privreda i građani Srbije plaćaju gotovo najskuplji gas u Evropi, a Srbijagas zida ogromne gubitke. Kada se pogleda zbirni rezultat, gubitak Srbijagasa je još gori i iznosi 393 miliona evra. Zbirni rezultat sadrži zajednički finansijski rezultat na kraju 2014. godine Srbijagasa i svih njegovih 6 zavisnih preduzeća, među kojima su i Agroživ iz Žitišta, Azotara Pančevo i MSK iz Kikinde. Ovom nizu se sada dodaje i fabrika Toza Marković. Pošto se u Srbiji sve deli po principu stranačkog harača, a ne po principima stručnosti i sposobnosti i javnih konkursa na kojima bi se za liderske pozicije birali najbolji ljudi, i pored svih svojih muka ova fabrika potpadanjem pod vlast Srbijagasa, potpada pod vlast Socijalističke partije Srbije. Formula partijskog parazitskog razmišljanja o Tozi Marković je: Srbijagas=SPS, Toza Marković=Srbijagas, a što dovodi do toga da je i Toza Marković=SPS.
Toza Marković već sada ne zna šta će sa svojim proizvodnim radnicima. Najmininalnije moguće plate za njih izuzetno teško obezbeđuje, smanjuje broj ljudi u proizvodnji sekući tako granu na kojoj sedi, jer bez proizvodnje nema ni prodaje ni opstanka, a još manje oporavka. Poslednje što joj je trebalo jeste da postane žrtva partijskog parazitskog sistema, tako što će SPS u nju da rasporedi kadrove koji se nisu dobro pokazali ni na mestima na kojima su do sada bili.
Partijski parazitski sistem zasnovan na isključivo stranačkom principu zapošljavanja u javnom sektoru ubio je institucije, uništio efikasnost javnih službi i doveo do principa da nas vode sasvim osrednji, ako ne i oni lošiji ljudi. Zapošljavanjem po ovom kriterijumu stigli smo tamo gde se sada nalazimo, a to je situacija u kojoj vladaju partiji lojalni, a stručni i sposobni beže iz zemlje. Partijama lojalni najčešće nisu stručni i sposobni, jer stručni i sposobni ljudi imaju znanje, a uz znanje ide i izvestan stav, a stav i partijska poniznost zajedno ne idu.
Pokret “Dosta je bilo” se snažno bori protiv partijskog parazitskog sistema otelotvorenom u partijskom zapošljavanju. Želimo javne konkurse i jasne kriterijume za odabir najboljih kandidata za javne funkcije. Insistiramo da Srbiju treba da vode najbolji i da politika mora da izađe iz privrede pod hitno. Suprotan metod smo probali i znamo gde smo stigli zbog njega. Zahtevamo javne konkurse za rukovodeća mesta u javnom sektoru i odabir najboljih kandidata po stručnosti, radnom iskustvu i ranijem uspehu u poslovanju. Želimo takav konkurs za menadžment Toze Marković. Dosta je bilo.
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:583855-Bajatovic-im-kroji-kap
Svetlana Kozić
Koordinatorka za Severnobanatski okrug
Pokreta “Dosta je bilo – Saša Radulović”
Komentariši